Александар Раковић (Београд, 21. јун 1972) дипломирао је, магистрирао и докторирао историју на Филозофском факултету у Београду. Магистарску тезу Југословенска јавност и Ирска револуција 1916–1923. одбранио је 10. јула 2007. на Катедри за историју Југославије. Докторску дисертацију Рокенрол у Југославији 1956–1968. Изазов социјалистичком друштву одбранио је 18. јануара 2011. такође на Катедри за историју Југославије. Научни саветник је у Институту за новију историју Србије у Београду. Предаје на Дипломатској академији Министарства спољних послова Републике Србије, на курсевима Историја дипломатије Србије и Основи политичког система Србије. Координатор је наставе Историје дипломатије Србије у 20. веку.
ГОРАН КИКОВИЋ: Господине Раковићу, реците нам за Глас Холмије, какво је Ваше гледање на стање прије пописа становништва у Црној Гори и питање српског идентитета прије одржавања пописа ?
АЛЕКСАНДАР РАКОВИЋ: Питање идентитета у Црној Гори је од суштинске националне важности за српски народ. Као и када је реч о Косову и Метохији, Црна Гора је питање прошлих, садашњих и будућих генерација Срба. У време владавине Демократске партије социјалиста није било услова за одржавање слободног пописа. Режим Мила Ђукановића радио је на томе да преобликује идентитет Црне Горе и да га из изворног српског преведе у монтенегрински идентитет налик хрватском. Промоција „црногорског домовинског идентитета“ и идеја екстремног хрватског праваштва и сада су доминантне матрице политике Демократске партије социјалиста и њених сателита.
После рушења Демократске партије социјалиста на парламентарним изборима 30. августа 2020. очекивало се да ће Црна Гора продисати и да ће испољавање српског идентитета бити све слободније. Наводно због пандемије вируса корона попис није одржан 2021. када му је било време. Но, попис није одржан ни 2022. јер није било довољно политичке воље.
С тим у вези, влада Здравка Кривокапића била је неискрена у заштити права српског народа, а резултати пописа 2021. требало је да буду важна основа за покретање суштинских питања положаја српског народа и српског језика у Црној Гори. Тек је влада Црне Горе на челу са Дританом Абазовићем обезбедила скупштинску већину и усвојила Закон о попису којим је прописано да ће попис бити одржан од 1. до 15. новембра 2023.
Међутим, известан број невладиних организација црногорских сепаратиста запретио је да ће бојкотовати попис. Било је физичких напада на чланове пописних комисија. У позадини су стајале намере Демократске партије социјалиста да се бојкотом пописа дестабилизује држава и осујети слободно изјашњавање грађана. Само Демократска партија социјалиста зна колико је крала и прекрајала на изборима и пописима. Ипак, нова влада Милојка Спајића спровела је „новембарски попис“ од 3. до 28. децембра 2023, јер је заузет став да се новембарски попис помера за децембар, те да је реч о једном те истом попису за који није потребно спроводити нове процедуре.
ГОРАН КИКОВИЋ: Господине Раковићу, реците нам за Глас Холмије, какво је Ваше гледање на резултате пописа становништва у Црној Гори?
АЛЕКСАНДАР РАКОВИЋ: Неколико месеци после пописа, из Црне Горе стизале су неформалне информације да проценат Срба сеже од 36 до 37%, а српски језик иде од 50 до 52%. Тиме би Срби били апсолутна већина према матерњем језику. Притом, да је попис одржан 2021. након литија и српске револуције у Црној Гори (2020), највероватније је да би пописни резултати били налик таквим. Нажалост, показало се да је од 2021. до 2023. било тенденциозне релативизације идентитета у Црној Гори. Требало је да се форсира дуализам као главни идентитетски концепт у Црној Гори, у ком православно становништво истовремено исказује припадност и српском и црногорским идентитету. Неколико политичких и других структура није желело да види „превисок“ број Срба у Црној Гори.
У овом тренутку нема довољно сазнања да ли је то био интерес и иностраног фактора. Било би чак логичније да западни фактор прихвати што већи број Срба у Црној Гори, како би показао да је одустао од антисрпске политике. За Запад би било корисно да прикаже како се у једној НАТО држави, каква је Црна Гора, догађа процват српства, да би се тим путем слала порука Републици Србији и Републици Српској.
ГОРАН КИКОВИЋ: Господине Раковићу, конкретно шта за Вас значе цифре званичних резултата пописа становништва у Црној Гори?
АЛЕКСАНДАР РАКОВИЋ: Према званичним резултатима пописа које је Монстат објавио 15. октобра 2024, српска нација у Црној Гори заступљена је са 33%, а тзв. црногорска нација са 41% популације Црне Горе. Српским матерњим језиком говори 43,2% становника Црне Горе, а тзв. црногорским језиком 34,5% грађана.
У односу на попис становништва 2011. године, српска националност порасла је за 4%, док је такође за 4% опала тзв. црногорска националност. Српски идентитет је у расту, а тзв. црногорски идентитет у паду. Заустављен је процес асимилације и намере Ђукановићевог режима да Србе користе као биолошку масу за конверзију у тзв. црногорску нацију. Насупрот томе, настављен је процес ревитализације српства у Црној Гори.
Када се узму у обзир идентитетске одреднице изражене на попису 2023. године – српски идентитет је најбројнији у Црној Гори. Испољавање српског идентитета је за 2% јаче од исказивања било ког вида тзв. црногорског идентитета. Притом, немали број муслимана одабрао је тзв. црногорски национални и језички идентитет и тиме појачао ову заједницу. Међу њима сигурно има недобронамерних који су одабиром тзв. црногорске нације и тзв. црногорског језика хтели да нанесу штету српској нацији, како Срби не би било најбројнији у Црној Гори.
ГОРАН КИКОВИЋ: Господине Раковићу, по Вашем гледању на резултате пописа становништва у Црној Гори, јесу ли ово добри резултати по Србе у овој земљи?
АЛЕКСАНДАР РАКОВИЋ:Нису уродиле плодом намере неких структура у Црној Гори да дуализам постане главни идентитетски концепт. Наиме, упоређивањем броја припадника српске националности и говорника српског матерњег језика, уочава се да је десетак процената грађана Црне Горе одабрало дуални идентитет, да буду „национални Црногорци који говоре српским матерњим језиком“. Реч је о популацији која има српски идентитет, али нема довољно храбрости да у националном смислу то и истакне. Да су се дуалисти изјаснили као Срби, данас би српски народ и по националности био најбројнији у Црној Гори, као што је најбројнији према матерњем језику. Надајмо се да ће пораст српске националности у Црној Гори охрабрити дуалисте да се изјасне као Срби. Довољно је да само око 5% дуалиста на попису 2031. одабере српску националност, те би национално изјашњени Срби били највећа етничка група у Црној Гори. У сваком случају, 33% грађана Црне Горе српске националности и српског језика представљају стабилну етничку заједницу која се трајно определила да следи и негује изворни историјски идентитет Црне Горе, из времена када је ова држава под династијом Петровић Његош била национална држава српског народа. То су Срби као и сви остали Срби у Републици Србији, Републици Српској, нашем окружењу и нашем расејању.
ГОРАН КИКОВИЋ: Господине Раковићу, задовољни сте са овим резултататима пописа становништва у Црној Гори и треба ли по Вашем мишљењу српски језик вратити у Устав Црне Горе?
АЛЕКСАНДАР РАКОВИЋ: Српски народ у Црној Гори је за сада стабилизовао идентитет на врло трусном и угроженом простору. Око 200.000 припадника тзв. црногорске нације који говоре тзв. црногорским језиком знатна су мањина у односу на суседних 7 милиона Срба.
Будући да је српски језик већински у Црној Гори, притом и једини историјски језик на том простору, логично би било да у Уставу Црне Горе буде нормиран као службени. Нажалост, у сегрегационистичком Уставу Црне Горе (2007), који су донели Демократска партија социјалиста и сателитске странке, само је тзв. црногорски језик службени, иако је реч о мањинском језику. Процес промене Устава Црне Горе је сложен. Скоро га је немогуће променити на референдуму.
Но, Устав Црне Горе из 2007. је толико лош и сегрегационистички усмерен против Срба да би било најбоље усвојити нови устав Црне Горе. Процедура за то била би да наредни парламентарни избори буду избори за уставотворну скупштину. Потом би та уставотворна скупштина двотрећинском већином требало да изгласа нови Устав Црне Горе, у ком би српски језик био нормиран као службени језик. Затим би уставотворна скупштина била распуштена, а потом одржани парламентарни избори за нови скупштински сазив.
Доношење новог Устава Црне Горе не треба да буде табу тема. То би могао бити храбар и важан корак да се заврши с антисрпским сегрегационизмом. Српски народ у Црној Гори има свако право да у новом Уставу Црне Горе добије заслужен положај јер су Срби једина историјска нација у Црној Гори и државотворни народ.
Политичким одлукама италијанског окупатора (1941) и Комунистичке партије Југославије (1945) установљена је тзв. црногорска нација. Дакле, тзв. црногорска нација није створена у слојевима историјског времена, већ је вештачка. Тиме је настављен процес који вековима траје на западном простору српског народа – од Лике до Црне Горе – да од Срба отпада становништво које креира идентитет радикално супростављан изворном српском.
Слика „етничка салате“ Црне Горе – коју поред српске и тзв. црногорске нације чине још Бошњаци, Албанци, Муслимани, Руси, Хрвати и други – данас највише подсећа на Либан. Док у Либану постоје договори између неколико хришћанских и муслиманских вероисповести око поделе власти на свим нивоима, у Црној Гори тога нема а до даљњег га неће ни бити. Ипак, таква међуетничка решења могла би да растерете политичке прилике у Црној Гори.
У неразрешеној међуетничкој ситуацији с каквом је суочена Црна Гора, оптимисти би могли рећи да је Црна Гора грађанско друштво, а песимисти да је Црна Гора подељено друштво и да се борба идентитета наставља. Друге европске државе са сложеном етничком сликом су конфедерализоване (Босна и Херцеговина, Швајцарска), федерализоване (Белгија) или регионализоване (Шпанија). Неки од ових примера садрже републике, неки ентитете, неки покрајине, неки регионе, неки кантоне, а неки и ентитете, кантоне и дистрикте.
Изгледније је да ће се у Црној Гори наставити борба идентитета и да за сада неће бити остварено грађанско друштво. Сложена етничка слика Црне Горе, оптерећена неповерењем, не даје наду да се праведно друштво може испољити у њеним скученим оквирима. За Црну Гору је потребан шири простор. Стога би било логично да Србија, Република Српска и Црна Гора створе јединствену државу. То би било добро за еманципацију Црне Горе и стабилност региона.
извор: Глас Холмије
