Овом 28-годишњаку из угледне и познате породице смешила се блистава каријера. Уздржан, ненаметљив, пристојних финих манира, био је омиљен у друштву колега, али и многа женска ока остала су на том младићу, који је својим изгледом могао стати раме уз раме са тадашњим звездама златног доба Холивуда какви су били Гари Купер, Ерол Флин, Грегори Пек или његов вршњак Тајрон Пауер, на којег је помало и личио. А онда се слика светле будућности разбила у парампарчад.

Дошла је кобна ’41. година и тај несрећни април, који је уз именицу рат ушао у анале као кратки оружани сукоб у којем је Војска Краљевине Југославије, противно свим предвиђањима, за свега дванаест дана била разбијена. Темељи државне зграде били су толико поткопани сепаратизмом и издајом, да се она при енергичном удару немачке ратне машинерије срушила као кула од карата. Његова јединица, стационирана у околини Загреба, пала је по већ припремљеном домино ефекту, јер је ланац командовања био прекинут, а на сваком кораку антидржавни елементи су саботажама и субверзијама чинили све да се Немци буквално прошетају кроз Хрватску, обасипани ерупцијом одушевљене добродошлице.

У млађаном Јовану гори пламичак косовског завета. Одан официрској части и заклетви, он не жели положити оружје и повлачи се према Црној Гори, где би по ратном плану његова јединица требало да настави борбу. Међутим, од тога нема ништа. У Боки тад среће поручника Звонка Вучковића, Хрвата пореклом из Вареша код Сарајева, искреног југословенског патриоту, приврженог српској слободарској и војној традицији. Сазнавши да се на Равној Гори окупила група официра која не прихвата капитулацију и жели наставити герилску борбу како би са образа опрали срамоту априлске катастрофе и њих двојица се средином јула обреше у том колу. Дража Михаиловић као стари обавештајац брзо је проникнуо у карактер Јована Дерока, најмлађег капетана у својој војсци, његову официрску част, озбиљност, интелигенцију и ватрени борбени дух.

За разлику од њега неки су коментарисали да је тај бледуњави момак неко градско дете, мамина маза и да ће у првој борби поклекнути. Њихова скепса са дозом љубоморе посебно је испољена када је Дероко добио прва и то висока командна задужења. Но, ускоро ће их гласови са терена о његовим способностима, командном интегритету и огромној личној храбрости, натерати да се уједу за језик и да убудуће са великим респектом спомињу његово име.

Опсада Краљева

Од августа до октобра те ’41. јединице Југословенске војске у отаџбини (ЈВУО), под командом генерала Михаиловића од Немаца су ослободили: Лозницу, Богатић, Крупањ, Бању Ковиљачу и Горњи Милановац. Првог октобра заједно са партизанима ослобођен је и Чачак, а Дероко је равногорски представник у заједничкој команди. Убрзо потом доноси се одлука да здружене јединице ових устаничких војски крену у ослобађање Краљева. Команду над јединицама добија четнички мајор Радослав Ђурић, а Дероко је начелник заједничког штаба и истовремено командант прве Дражине артиљеријске јединице, са топовима које је управо он заробио у Чачку, а плен солидарно поделио са партизанима. Опсаду Краљева извршило је око 4.500 равногораца и око 1.500 Брозових војника. Та бројност није осигуравала сигуран успех, јер је град, као стратешки важну тачку, бранила 717. посадна дивизија са 3.000 војника, наоружана до зуба и утврђена системом бетонских бункера, ровова и других запрека. Током опсаде, која је трајала скоро целог месеца октобра, капетан Дероко је човек око којег се све вртело. Бујном младалачком енергијом и патриотским заносом бацао се са једног задатка на други. Обучавао је заједничке командосе, формирао диверзантске тројке и ноћу с њима упадао у град, вршио саботаже и доводио “жив језик”, а дању правио ратне планове и припремао разна приручна средства за напад. Обазриво са пуно такта стишавао је неповерење и суревњивост међу странама, инсистирајући на толеранцији и заједништву, храбрио је колебљиве, али знао и припретити. Једном речју, он је својом личношћу наткрилио целу ту операцију.

Прве борбе око Краљева почеле су 4. октобра, да би се временом интензивирале. Немци због губитака врше масовна хапшења по граду и већ средином месеца почињу са стрељањем по оној кобној Хитлеровој наредби да се за једног убијеног Немца стреља 100, а за рањеног 50 Срба. Немачки генерал, Аустријанац Франц Беме, који је месец дана раније примио команду над Србијом, овако је ту наредбу образложио нижим командама:

“Прегазите ову земљу, у којој се 1914. потоцима лила немачка крв због подмуклости Срба. Ви сте осветници мртвих, одмазда мора погодити целокупно становништво.”

За наредних неколико дана биће стрељано укупно 2.190 цивила. Сазнавши за то, четници желе пошто-пото да заузму град, уз спремност да плате било коју цену, међутим код партизана ће се ускоро, под дејством супротних наређења, испољити пасивност и опструкција борбе. Овде треба јасно подвући разлику између већине обичних партизанских војника, који су били за удружену борбу против Немаца и комуниста, њихових команданата, а посебно политичких комесара. У ноћи 15. октобра Дероко је низ теснац Комиџор гурнуо на немачке запреке вагон напуњен авионским бомбама. Детонације су биле страховите и код моста је пробијена барикада, над Краљевом је севала “жива ватра”.

То је био знак за жесток напад по својим правцима. Отвара се крвава борба, у којој четници у таласима јуришају на немачке утврде и бункере. Одред смрти поручника Сима Узелца, Летећи одред Новице Цотољевића и Јелички одред капетана Јована Бојовића пробијају се у сам центар града. Међутим, изузев Трнавског батаљона, све друге партизанске јединице остају пасивне, а неке су се извукле већ са првим мраком. Немцима то није промакло и они с јаким оклопним јединицама крећу у противнапад, запоседају напуштене партизанске положаје и равногорцима долазе с леђа, доводећи их у безизлазан положај.

У том тренутку почиње невиђена кланица и страшна изгибија четника, само у Јеличком одреду од 100 бораца изгинуло је 70. Том приликом јуначки гине смели Личанин из Перушића, поручник Симо Узелац, командир Одреда смрти, који се борио до последњег даха, одбијајући да га рањеног са бојишта изнесе неустрашиви наредник Милутин Јанковић. Гину и капетани Душан Лаушевић и Петар Дејановић. Поред њих равногорци ту остају без свог великог хероја, капетана Јована Бојовића који пада у јуришу, предводећи Јелички одред. “Одред смрти јавља Дражи, Бојовића да не тражи/../О, Јелице, је л’ ти жао, Бојовића што је пао, Бојовића и осталих, на Краљеву храбро палих”, спјевао је народ.

Преговори

Крајем октобра Тито и Дража у Брајићима поново преговарају о наставку заједничке борбе, при чему је Михаиловић намеравао да све устанике временом стави под своју, односно контролу легитимне владе у Лондону, признате од савезника. За Броза су то били само тактички преговори, а одлуку о другој фази револуције већ је био донео. То је конкретно значило да после стварања оружане силе под руководством Комунистичке партије (1. фаза) треба уништити и елиминисати све елементе претходног поретка и тако оружаном револуцијом преузети власт у земљи (друга фаза).

Ефикасну формулу већ су пронашли њихови идоли бољшевици, када су својој држави, исцрпљеној ратним напорима, 1917. револуцијом зарили нож у леђа током Великог рата. То је наравно директно водило у грађански рат, а посебна је прича што то крваво коло (револуцију) Броз није започео у Хрватској, већ је то семе братоубилачког раздора донео у Србију.

Због својих раније исказаних преговарачких способности, у Дражином тиму био је и капетан Дероко. За разлику од претходне двојице, он је у својој неисквареној честитости помало наивно веровао да је заједничка борба са комунистима против окупатора не само пожељна, него и могућа.

После тога, каква-таква заједничка опсада Краљева поново се наставља, уз већ испољену опструкцију партизана, који су на Ружића брду 28. октобра чак оставили и топ Немцима, узмичући без иоле озбиљног отпора. Равногорци 1. новембра чине последњи покушај да заузму Краљево. Том приликом у борбу уводе два тенка “хочкинса”, заробљена раније код Горњег Милановца. Нешто пре поноћи продиру у град, при чему први тенк наредника Драгомира Топаловића избија на централни трг, али ни тада нису успели разбити добро утврђену немачку одбрану. Поново се десило исто, већина партизанских јединица је остала пасивна и акција је морала бити прекинута.

Владимир Дедијер, каснији Титов биограф, тада присутан на овим просторима, у свом “Дневнику”, други том, признаје “партизанску кривицу за неуспех и непотребне четничке жртве од 250 људи”. Са друге стране, Немци су у свом извештају навели да су побуњеници на Краљеву изгубили око 500 људи.

Кап је прелила чашу и дошло је до свађе унутар заједничког штаба. Четничку горчину није тешко замислити, упирали су прстом у партизанског комесара Ратка Митровића, као главног кривца за неуспех. Причало се да га је наводно десетак дана раније са упереним пиштољем Дероко пред собом терао у борбу, кад га је нашао скривеног у некој штали или шупи. После рата по том вајном комесару названо је низ улица, школа, установа и предузећа, а стварним јунацима се ни за гроб не зна.

Дероко тада у селу Дракчићима сазива старешине једне и друге стране, с намером да спречи даљу конфронтацију, мада је већ дошло до сукоба у Пожеги, Ужицу и Чачку. Међутим, то није “пило воде” и грађански братоубилачки рат је могао да почне. Он се потом повлачи на свој љубићки артиљеријски положај. Још не губећи последњу наду у помирење, својим борцима наређује да у случају сукоба са партизанима пуцају изнад њихових глава. “То су наша заведена браћа, која ће се отрезнити од црвене пропаганде”, говорио је.

Своју наивност платио је главом. Партизани, који су нешто раније под претњом смрћу спровели масовну мобилизацију, нападају га 6. новембра с намером уништења његове јединице и преотимања артиљерије. Он брани топове на Љубићу све док се, озбиљно рањен, није морао повући. Када се 8. новембра спустио до речице Чемернице да опере и превије ране, ту са мањом групом сабораца бива заробљен и зверски убијен. Пада као прва жртва братоубилачког сукоба, који ће однети небројене животе и оставити поделе које још трају.

“Ко те то тако рани, човече – Брат – Па зато је тако дубоко”, каже народна мудрост.

По матичним књигама цркве у Прељини, са више од двадесет убода ножем усмртио га је партизан Милутин Милошевић из Прислонице. Упадљива је сличност овог ужасног чина са једним историјским догађајем, наиме, на том истом Љубићу Турци су у слепом бесу 126 година раније на комаде исекли српског јунака Танаска Рајића, који је до задњег даха бранио своје топове.

За Дероково зверско убиство народ је везивао још нека партизанска имена, а у покушају да забашуре овај злочин победници, власници монопола на “истину”, у своје су документе уписали неке друге верзије, које неће нарушити слику узвишених моралних узора, коју су без трунке стида о себи стварали.

Дерокова погибија болно је одјекнула у народу, а на Равној Гори је изазвала дубоку потиштеност. 29-тогодишњи капетан био је не само један од најомиљенијих већ и најперспективнијих официра међу четницима и сматра се ненадокнадивим губитком за ЈВУО. Његов леш, бачен у реку, извадили су сељаци и сахранили на обали. Апсурд је био да прва жртва грађанског рата буде баш он.

“Дероко је од свих наших официра, с највише уверења радио на зближавању четника и партизана”, речи су Звонка Вучковића, са којим је сагласан и Младен Жујовић, тада угледни српски политичар. То исто су, на овај или онај начин, у својим сећањима потврдили и неки од партизанских ондашњих официра, као Павле Јакшић и Ђоко Миловановић.

Легенда

Па зашто су га онда комунисти убили? Одговор лежи у неколико чињеница.

Као прво, постао је сувише популаран и уживао неподељену подршку народа тог краја па је тако потискиван комунистички утицај.

Вучковић такође пише: “Дероко је постао легенда, не само у нашим, него и у партизанским редовима.”

Људи су волели овог младог човека, чије лице је одавало племенитост и било обасјано неком унутрашњом искреном добротом. Поред тога, “црвена” пропаганда је имала погубно дејство на менталну структуру појединаца, па и маса које су уз расипавање мржње систематски хушкане против “класног непријатеља”, где су наравно спадали и официри одани краљу и монархији. Баш они су били посебно омражени, јер су, као славом овенчани победници из претходног рата, били стуб државе и у народу њен најпоштованији сталеж.

Када на терену више није било комуниста, на Богојављење ’42, Дероково тело је пренесено и, уз присуство огромног броја поштовалаца и угледних људи тог краја, сахрањено на Љубићу поред споменика Танаску Рајићу, због поменуте симболике.

Да његова смрт није била тек изолован злочин неког суманутог убице, већ део планског бруталног система злочина, говори и чињеница да су после рата партијски егзекутори одвратним, нељудским поступком његов гроб раскопали, а кости бацили у неку јаругу да с њима нахране дивље звери. Ти исти изопачени нељуди, бришући трагове злочина, чинили су нове. Обрушили су се и на Давида Комадинића из Коњевића, који је првобитно сахранио Дероково тело код реке.

Данима су га прогонили и на крају и убили, око свега зидајући чврст зид ћутања. Голема је листа сличних ужасних и потпуно непотребних злочина, при чему је зачуђујући потпуни изостанак осећаја кривице и кајања за своја недела код тих циничних “моралиста”, у чијим бајкама пише да су за украдену шљиву знали стрељати борца.

Угледна фамилија

Јован Дероко рођен је 20. априла 1912. у француском граду Крезоу, где је његов отац, пуковник Владислав Дероко, боравио на испитивању и куповини топова за српску војску у тамошњој фабрици. Његов деда Јован, пореклом Италијан, професор на лицеју, доселио се из Дубровника у Београд 1850, оженио се Катарином Вуковић, прешао на православље и узео крсну славу Светог Марка. Мајка капетана Дерока Наталија била је ћерка једног од највиђенијих Срба 19. века, др Владана Ђорђевића, председника владе, дипломате, лекара и књижевника. Породица Дероко дала је многе угледне људе. Јованов брат од стрица био је познати архитекта Александар Дероко, између осталог аутор Храма светог Саве на Врачару, Капеле сарајевско-видовданских хероја и Преображењске цркве у Сарајеву.

Топаловић и Тозовац

Са поменутим трагичним догађајима у вези са Краљевом тесно су судбински повезана и два почивша популарна певача народне музике.

Отац певача Добривоја Топаловића, поручник Драгомир Топаловић био је командир штабске чете генерала Михаиловића и ретко смео и способан ратник. Управљао је првим тенком који се 1. новембра ’41. храбро пробио до трга у Краљеву и то без граната, користећи само митраљеску ватру.

Светозар Тоза Жиковић, отац Предрага Живковића Тозовца, угледни краљевачки угоститељ и музичар, био је један од 1190 стрељаних Краљевчана средином октобра ’41.