Дана 29. новембра 1945. године, Југославија је постала Република. Краљевина је укинута на недемократским изборима. Како би нова власт нашла легитимитет међу народима Југославије, морала је да се служи „митологизацијом“. То је у тадашњој пропаганди значило величање палих бораца НОБ-а (Народно Ослободилачка Борба) и омаловажавање краља и краљеве владе. Зачеци комунистичке пропаганде су се заснивали на тајном дељењу летака и гласника. Такав метод био је ефикасан док су били у илегали, али када су били на власти имали су много боље услове за ширење идеологије. Превасходно су то били радијски преноси који су свакодневно извештавали о НОБ-у, као да је рат још у току. Други вид били су јавни наступи Јосипа Броза по свим градовима Југославије. Оваквих наступа било је на десетине, и у сваком од њих износио је неистине о краљу и његовим следбеницима.

Прва у низу неистина био је случај краљевог „бежања“ из земље и одношења злата. Како комунистички режим није пропуштао да као мантру понавља да је „краљ однео сво богатство са собом и народ оставио без ичега – издао је народ и побегао“. Ово, наиме, није истина. Млади краљ био је принуђен да напусти земљу, није то учинио својевољно. Када су бомбе падале на Београд, влада на челу са Душаном Симовићем донела је одлуку о емиграцији. Краљ, који је имао тек 17 година, није се ни за шта питао.

Земљу је напустио са Никшићког аеродрома са члановима владе. Али, постоји та контраверза око злата Краља Петра ИИ. Наиме, познато је да је било 204 сандука са златним резервама у Народној банци. Од тога је 179 сандука узела Мусолинијева фашистичка Италија, 4 Немачка, 5 ОЗНА после рата, један је украден. Влада је понела 8, а Генералат 5. Краљ је понео само лични пртљаг. Сматра се да су пучисти, тј. влада генерала Симовића, потрошили више од 30 милиона долара, за разлику од краља, који је од свега добијао годишњи „џепарац“ – ни близу износа који су комунисти тврдили да је узео. Након рата сви сандуци од Италијана и Немаца су враћени Југославији као део репарације. Тежина тог злата износила је 10.526,87 килограма. Тај новац трошен је за потребе комунистичких главешина.

Следеће што је комунистичка пропаганда стратешки истицала је краљев раскалашан живот у иностранству. Говорило се да живи у вилама и ужива у трошењу народног новца. Краљ Петар је добијао годишњи износ за трошкове од 30 хиљада фунти. Пред крај живота почео је и да продаје имовину како би преживео. То му је замерила Краљица Марија, због тога га је искључила из тестамента и никада му није опростила. Нажалост, напослетку је и она сама била принуђена да продаје имовину и краљевски накит ради пуке егзистенције. Раскалашне виле никада нису имали, као ни имовину у Југославији. Сва имовина им је нацинализована после доласка комуниста, који, с друге стране, јесу живели раскалашно и то у кућама чланова породице Карађорђевић.

Још једна флоскула у низу била је да је „краљ побегао у Енглеску“ и издао своју отаџбину и народ. Првенствено, краљ није ни знао где ће завршити када је кренуо ван земље, а није ни хтео да је напусти. Прва станица била је Атина, где се задржао кратко време. Како је и Грчка била ратно угрожена, пребачен је у Јерусалим, а потом и у Каиро. Током боравка у Каиру, Краљ се сусрео са Винстоном Черчилом и тек након тога је пребачен на територију Велике Британије. Влада у избеглиштву нашла је своје коначно седиште у Лондону. Међутим, ово није случајност. Лондон је био упориште за велики број европских влада. Осим југословенске ту су биле и пољска, норвешка влада са делом краљевске породице, холандска са краљицом, данска са делом краљевске породице, белгијска – без представника краљевске породице. Лондон је био погодан зато што је територијално изолован од континента, али имао је добру телеграфску и стратешку позицију преко којих је приступ континенту био добар. Краљ Петар ИИ Карађорђевић, иако млад и неискусан, никако није могао да се назове издајником, већ напротив – борцем за своју земљу. Све време свог боравка у егзилу користио је за активну борбу против окупатора, а његов представник у Југославији током већег дела Другог светског рата био је генерал Драгољуб Дража Михаиловић са његовом Југословенском војском у отаџбини.

Мит број 4 – У Краљевини се живело у беди и сиротињи

Једна од најтежих оптужби које су комунисти пласирали била је да је земља била у беди и сиротињи. „Краљевина није ништа донела земљи, била је слаба“. Ово је апсолутна неистина. Још за време краља Александра спроведена је аграрна реформа. На тај начин је земља подељена међу сиромашним грађанима. Циљ је било потпуно укидање „феудализације“ становништва. Краљевина је била стабилна индустријска сила на Балкану. Земља је имала више од 2.000 фабрика, а индустријализација није почела са комунистима. Монетарна политика је била изузетно добра, валута је била стабилна од краја Великог рата, па све до почетка Другог светског рата. Путеви и пруге су били комплетно обновљени и до средине тридесетих година 20. века су функционисали одлично. Динар Краљевине Југославије био је стабилан, јер је имао златну подлогу, које је било више него за све време Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Заблуда је да је краљевина била заостала земља, а будућа федерација напредна. Краљевина је имала вишепартијски систем, грађани су бирали странке на изборима, а оне су одређивале владу. Комунисти, с друге стране, укинули су све партије осим њихове, затварали су људе на Голом отоку и убијали. Такве аутократије и диктатуре није било за време краља.