Из Васојевића исељених у Србију произашле су многе знамените личности српског народа уопште. Најзнаменитија породица која се одселила у Србију била је свакако породица Ђуришић, из села Краље код Андријевице, у којој је рођен Георгије Ђоко Петровић, родоначелник српске династије Карађорђевић. Васојевићи су поносни што је њихово племе изнедрило чувеног Карађорђа (1762–1817), вожда Првог српског устанка, својеврсне народне револуције, од 1804. до 1813. године, из које је израсла српска национална држава.
Његов деда Јован и отац Петар доселили су се у Србију, у Шумадију, из села Краље (Горњи Васојевићи), као и његова мајка Марица, такође Васојевка, по једном предању из околине данашњих Берана (из Берансела), места близу старе немањићке задужбине манастира Ђурђеви ступови, али се поуздано не зна из којег братства. Настанили су се у Вишевцу, селу близу Раче Крагујевачке, у центру питоме и плодне Шумадије, где је 1762. године рођен будући вожд српског народа.
Вождов син, кнез Александар, био је веома поносан на своје васојевићко порекло. Одржавао је за своје владавине од 1842. до 1858. године присне везе с цетињским владикама Петром Другим Петровићем Његошем и Никанором Ивановићем, као и с игуманима манастира Ђурђеви ступови Мојсијом Зечевићем и Никодимом Зечевићем и васојевићким главарима, помажући их оружјем и џебаном у борбама против Турака.
Принц Петар Карађорђевић често је навраћао у Лијеву Ријеку код свог саплеменика и побратима војводе васојевићког Миљана Вукова током свог егзила на Цетињу. Краљ Александар Први је 17. септембра 1925. године посетио Васојевиће, па је након Андријевице и Берана посетио и Кртаље, рођено место својих предака. И други потомци „војводе своје крви и племена” посећивали су Краље, као принц Томислав и принцеза Јелисавета, што потврђује да Карађорђевићи никада нису заборавили своје порекло и корене. Краљ Александар, на врхунцу своје ратничке и државничке славе, други пут, узгредно, посетио је Краље, одлазећи на пут без повратка у савезничку Француску, где је мученички скончао овоземаљски живот у атентату у Марсељу 9. октобра 1934. године. За њим је плакала цела лимска долина, било је и црних барјака на многим, не само главарским кућама. Већина је своје капе с четири оцила носила с црним флором у име дубоке жалости, дубоко свесна кога су и шта изгубили – свога племеника и витешког краља ослободиоца.
Недалеко од древног манастира Шудикова, у Тифранској клисури, на старом путу Беране – Бијело Поље, налази се споменик краљу Александру, подигнут 1929. године, као знак захвалности Васојевића за изградњу бројних грађевина које је подигао: пут Пећ–Чакор–Андријевица, школе у Трепчи и Краљским Барама, зграде Дома трезвености, Гимназије, Суда и Општине у Беранама, пут Беране – Бијело Поље, а обновио је и немањићки манастир Ђурђеви ступови.
Многе знамените породице у Србији пореклом су из Црне Горе, тврди у својим истраживањима Петар Шобајић (Записи, књ. II март 1928), као породице: Илије Гарашанина, Јована Скерлића, Јована Цвијића, Боривоја Ж. Милојевића, Јована Жујовића, Љубе Ковачевића, Грбовића, Јована Н. Томића, кнегиње Љубице Обреновић, Вукомановића, Вука Караџића, Хаџи-Рувима, Петра Николајевића Молера, Луњевица, Филипа и Хаџи-Милентија Симеуновића Никшића, Аврама Петронијевића, Љубомира Каљевића, Живојина Мишића, Анте Богићевића, Ускоковића, Мише Анастасијевића, Миливоја Петровића Блазнавца, Младена Миловановића, Симе Милутиновића Сарајлије, Стојана Чупића, Васе Чарапића, Милића Дринчића, Филипа Вишњића, Лазара Мутапа, Милоша Поцерца, Јована Мићића, хајдук Вељка Петровића, Ненадовића, Бирчанина, Лазаревића и других. Петар Шобајић саопштава и предање да су се преци Милоша Обреновића пред крај 17. века доселили у Горњу Добрињу (у ужичкој Црној Гори) из Црне Горе, из племена Братоножића, које се граничи са Лијевом Ријеком, то јест са Васојевићима.
ИЗВОР: Удружење Васојевића приморја и Боке
