Пише: Срђан Ђорђевић
Више од осам деценија било је потребно да се Краљево одужи онима који су, не размишљајући тих октобарских јутара о својим младим животима, испуњавали заклетву дату краљу и отаџбини и јуришали да истерају немачког окупатора из града, као и онима који су побијени само зато што нису хтели да служе окупатору и што су били верни свом краљу, својој отаџбини и својој војсци.
У две ране зоре, 14. и 15. октобра 1941. године, живот је поред Ратарске школе оставило укупно 45 припадника Јеличког четничког одреда, а један од њих је био и њихов командант, поручник Јован Бојовић (постхумно унапређен у чин капетана II класе и одликован Орденом Карађорђеве звезде III реда). У данима после битке, Немци су по околини проналазили и убијали рањене четнике и све их, са већ поменутих 45, закопали у исту масовну гробницу на месту званом Попов поток. Неопходно је још једном и на овом месту напоменути да су партизанске јединице, док су четници јуришали на Ратарску школу, непомично стајале на почетним положајима, посматрајући ток битке, а затим кренуле назад да у Чачку формирају бољшевичку власт. Њихова пасивност је била и главни разлог неуспеха напада на Краљево.
Непуне две године касније, лета 1943. године, снаге Вермахта, уз помоћ Гестапоа, Бугара и љотићеваца, извршили су на територији Србије више војних операција, са крајњим циљем да заробе или ликвидирају ђенерала Драгољуба Михаиловића и његов штаб. Такве акције које је предузимао нацистички окупатор, увек су биле праћене хапшењем и убијањем недужних цивила. Тако је било и овог пута. Око 500 српских цивила, које су Немци ухапсили у селима у Драгачеву и између Краљева и Чачка, убијено је и закопано у две велике раке у Поповом потоку, које су претходно сами цивили ископали. Несрећни цивили ископали су и трећу раку, али је она остала празна.
У јесен 1944. године, када српски народ доживљава нову, комунистичку, окупацију, долази црвени терор, такозвана ”друга фаза револуције”, у којој бољшевици почињу свој обрачун са српском елитом, интелигенцијом, сељаштвом и свим осталима које су видели као стварне и потенцијалне противнике новог тоталитарног режима. Комунисти су се досетили да су Немци у Поповом потоку оставили једну празну раку, па су на то место доводили Србе, убијали их и закопавали све док и трећа рака није испуњена.
Од 18. маја 1945. године, све масовне гробнице које су иза себе оставили комунисти постале су државна тајна. Ништа се није променило ни после 5. октобра 2000. године и наводног пада комунизма. Процењује се да данас у масовним гробницама у Поповом потоку лежи минимум 600 Срба.
Попов поток, некад и сад
Лета 2024. године, господин Раде Ерац из Краљева окупио је групу ентузијаста и у рекордном року, за непуна три месеца, обављен је велики посао и завршен значајан подухват. Прво је раскрчено шипражје, а затим извршено бетонирање и на постоље од камена постављен бели мермерни крст. На камен је стављена плоча на којој пише ”ЈУНАЦИМА ЈЕЛИЧКОГ ЧЕТНИЧКОГ ОДРЕДА, ЖРТВАМА НАЦИСТИЧКИХ ОДМАЗДИ И ЖРТВАМА КОМУНИСТИЧКОГ ТЕРОРА”. Уређена је непосредна околина, поплочана каменом стаза која води до магистралног пута (уз стазу посађени ораси), постављене клупе, табле-путокази поред магистрале, као и табла са текстом са историјским подацима везаним за Попов поток. Такође, постављена су и три јарбола на којима се вијоре заставе Србије, Српске православне цркве и Јеличког четничког одреда. Следе радови на уређењу паркинга, расвете и видео надзора. Комплетан меморијал је изграђен радом и донацијама људи добре воље, без помоћи општине.
Тамо где се деценијама долазило у сутон и предвечерје, кријући се од комунистичког режима, 15. октобра 2024. године окупило се преко 150 људи и одало пошту страдалима. Посебно поносни на учињено и на број окупљених били су они који су ранијих деценија долазили на исто ово место и у сутон, безмало по мраку, одавали пошту страдалима.
Чинодејствовало је 10 свештенослужитеља, а осим њих било је присутно још неколико свештеника и две монахиње из сестринства манастира Жиче. Уз молитву за покој душа страдалих, освештан је споменик у облику крста. Од свештенства присутни су били протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, протојереј-ставрофор Љубинко Корићанац, протојереј мр Миломир Радић, протојереј-ставрофор Љубинко Костић, протојереј Милош Васиљевић, протојереј Мирољуб Попадић, протојереј Милош Станисављевић, протојереј Милутин Балтић, протојереј Владимир Величковић, протојереј Иван Терзић, јереј Ненад Ивановић, ђакон Горан Вучковић и још два свештеника којима нисмо успели да сазнамо имена.
У свом говору након одржаног парастоса, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић између осталог рекао је и следеће: ”Када су они (четници – прим. аут.) падали тако је падала и ова земља и падао је овај народ, у ропство једно а потом и у ропство друго. У то време, и на том подвигу, и на тој жртви, да су кренули да ослобађају и да положе и животе своје за ближње своје, а од те љубави, како је Господ рекао – нема веће, они су дали оно што су имали Богу, роду и свом отечеству!”
Организатор акције уређења комплетног меморијала, г. Раде Ерац, рекао је: ”Читавих осам деценија на ово место долазили су људи са страхом и у тајности. Долазили су људи да овде пале свеће у цик зоре кад их нико не види или касно увече кад их опет нико не види. Зато што је било опасно да их неко види овде и на овом месту. Читавих осам деценија ово је била забрањена зона. Чак забрањена званичним одлукама партијских или државних органа, а то је тад било једно те исто. Последњих 20-так година, овде су долазили Драгачевци, њих 10-так, 15, и долазили смо нас неколико из Краљева, који смо знали шта овде постоји и о чему се овде заправо ради. Онда су Драгачевци на данашњи дан прошле и прошлих година одлазили са овог места црни у лицу, а ми, нас неколико Краљевчана, остајали смо овде постиђени. Они су одлазили црни у лицу зато што су били свесни да њихови преци почивају овде у тоталном брлогу, испод депоније, испод наслага шута, цемента, угинулих кучића, мачића, испод наслага свакојаког комуналног отпада. Ово све овде је била заправо једна велика депонија зато што је било мало Краљевчана, рекао бих да 99% Краљевчана кад им кажете да се ради нешто у Поповом потоку, прво вас питају: ”А где вам је то?” То нису знали чак ни људи који су рођени и живе пар стотина метара даље од овог места… Било је овде и оних који су се упињали да докажу да ово не треба да се ради, да је ово ревизија историје, да то није тако како јесте, да смо измислили све то, не знам зарад чега… Учинили смо оно што нам јесте било у знању и моћи. Мало или много, судиће време, Бог и људи. Хвала вам што сте одзвали данас, што сте одали пошту страдалницима Поповог потока, надам се да ово више никада неће бити сметлиште, да ово више никада неће бити место ругла, да ово никада више у историји овог града неће бити оно што је било. Спрали смо образ овог града и ја сам захвалан свим људима који су у томе помогли на било који начин.”
Историчар Милутин Велисављевић осврнуо се на неке од историјских података: ”Овај дрвени крст подсећа на онај исти крст проте Атанасија буковичког на којем су се заклели устаници на Сретење 1804. године у Марићевића јарузи. И тад их је било отприлике колико нас има овде… Тешка је вера која се преузме над овим крстом. То вам је напоменуо о. Велибор Џомић ко све лежи овде… Дуга је прича како је дошло до несреће на ратарском имању. Али оно што је најважније да знате је да ми данас овде стојимо над гробом чији су џелати Немци и комунисти. И такав случај имамо само још на једном месту. А то је у непосредној близини Београда, на највећем стратишту у овом делу Балкана, у Јајинцима. Међутим, нико се не сети то да каже од говорника кад оду тамо. То сви забораве. Да је логор ”ДМ”, познатији нама као логор ”Бањица”, три године радио под немачком управом, па је три године радио под комунистичком управом, и да је наставио да буде логор, и да су ту људи убијани и после 1945. године. Тако је исто било и овде! 2.800.000 Срба настрадало је у 20. веку. Више од пола су убили Немци. Следе потом наше комшије и бивша ”браћа”. Па следи трећа једна нација, која се овде не признаје као посебна нација. А они људи за себе кажу да су посебна нација. И ми док не будемо решили питање наших џелата, ми нећемо знати ни куд идемо ни зашто идемо. Не постоји народ у Европи који је до те мере развио технологију заборава, као што су Срби. Срби треба да отворе факултет за технологију заборава. И да имају посебне три научне дисциплине у оквиру тог факултета – лаж, лицемерје и заборав. И да добро изучавају јер нема начина на који се све није лоботомисао овај народ да би заборавио шта му се догодило. Над дрвеним крстом смо се заклели пре 27 година. Ево, Богу хвала, студенички бели крст је стигао тамо где му је место!”
Све ово показатељ је да се иде у добром смеру. Али такође, опомена да сада не смемо да се успавамо или дозволимо да у наредним годинама заслуге за све ово преузму неки други (што не би био први такав случај) већ да се следеће и свих наредних година окупљамо у све већем броју на овом истом месту, па онда једног дана да дочекамо и ископавање костију наших славних предака.
Бог душу да прости јунацима Јеличког четничког одреда, жртвама нацистичких одмазди и жртвама комунистичког терора!
извор: погледи
