Оно што даје наду, како додаје, је то што су се градови некако обновили у микро срединама.
–И оно што је најважније је да су неки од наших културних центара развили до те мере да имамо избора. Основна ствар у култури и у животу и односима је да имамо избора. Што се тиче културе на Косову и Метохији она је наша једина истинска слобода и у њој имамо избора, наводи Ракочевић.
Ограничења су, каже, постављена још 1999. године и она се само умножавају и усложњавају препрекама.
–Што одсуством инфраструктуре, што том атмосфером која се креира и сталном поруком да је култура опасност, да је духовност опасност и да је оно што је друго и другачије опасност. Препреке су различите и постоје на различитим нивоима. Када писац из Скопља узме десет својих књига и када му на Ђенерал Јанковићу узму девет, а он дође на промоцију у Грачаницу са једном и када тај Милутин Станчић мора да се сналази и да иде назад да остави својих девет књига негде успут и да поручи свом пријатељу: ‘дођи ти па пробај да прођеш Ђенерал Јанковић са мојих девет књига да бих дошао на промоцију, да имам да поклоним пријатељима’, онда је то једна од слика у којој ми живимо, прича Ракочевић.
Друга слика је, каже, то што нема слободног промета и што књиге морају да се шверцују.
–Прибојавате се да ако имате некаквих пет публикација да ће неко да вам их одузме. Не могу да се сетим кад нам је поштом неки писац послао књигу и да је та књига дошла, то је трећи проблем. Прођу неке књиге на латиници, али постоји нека сила, неки невидљиви етнички читач који како види књигу на ћирилици то заустави. Дакле, то је милион ситних ствари и дуплих и троструких администрација у којима морате да се сналазите. Али то на крају уопште није важно. Најважнија је ствар да ви уђете у ову салу која је иза нас, да у тами те сале доживите нешто лепо, да доживите катарзу, да имате осећај да сте у граду и да ништа није изгубљено, закључује Ракочевић.
Извор: Косово Онлине