-Сви смо били боси и у крпама. Данима смо радили без хране и неки су од изнемоглости падали. Усташки чувари покушали су бичевима да их натерају да устану. Кад то нису могли онда смо морали да их прекријемо песком и тако живе закопамо у брану. Али тако да ништа не сме да вири. Ни део тела, ни одећа…

Овако је о језивим зверствима у логору у Јасеновцу сведочио Илија Ивановић, један од ретких који су их преживели. Његово али и друга сведочења српских заробљеника, али и немачких официра који су се згражавали злочинима у логорима у Независној држави Хрватској забележио је и у својој монографији “Јасеновац – Аушвиц Балкана” обнародовао је израелски историчар Гидеон Грајф. Своја истраживања представио је у Великој већници Градске куће у Суботици на трибини у организацији Фондације за српски народ и државу.

Потврђено 57 метода мучења и убијања

Један од највећих истраживача Холокауста и других нацистичких злочина, у протеклих десетак година бавио се за српски народ болном темом логора у Јасеновцу и током својих истраживања утврдио више од 700.000 жртава, махом Срба, Јевреја и Рома, у чак 40 логора на простору Независне државе Хрватске. Мањи логори су временом затворени јер је одлучено да центар за истребљење ова три народа буде Јасеновац, удаљен 95 километара од Загреба и смештен између река, које су биле добра превенција од бекства.

Такође, потврђено је 57 метода мучења и убијања затвореника, као и омиљено оружје “српски секач”, нож са сечивом од 12 центиметара, повезан са рукавицом. Услови у којима су боравили затвореници, међу њима много жена и деце, згражавали су чак и немачке нацистичке војнике. Усташе су хтеле да додирну, осете жртву док умире, док су Немци били дистанцирани. Постоје и друге разлике које чине Јасеновац чак варварскијим у односу на Аушвиц, Треблинку, Мајданек и друге логоре истребљења.

На мокрој слами спава 50 голе деце, половина је већ мртва

-Наше трупе морају да буду тихи сведоци усташких зверстава. Морали би да реагујемо и интервенишемо. Сада не смемо. Можда ће се десити касније – записао је један немачки војник.

Није се десило. Временом је било само горе и страшније. Поштеђен није био нико.

-Сада улазим у концентрациони логор у Јасеновцу. Ту је гомила жене и деце без одеће. Сви спавају на бетонским плочама. Свуда одзвања плач и кукање. То је неподношљиво. Не могу да слушам. Мало даље, на мокрој слами спава 50 голе деце. Половина је већ мртва. И остали ће убрзо – сећа се Едмонд Рајзер.

За нијансу у бољем положају били су мајстори, бравари, ковачи и друге занатлије, који су били кориштени док се логор ширио. Међутим, када је постало јасно да ту неће нићи индустријски комплекс по узору на немачки, и они су свирепо убијани.

Сведочења од којих се леди крв у жилама

-Марширали смо у два реда. Усташки војник са пушком стао је на средину. Био сам преплашен. Желео сам да побегнем али сам знао да је то немогуће. Ишао је од једног до другог и питао где смо радили. У згради за ланце, рекао сам, ја сам бравар. Рекао је да останем ту. Поделили су нас у две колоне. Знали смо да једна неће дочекати зору, али која. У једном тренутку, мој школски друг Милован осмели се и побеже у другу групу. Уместо да запуца, усташки војник га је само погледао и рекао “добро, одабрао си, остани ту” – сећа се један српски заробљеник. – Ми смо преживели. Милованова група није. Размишљам често о Миловану. Можда је његов потез пресудио да преживимо. За усташе је смрт била важнија од живота.

До оваквих сведочења од којих се леди крв у жилама, као и чињеница попут оне да је извесни Петар само током једне ноћи убио 1360 српских затвореника није било лако доћи.

-То није било само документовање историје, већ дугачка и интензивна борба, за коју је требало много снаге, али у коју сам био спреман да инвестирам. Када сам започео свој пут да исправим те заблудне чињенице о српском народу, одмах сам приметио заједнички именилац између негирања Аушвица и негирања Јасеновца и онога што се тамо десило српским жртвама од стране НДХ и хрватских усташа. То ме је мотивисало да наставим и обећавам да ће моја борба да се настави још јаче – поручио је Грајф на предавању које је организовала Фондација за српски народ и државу. – Нисам могао да останем нем на неправду која је нанесена српском народу. На какве сам препреке наилазио током истраживања, не можете ни да замислите. Ходао сам окружен телохранитељима, добио више од 20 претњи смрћу. Али још сам жив и наставићу своју борбу док год дишем.

Истраживања до којих је дошао показала су, како каже, да и од најгорих постоје још гори.

Усташе надмашиле Немце у њиховој жељи за крвљу

-Усташки режим и његови виновници били су гори од нациста. Њихови зли умови су били гори. Надмашили су Немце у њиховој жељи за крвљу – истиче професор. – Католичка црква не само да није реаговала и покушала то да спречи, већ је и подржавала злочин. Кардинал Степинац је могао да стане на пут томе, али није. То је црна тачка у историји католичке цркве која никада неће бити избрисана.

Због свега тога, оно што се десило у Јасеновцу никада не сме да се заборави.

-Историја је велики ланац, који се не може пресећи. Свака нација мора са њим да се суочи, било да су у питању лепе ствари, било трагичне. Српски народ мора да се сећа. То ће ојачати будуће генерације – поручује Грајф. – У томе је јако важан образовни систем, али и седма уметност може да помогне. Али само под условом да су историјске чињенице приказане онаквим какве су заиста биле. Као што свака особа на свету треба да посети Аушвиц, тако треба да посети и Јасеновац, црвено упозорење човечанству о томе шта окрутност може да направи. Они више никада и нигде не смеју да се понове!

извор: Новости