Опсада Скадра  била је операција у Првом балканском рату у којој је Војска Краљевине Црне Горе, након неколико неуспјешних покушаја и уз помоћ Војске Краљевине Србије, накратко преузела османско утврђење Скадар у данашњој сјеверној Албанији.

На страни Српске војске учествовали су : Зетски одред, Приморски одред, Вучедолска бригада, Васојевићка бригада, Пиперски батаљон, Тимочки батаљон, Дунавски батаљон,Кучко- братоношки батаљон, Приморски корпус,бројности око 47.000 војника. Скадар је бранио Скадарски војни одред на челу са Есад Пашом Топтанијем .

Војска Краљевине Црне Горе је убрзо, под аустроугарским и италијанским притиском, била приморана да се повуче из Скадра, који је припао новоформираној Албанији. План краља Николе Петровића- Његоша  и његових војсковођа је био да се Скадар заузме на препад. Али, напредовање војске, првенствено због конфигурације терена је било споро те је пред град дошла тек 28. октобра. Напад је успорио и четвородневни одмор на Цијевни и Тузима након ослобађања ових мјеста. То је отоманским снагама дало доста времена да организују одбрану. Снаге Краљевине Црне Горе нису успјеле у потпуности опколити град, тако да је под отоманском контролом остао пут за Драч, одакле су стизала појачања за турски гарнизон смјештен у самом Скадру.

Приморски корпус је формиран крајем фебруара 1913. године, а на положаје око Скадра дошао је тек крајем марта. Међутим, њихово садејство са снагама краља Николе трајало је тек неколико дана, јер ће се комплетне српске трупе под притиском великих сила повући са положаја које су до тада ослободили.

Двије војске изгубиле су око 20.000 војника током опсаде Скадра. Есад паша.Топтани  је 23 .априла 1913 .године   предао кључеве града, а већ у мају на захтјев великих сила Скадар је препуштен Албанији.

Прије самог почетка балканских ратова краљ Никола је увелико помагао албанска католичка племена која су се сукобљавала са турским властима и војском. Та помоћ се огледала и у давању уточишта у Црној Гори. Војска Краљевине Црне Горе одмах након преласка границе, пошто је Зетски одред већ заузео утврђени рејон Тузи, започиње опсаду Скадра. Цетињски вјесник о овој опсади доноси вијест и између осталог говори:

„Црногорци отпочинуће у гордоме Скадру, на огњиштима старих српских краљева” .Велики Српски пјесник Алекса Шантић испјеваће пјесму Есад Паши Топтанију :

„Гвозденијех врата разбили смо браве

И побили барјак на бедеме стрме!

По вољи Алаха, јутрос, мрки лаве,

Врхови Ловћена побједама грме.

Не стријељај оком и зубе не крши –

Ко јуначки пада нигда пао није!

А знаш, и нас ови рађали су крши:

По баштама Скадра, гдје наранџа зрије,

Краљице су наше шуштале у свили.

Пашо, ми смо граду неимари били –

Још Језеро памти и Бојана чиста,

Гдје је Гојко утве лакокриле гађ’о.

Овдје Балша своје соколе је рађ’о –

Овдје нек’ му с нова грб стари заблиста”.

Независна Албанија је термин који се односи на период осамостаљења Албаније од Османског царства, у коме су вођени Балкански ратови, а одређени дјелови данашње Албаније ослобођени и припојени Краљевини Црној Гори и Краљевини Србији. Независна Албанија је била непризната држава основана у Валони 28. новембра 1912. године. Скупштина је конституисана истог дана, док су влада и Сенат основани 4. децембра 1912. Представници Албаније су доставили меморандум на Лондонској конференцији захтијевајући међународно признање независности Албаније. На почетку конференције одлучено је да област Албанија буде под османским сизеренством, али са аутономном влашћу. Захтјев Албаније за међународно признање био је одбијен и мир је потписан 30. маја 1913. дијелећи велики дио Албаније између Србије, Црне Горе и Грчке, остављајући територију Албаније сведену на средишњу Албанију која је била под контролом велесила. Независна Албанија, је први облик државности на територији данашње Албаније, створен од стране локалног муслиманског становништва у модерном времену.

Драчки Округ је био један од привремених округа Краљевине Србије основан 29. новембра 1912. године, на дијелу територије ослобођене од Османског царства, данашње територије Албаније. У Драчу је основан округ, а у Тирани, Елбасану и Љешу срезови. У Орошу, средишту католичких Мирдита, и у области Дукађин такође је успостављена Српска  управа.

Само један дан пошто је 28. новембра 1912. Исмаиљ Ћемали  уз подршку Аустроугарске у Валони прогласио независну Албанију, српске претходнице ушле су у Драч. Велика лука дошла је без отпора под власт Краљевине Србије. Драч је ослобођен без великих борби 29. новембра, а локално православно становништво на челу са Владиком Јованом Банушевићем  и јерођаконом Иринејем Банушевићем ,каснијим   епископом православне цркве из Драча је ослободиоцима пружило велику и топлу добродошлицу. Одмах по ослобођењу Драча су успостављени органи нове власти као што су политичка администрација Драчког округа и самог Драча и полицијске снаге те команда војске. Први начелник Драчког Округа је био дипломата Иван Иванић а његова супруга Делфа, позната као један од оснивача Кола српских сестара је управљала болницом у Драчу. Први градоначелник Драча је био Петар Ђурашковић из Драча, а за чланове одбора су именовани Христос Спиру, имам Хусеин Ефендија и Филип Церић. Када је Војска Краљевине Србије ослободила дио територије Османског царства током 1912. Драгутин Анастасијевић је био преводилац за грчки језик, али је касније постављен на позицију начелника Драчког округа умјесто Ивана Иванића.

Српска власт у Албанији почела је временом да се суочава с великим тешкоћама. Мир становништва морао је да буде издашно плаћан. Дјеловање аустроугарских агената и бегова оданих султану чинило је ионако лоше путеве несигурним. Током неколико дана уништене су усамљене станице, које су бранили малобројни српски војници. Убрзо након што је Краљевина Србија ослободила Драч, велике силе су одлучиле од он припадне Кнежевини Албанији. Војска Краљевине Србије је приморана на повлачење из Драча у априлу 1913. Војска Краљевине Србије се под притиском европских сила повукла из Драча у априлу 1913, да би се коначно повукла са територије међународно признате Албаније 25. октобра 1913. Опозиционар Димитрије Туцовић је тада упозоравао српску јавност да је освајачки упад у Албанију уродио огорчењем албанског народа према Србији. Димитрије Туцовић је увијек  подржавао„праведну борбу албанског народа према Српским буржоаским завојевачима ”  Прије него што се војска повукла, један одбор жена из Драча послао је телеграме руској царици и британској краљици, молећи да овај град остане у саставу Краљевине Србије. Одбор је писао у име 524 жене Драча – већине његових становница.

Република Централна Албанија је била држава са сједиштем у Драчу основана 16. октобра 1913. године, коју је након повлачења из Скадра основао дотадашњи војни управник Скадра Есад-паша Топтани заједно са већим бројем исламиста земљопосједника. Незадовољан због одлука донијетих на Лондонској амбасадорској конференцији којом је формирана Кнежевина Албанија и именован Вилхелм од Вида за кнеза, Есад-паша је отказао псолушност новоформираној кнежевини и 16. октобра 1913. године основао Републику Централну Албанију са престоницом у Драчу. Он је имао под својом контролом више хиљада наоружаних војника и жандарма са којима је успјешно одолијевао вишемјесечној црногорској опсади Скадра. Есад-паша је у периоду послије завршетка балканских ратова и повлачења војске Краљевине Србије у августу 1913. године једини у Албанији имао наоружане војне и полицијске одреде уз чију помоћ је обезбјеђивао ред и мир у Албанији. Он је око себе окупио велики број исламиста и земљопосједника који су били уплашени да би влада под контролом великих европских сила, предвиђена одредбама Лондонског уговора о миру, могла да их лиши њихових привилегија и уз њихову подршку прогласио Републику Централну Албанију.

Есад-пашу и Републику Централну Албанију је финансијски подржавала Краљевина Србија која је заузврат очекивала одређене територијалне компензације код Црног Дрима и да се Есад-паша обрачуна са качацима Исе Бољетинца и осталих који су били окупљени око Исмаиља Ћемалија.

Након повлачења цјелокупне српске војске са територије Албаније и предаје Скадра у руке великих сила, приступило се формирању међународно признате државе над територијом данашње Албаније. Кнежевина Албанија је држава коју су Велике силе формирале 29. јула 1913. године на основу одредби Лондонског уговора о миру потписаног 30. маја 1913. године. Преузимање власти над Албанијом је извршено по доласку кнеза Вилхелма од Вида у Албанију, 7. марта 1914.године

Током преговора у Лондону, велике силе су све до прољећа 1913. имале намјеру да територија данашње Албаније остане у саставу Османског царства, и евентуално постане потпуно независна тек послије вишегодишњег периода. Када су велике силе увидјеле да је Османско царство дефинитивно изгубило контролу над Македонијом и територијалну везу са Албанијом, постало је јасно да оваква њихова намјера не може лако да се спроведе. Лондонски уговор су, уз сагласност великих сила, потписале чланице Балканског савеза – Мале Антанте (Краљевина Црна Гора, Краљевина Србија, Краљевине Бугарска и Грчка) са једне стране и Османско царство са друге стране. Одредбама овог уговора је великим силама препуштена одлука о статусу територије која обухвата територију данашње Албаније. На основу овог уговора су велике силе 29. јула 1913. године донијеле одлуку о формирању Кнежевине Албаније и признале њену независност.