Пише: Дејан Бешовић
Словено -Срби долазе и насељавају се у подручју Албаније у 6. вијеку када 548. године освајају Драч. Прва Словено-Српска заједница- Склавинија на територији данашње Албаније била је Вагенетија око ријеке Војуше, укључујући Епир све до Пелопонеза коју су формирали Вајонити ,по којима је Војуша и добила име, словенско српско племе, са којима су дошли у додир и чине симбиозу у Егејској Македонији након инвазије словена на југ и опсаде Цариграда 626. године, вјероватно негде око 631. године. Оба племена се након одређеног времена помјерају западно. Срби се селе из Сервије најпре у данашњу јужну Албанију са центром у граду Десник код ушћа ријеке Деснице у Војушу, а затим мало сјеверније гдје у Дукљи- Диоклитијска Србија, формирају прву српску државу са престоницом у Скадру, и даље Захумље, Травунију и Паганију, а Вајонити се помјерају дуж ријеке Бистрице ка Јонском мору, а потом сјеверније према Војуши. Вајонитска заједница једно вријеме је била самостална ,након чега их покорава Византија 802. године. Познати су владари Вегенетије. Били су то спатари Теодор и Иларион.
Убрзо Бугари 843. године успоставлљају власт у једном дијелу данашње Албаније и Епира, а потом успостављају власт над великим дијелом данашње Албаније и скоро цијелим источним Балканом 918. године. Бугарска владавина траје све до 1018. године кад их коначно покорава Византија (Нова Ромелија). У том периоду граница између српске и бугарске зоне утицаја била је ријека Шкумба. 879. године је образована епископија словенског племена вајунита Вегенетија са центром у Главиницама (Балшић) која је била поље дјеловања Светог Климента и која је у потпуности била потчињена потчињена Охридској архиепископији, тада бугарској цркви.
Бугарски цар Самуило поразио је Дукљу 1010. године којом је владао први српски кнез Свети Јован Владимир.Јован Владимир владао је : Диоклитијом ,Свачом ,Дебром, Матом, Дукађином и другим областима укључујући Драч и који се предао бугарима у подручју Скадра. Након удаје Самуилове ћерке Косаре за Јована Владимира, Дукља постаје вазална у саставу Бугарског царства. У том периоду шаролик је распоред Словена на подручју данашње Албаније. На сјеверу су били Срби, јужно од Шкумбе Бугари (у такозваној Кутмичевици), а јужно од Војуше Вајонити ( Војуниши ) који су дјелимично бугаризовани. Након смрти цара Самуила, његов наследник Радомир је убрзо убијен од стране његовог брата од стрица Јована Владислава, који је завладао Бугарским царством али краткорочно до погибије 1018. када Византија преузима Бугарско царство. Јован Владислав је на превару убио српског кнеза Светог Јована Владимира ,који је након Самуилове смрти наставио да влада Дукљом која се простирала до Драча. Након смрти Јована Владимира, његов култ се проширио цијелом Албанијом и на земље около и до дан данас траје и веома је јак међу православним у Албанији. Он је први Српски светитељ и мошти му почивају у манастиру Шен Ђон -Свети Јован код Елбасана а дио у новој Саборној цркви у Тирани. Син Јована Владислава, Пресијан се није мирио са падом бугарског царства и са браћом Ароном и Алусијаном и остацима бугарске војске повукао на планину Томор у јужној Албанији гдје је још неко вријеме пружао отпор Византинцима, али су убрзо поражени.
Негдје у исто вријеме у историјским записима се појављују Матјани , који живе у долини ријеке Мат и касније се шире ка југу и етнички постају доминантнији у централној Албанији ,а након тога биљежимо упаде Нормана (11. и 12. вијек) и крсташа(13. вијек) на територији данашње Албаније . По водећем албанологу,Академику проф.др. Каплану Буровићу прото-албанци су дошли у област Мат у 9. вијеку посредством бугарског цара. Они губе старо име које је звало Матјанци и усвајају име од келтског племена Албанони који су ту живјели у области ријеке Мат. Прото-албанци су до данас прво уз помоћ турка асимиловали многе друге народе који су прихватили њихов језик који је по лингвистици микс литванског, румунског, латинског,јерменског , а наравно и других језика.
Цијела данашња Албанија долази поново под словенску власт, овај пут српску након освајања цара Душана. Цар Душан поставља свог зета Јована Комнена- Асена за великаша Јужне Арбаније, вјероватно и због тога што су у том подручју биле бугарске насеобине. Јача се српски утицај свуда по царству нарочито на југу где се затичу Грци, Цинцари ,Власи ,Богданци ,Кара-Власи , Карабогданци и остали.
Након смрти цара Душана који је иначе преминуо у предјелу око Тиране, његови великаши се осамостаљују, тако да у Албанији владају на сјеверу Балшићи( Скадар), Карло Топија у централној Албанији Тирана и дио Драча) , Јован Комнин Асен у јужном дијелу(Корча) и Тома Прељубовић у сјеверном Епиру (најјужнијем дијелу данашње Албаније).
Тома Прељубовић је након Душанове смрти постављен да влада Епиром ,учвршћивајући Српско становништво у тој области и ратујући са локалним албанцима- латинима. Познат је по ктиторству манастира на Метеорима. Убијен је на превару 1384. године.Те године званично је престала српска власт у Епиру која се никада више није ту успоставила. Тома Прељубовић је описан у Јањинској хроници. Владао је Епиром, најкритичнијим дијелом бившег Душановог царства који је био насељен Грцима, Србима, Бугарима, Власима, Цинцарима,Богданцима Арбанцима, Италијанима(латинима) уводећи и мјере страховладе како би, с обзиром на толику мултиетничност могао да контролише регион. По Јовану Цвијићу ,Срби су се ту мијешали са потомцима Вајонита, остацима Словена који су населили Епир у од 7.до 9. вијека . Срби и Вајонити из Епира се након смрти Томе Прељубовића хеленизују. Велики број словенских фраза и идиома уткан је у грчки језик сјеверо- епирског краја. Касније су пронађени још увијек живи остаци Словена у Епиру негдје у подручју Јањине, али им се траг изгубио.
Јован Комнин- Асен је био бугарски племић и владао је јужном Албанијом (Кутмичевицом) прво као Душанов великаш као једини из редова Бугара, а потом после цареве смрти као независни господар кнежевине Валоне. У неким списима се помиње као „Краљ Србије и Бугарске”. Он је вјероватно умро од куге 1363. године. Након његове смрти кнежевином Валоном влада његов син Александар Комнин који је умро 1371. године ( погинуо је у Маричкој битци 1371 . са Мрњачевићима на страни Срба). Након његове погибије власт је накратко преузела Јованова ћерка Комнина која се убрзо удаје за господара Зете, Балшу II Балшића чиме он постаје господар ове области 1372. године. Овом годином престаје бугарски утицај у јужној Албанији а Бугарско становништво се временом асимиловало . Један јако мали број Бугара преживио је до данашњег дана. Ово је иначе година када Кутмичевица добија потпуно српски карактер, уместо дотадашњег српско-бугарског, али није дуго потрајао(1372—1417). Балшићи постају господари кнежевине Валоне која је била у саставу Горње Зете.
Пресудна битка за опстанак српске државе на територији Албаније била је битка на Саурском пољу 18. септембра 1385. године , близу Лушње (алб. Lushnjë). Данас се то мјесто зове Савра (алб. Savrra). Њој је претходио рат између бивших Душанових великаша Балшића и албанског властелина Карла Топије. Балша II је преотео Топији Драч, да би овај позвао османлије у помоћ да нападну валонско-београдски(бератски) дио Зете. Битка је у рангу Маричке и Косовке битке јер након пораза, Запад бившег Душановог царства убрзо пада под турску власт. 5000 османлија под вођством Арванеза упало је у Валонски дио Зете и након што су похарали Београд (Берат) напало их је 1000 Срба из Драча. У том боју погинули су Балша II Балшић, господар Зете, војвода Ђурађ Крвавчић и Иваниш Мрњавчевић- Краљевић, брат Марка Краљевића, који након Маричке битке није хтио да прихвати вазалство и побјегао је из Македоније у тада слободне источне Српске крајеве у Валону.
Након овог страховитог пораза Балшина жена Комнина наставља да влада Валоном 1385—1396 када се монаши, а власт предаје свом зету Мркши Жарковићу. Валона у то доба још није постала вазална, избјегава то, јер је још увијек у саставу Зете којом влада Ђурађ II Страцимировић, а који успоставља дипломатске односе са османлијама и сходно томе није послао своју војску на Косово 1389. године, те тако задржава још увијек кнежевину Валону у саставу Зете. Мркша је успео да се одржи у овој области, све до своје смрти, у октобру 1414. године.
Сјевер данашње Албаније који је био под влашћу Балше II Балшић, после његове погибије се осамостаљује под вођством локалних албанаца који формирају кнежевину Дукађина. Тиме српски утицај у односу на албанце, на сјеверу почиње да слаби али и уопште у целој Албанији. Подручје Драча и његове околине након Балшине погибије преузимају Аријанити, феудална фамилија чије поријекло није довољно разјашњено. Због тога смо били принуђени да до краја проучимо и истеажимо племе Аријанита . Били су јако блиски Србима с обзиром да су се женили и удавали за Србе односно Српкиње. Из ове фамилије потиче Света мати Ангелина ,која се удала за Светог Стефана Слијепог Бранковића. Стефан је био ослијепљен и прогнан из Србије од Турака, најпре у Угарску, гдје је живела његова сестра удата за тамошњег грофа, па у Елбасан, гдје је имао рођаке и гдје се 1460. године оженио Ангелином, ћерком властелина Аријанита и свастиком Скендербега. По његовој препоруци, 1465. купио је на северу Албаније замак и назвао га Београд. У њему је провео више од десет година. Живио је у сиромаштву, подижући дјецу Ђорђа и Јована, будуће српске деспоте, и ћерку Мару. Умро је 1476. године. Аријанти су преузели власт од Балшића и над подручјем између ријеке Шкумбе и Војуше .Били су први бедем отпора Османлијском царству под вођством Голема Аријанита Комниновића. Несумњив је поред византијског (Комнин), античко-римског(Арианити) и српски карактер Голема који се помиње у документу из 1452. године: „Golemi Arenit Comninovich de Albania” (Constantin Marinescu 1994, La politique orientale d’Alfonse V d’Aragón, roi de Naples (1416—1458). Institut d’Estudis Catalans, p. 176), а који се огледа у његовом имену (Голем-велики) и презимену са „-ић” завршетком, као и у имену брата Владана и у именима ћерки Војислава, Ангелина, Јелена, Комита и Ирена. Владао је у мјесту званом Сопот у централној Албанији који су турци касније освојили и претворили у своју тврђаву. Након што је повео герилски рат против Турака у области у којима је владао, после чега је турски Султан морао да га призна, ипак се после дужих борби повукао у изгнанство ,гдје је и умро.Може се рећи да су за једну годину 1484—13ћ485, Срби изгубили Епир, Драч, сјевер Албаније, а да је кнежевина Валона само тренутно сачувана захваљујући дипломатији. Центар Албаније се држао под вођством Комниновића до 1450.
Последњи српски владар на територији данашње Албаније у средњем вијеку, а прије појаве Скендербега била је Руђина Балшић која је владала до 1417. године кад су њену територију заузеле Османлије. Руђина је владала јужном Албанијом и њена територија обухватала је Валону као главни град, Берат, Канину и Химару. Становништво је било мултиетничко и поред Срба државу су насељавали Грци,Власи , Бугари и Цинцари. Под притиском Османлија покушала да се договори са Млечанима о преузимању њених посједа. Иако су преговори вођени 1415. и 1416. године, договор није постигнут. Руђина је након слома своје државе емигрирала у Будву код Балше III преко Крфа. Црква Ружица на Калемегдану- Београд, подигнута је у њену част.
Карло Топија је преминуо у јануару 1388. године и сахрањен је у својој задужбини, манастиру светог Јована Владимира код Елбасана којег је саградио 1381. године на мјесту старе цркве коју је саградио свети Јован Владимир. Владао је централном Албанијом, у подручју између ријека Мат и Шкумбе што је и било етничко подручје прото-албанаца у средњем вијеку. Карло Топија је француског поријекла о чему сведочи запис на самој цркви (на грчком, латинском и српском) гдје стоји да је сродник француског краља Луја VIII
Година 1417. била је пресудна када је у питању српски суверинитет у Албанији, јер се од тада никад више српска власт није вратила на та подручја, иако је српски отпор настављен и касније под Комниновићем и Скендербегом Кастриотића . Те године изгубљена је државна структура. Изузетак представља једино кратко вријеме након 1. балканског рата кад је српска војска заузела двије трећине територије данашње Албаније и успоставила цивилну и државну власт Краљевине Србије, али је убрзо морала да се повуче након што је оформљена нова међународно призната држава Албанија уз велику подршку Британије и Аустроугарске.
Сјеверна и централна Албанија још нису потпали под потпуну власт османлија, али повремено се признају млетачка и османлијска власт све до формирања Љешке лиге 1444. године када Албанци и Срби, заједнички започињу борбу против османлија под војном командом Скендербега. Од српских породица Љешку лигу су сачињавали Балшићи, Црнојевићи, Захаријевићи и Кастриотићи .
Након војног слома Љешке лиге, османлијска власт спроводи планско ширење ислама. Ислам примају и Албанци и Срби, док један дио оба народа то не жели и принуђен је да живи посебним вјерским начином живота крипто-хришћанством (у јавности муслимани, а у тајности православни хришћани),што је већ виђено и у ранохришћанском пероду. Крипто-хришћанство је цвјетало, на оним подручјима где је било бекташија (турски дервишки ред), а то су јужна Албанија и области око Берата и Елбасана. Бекташизам је за хришћане представљао прихватљивији облик конверзије и повољнији избор од — крипто-хришћанства. Срби који су одлучили да прихвате ислам су више упућени на Албанце, који су то исто учинили и тако се вишевјековним процесом велики дио Срба фузионише са Албанцима. Албанци су од стране Турака били фаворизовани и настаје снажан талас исељавања Срба из Албаније који је трајао у великом интервалу од 15. до 20. виека. Срби из долине Маће(Мат) те из области Мокре, Черменике, Булчице насељавани су се у западној Македонији. По Цвијићу, велики број Срба се исељавао преко Дрима ,према Вардару. Исто тако Срби из сјеверног Епира ,прелазили су у западну Македонију. Цинцари,Власи и Богданци ,за разлику од Срба се мање исељавају и мање се асимилилују. Они су чували свој језик, традицију и обичаје исто као и Грци бавећи се сточарством, занатима, а затим и трговином.Они су као и Срби би православне су вјероисповести. Успјели су да усред велике Османске империје у 18. веку подигну свој велики трговачки и културни центар Воскопоље ( Влашко поље) које је у свом зениту имало преко 80.000 становника, у то вријеме, један од већих градова Европе. Њихов утицај и моћ није дуго трајао јер су Османлије у неколико похода уништили град. Његови остаци су у југоисточној Албанији и заштићени су законом Албаније као културно добро.
Тензије међу балканским државама (углавном између Србије и Бугарске) због претензија према територијама Османског царства као што је била Румелија (Источна Румелија), Тракија и Македонија су спласле интервенцијом великих сила средином 19. вијека. Циљ интервенције био је да се осигура већа заштита Хришћана у османским провинцијама са већинским хришћанским становништвом које је што се криза царства све више продубљивала било изложено све већим притисцима и прогонима. До 1867. године, Грчка, Србија и Црна Гора су осигурале своју независност, која је и потврђена на Берлинском конгресу деценију касније.
Крајем 19. и почетком 20. вијека Османско царство се налазило у великој кризи и стално су га потресали како унутрашњи тако и спољашњи удари тако да његова дипломатија и армија нису биле у ситуацији да бране интересе и интегритет царства. Италијанска побједа у Турско-италијанском рату је имала велики утицај на Балканске државе да се припреме за рат против Османског царства тако да су Балканске државе под покровитељством Русије, у пролеће 1912. године почеле са преговорима а почетком јесени 1912. године и створиле Балкански савез- познат и као Мала Антанта . Чланице Балканског савеза напале су Османско царство, мало прије завршетка Турско-италијанског рата.
И раније ,прије почетка рата неке од чланица Балканског Савеза (посебно Србија и Бугарска) су имале планове за ширење својих граница. Крајем 19. и почетком 20. вијека појављивале су се у одређеним српским круговима жеље за територијалним ширењем, а један од потенцијалних праваца је био запад или Босна и Херцеговина. Међутим и у Бечу су већ дуго постојали планови који су се тицали Босне и Херцеговине и њеног припајања аустро-уграској монархији што је и учињено Аустроугарском анексијом (1878) па онда и анексијом Босне и Херцеговине (у октобру 1908). Аустроугарском анексијом Босне и Херцеговине Србији је ускраћена прилика да се шири према западу, зато се Косово, Метохија и југ Србије наметало као логични и једини правац према коме је Србија могла да шири своје етничке границе. Бугарска, која је у априлу 1909. осигурала потврду о својој независности и од Османског царства, уживала је уједно и пријатељство и подршку Русије, такође је имала претензије на Тракију и Македонију, као могуће правце за ширење својих граница.
Лондонски споразум o миру закључен је 30. маја 1913. године уз посредство великих сила и окончао је Први балкански рат. Овим уговором Османско царство је било принуђено да се одрекне свих својих европских провинција западно од линије Енос – Мидија. Иако је требало да чланице Балканског савеза, као побједнице Првог балканског рата, саме диктирају мировне услове у склапање мировног уговора су се умијешале и велике силе. Долазак српске војске на јадранску обалу је изазвао снажне дипломатске протесте Италије и Аустроугарске.Србија, Грчка и Црна Гора су морале да напусте Албанију. На стварању Албаније инсистирале су Италија која је имала своје планове према Албанији и Аустроугарска која је тиме жељела да спријечи Србију да изађе на море и тиме је ослаби у предстојећем сукобу који је био неминован после анексије скоро цјелокупне територије балканских вилајета Османског царства.
Овим уговором је: успостављена нова држава – Албанија, Грчкој је додијељен Крит, Новопазарски Санџак је подијељен између Србије и Црне Горе, Бугарска је добила дио Тракије западно од линије Енос – Мидија. Међутим, није била донесена дефинитивна одлука о Македонији, која је остала предмет неслагања међу савезницама.У самом Драчу Митрополит Драчки Јосиф са цјелокупним народом дочекао је Српску војску .
Други балкански рат је вођен од 29. јуна до 10. августа 1913. године између Бугарске са једне и Србије, Црне Горе, Грчке, Румуније и Турске са друге стране. Исход рата је учинио Србију, савезницом Русије, важном регионалном силом, узбунивши Аустро-угарску и на тај начин индиректно дао важан повод за Први свјетски рат.Све до почетка Првог свјетског рата Срби безмало контролишу територију данашње Албаније од Хана Хотског чији је стварни топоним био Хан Зетски до Корче .
