Уништавање сјевера довршено је пљачкањем фабричких машина и опреме, који су на мистериозне начине одношени далеко изван наше државе, тако да је данас немогуће у најсиромашнијем региону Црне Горе наћи фабрику која је прошла кроз стечај, а да је остала „у комаду“.

Од града до града, ситуација је идентична – тек голи зидови фабричких хала свједоче о великим подухватима мајстора организованог криминала.

Деценију и по након катастрофалне приватизације беранске фабрике коже и кожне галантерије „Полимка“, и несумњиве пљачке милионски вриједних машина и опреме из ове некада свјетски познате компаније, бивши радници као подносиоци кривичних пријава нијесу добили одговор од државних институција на питање у вези са тим да ли ова приватизација мирише на организовани криминал и корупцију.

Послије неколико безуспјешних покушаја и вишегодишњег тражења одговарајућег партнера, „Полимка“ је у другој половини 2008. године продата подгоричком предузећу КИПС које је фабрику затворило, а у дијелу просторија отворило продајни салон грађевинског материјала, опреме за кућу и других ствари, потпуно невезаних са кожарском индустријом.

Индустрија коже АД Полимка Беране, под којим називом се компанија још увијек води у регистру Централне депозитарне агенције, продата је више него братски, за симболочних хиљаду еура, одговарајући социјални програм, и обавезу инвестиционих улагања од милион.

Све би то могло звучати лијепо, када се не би знало да су само двије главне машине за прераду коже које су остале у фабрици биле, како радници тврде, вриједне два милиона, а у магацину милион еура робе на залихама.

-Те машине су биле исправне и конзервиране, и уз мањи ремонт, могле су бити стављене у функцију. Ми сумњамо да су их продали и да су од тих пара уствари измиривали све обавезе – каже Душан Вељић.

Према неким информацијама, кожарске машине из Берана препродате су на Косову, гдје су наставиле успјешно да раде. Бивши радници „Полимке“ просто ни данас не могу да вјерују како је њихова фабрика, некада четврта у том рангу у Европи, уништена и зашто јој је промијењена дјелатност. Они питају да ли је могуће да није могао да се нађе купац који би наставио да ради у тој бранши.

Судбина беранске фабрике папира запечаћена је продајом папир машина, које су „отпутовале“ на Босфор. Непознатом купцу из Турске продате су обије вриједне папир машине, затим размонтиране до посљедњег шрафа и извучене из фабричких хала, гдје су стајале пуних пет деценија.

Београдски бизнисмен пљеваљског поријекла Радоје Гомилановић тако је довео до краја пљачкање машина и опреме фабрике папира „Нова Беранака“. Он је својевремено изјављивао да из фабрике не односи ништа што је битно за процес производње, већ само непотребне ствари за које „нема разлога да купе корозију“.

Како изгледа фабрика целулозе и папира данас познато је из ранијих тексотва Портала РТЦГ.

Ни беранска фабрика за протектирање гума „Гумиг“ није прорадила са новим власницима, након приватизације 2003. године. Недуго потом сви радници су упућени на биро рада, а из фабрике је почело да се износи све што је вриједно. Главне машине за протектирање завршиле су у Подгорици код једног приватника.

Извлачени су чак и бакарни каблови из зидова и продавани као стари материјал. Од трафостанице у кругу фабрике, која је била наше власништво, својевремено постављене и пројектоване за још неколико погона, остала је само цигла. Све што је било вриједно изнутра, однешено је. Из хале није однешена једино преса тешка пет тона. Вјероватно нијесу могли да јој приђу и да је подигну, иначе би и она завршила у старом гвожђу. Нестали су сви резервни дјелови и три тоне алуминијума. Није без значаја чињеница да се све то дешавало у тренутку док је постојала судска забрана отуђивања имовине, због поступка који су радници повели и добили, потражујући на име плата око 220 хиљада еура.

Шест невладих организација, међу којима и Мрежа за афирмацију невладиног сектора (МАНС), још прије више година објавили су извјештај о приватизацији кроз стечај носилаца привреде у Беранама, који је показао да су фабрика папира Беранка и циглана Рудеш, доведене намјерно до пропасти, те да је уз помоћ државних институција људима који су их приватизовали дозвољено да се обогате на штету некада водећих предузећа у овом граду.

У том извјештају је истакнуто да новим власницима обнављање производње од самог почетка није било у плану, те да су дјелове имовине продали и уновчили док су на остатак ставили хипотеке за кредите које не враћају.

–На тај начин новим власницима се не само вратио укупни износ купопродајне цијене већ и милионска добит што је компаније довело до поптуног уништења. За то вријеме државни органи нити су инсистирали на спровођењу обавеза дефинисаних уговорима о приватизацији нити су предузимали мјере да спријече отуђивање имовине – наведено је у извјештају.

У Бијелиом Пољу за распродате су вриједне машине из фабрике Вунко, а машина у том граду више нема ни у једној другој компанији из.

Власници андријевичког Соко штарка машине из ове фабрике пренијели су у Србију. У том градићу машина нема ни у Термовенту нити у Андримеру.

У плавској општини машине су понешене из погона Титекс из Мурина и Гусиња. Машина нема у бројним фабрикама у Рожајама и Пљевљима, Колашину и Мојковцу.

Неко је једном казао како је сјевер Црне Горе у погледу индустријализације враћен на почетак деветнаестог вијека.

Остаје зато и даље актуелан и отворен позив МАНС-а и још неколико невладиних организација да државно тушилаштво утврди одговорност појединаца за уништавање и пљачку. Остаје и питање како је, попут чачкалица, сва та опрема изнешена без проблема из Црне Горе.

Постоји и за то одговор. Неко је власницима омогућавао да потпино исправне машине, размонтиране до посљедњег шрафа, приказују као старо гвожђе, и да на тан начин излазе ид државе. Тамо гдје су стизале, а за многе се зна и гдје, поново су склапане и до данас раде савшено добро.

извор: ртцг