Пише: Игор Дамјановић, Политика
Владимир Г. Соловјов већ седам година је председник Савеза новинара Русије. Има богату каријеру извештавања из ратних и опасних зона, која је почела у јесен 1991, у бившој Југославији, у коју је дошао са већ солидним знањем српског језика. Тема дипломског рада на Факултету политичких наука му је била „Медији у републикама и покрајинама СФРЈ”, па је крајем 80-их за потребе свог дипломског рада прошао читав регион, од Триглава до Ђевђелије. Без обзира што је пре две деценије отишао са Балкана, очувао је знање српског језика на коме и даље говори без акцента.
Колико је сада у Русији, када се земља налази у рату, могуће одржати објективност у писању и извештавању?
Из уџбеника и од професора на факултету новинарства учили смо да у сваком конфликту треба приказати гледишта обе зараћене стране. Мени је то лично полазило за руком током 90-их у вашем региону. Успео сам прво на Палама да интервјуишем Радована Караџића, а потом сам са нашим Унпрофорцима прешао линију фронта и у окруженом Сарајеву интервјуисао Алију Изетбеговића. Тада је то упркос свим опасностима и изазовима било могуће.
Данас, нажалост није тако. Пропаганда која се годинама водила у Украјини довела је до тога да је већина људи који тамо живе индоктринирана мржњом, или се боји да контактира са било ким у Русији, а камоли руским новинарима. Било ко од јавних личности, појединаца експерата ко би дао коментар за руске медије, ризикује да изгуби посао, грађанска права, па чак и да буде лишен слободе, јер тамошња служба СБУ прати све контакте Украјинаца са грађанима Руске Федерације. Дакле, приказати позицију обе стране у Русији је данас немогуће, јер рат који се води заиста је жесток.
Наши новинари своју активност углавном своде у преношење тога што виде на лицу места. Слично сам и ја радио из Београда 1999. године. Тада сам у Русију слао виђења званичника и грађана Србије и Црне Горе, нисам марио за другу страну, јер тамо је било много западних новинара, а ви сте били под медијском блокадом. Западни новинари су тада ширили беспризорну пропаганду у корист и Хрвата и босанских Муслимана и Албанаца, свих који су ратовали против Срба. Дакле, основне постулате новинарства данас је заиста тешко испоштовати и то чини ми се најмање поштују наше колеге на Западу.
Да ли можете упоредити извештавање медија са Запада о Русији данас са оним како су извештавали о Србима током 90-их?
У америчким мејнстрим медијима данас ћете тешко наћи чак и неутралне текстове и репортаже о Русији. Пре него што неку друштвену групу сатанизујете, потребно је да урадите идеолошку и информативну припрему. Ја сам 90-их отворено говорио о сатанизацији Срба. До почетка НАТО бомбардовања СР Југославије ви сте годинама представљани у западним медијима као највеће зло на планети да би се убио осећај сажаљења према вама у западној јавности. Исто се сада ради према Русији и Белорусији. Председника Путина и руски народ представљају највећим злом на планети. Ако узмете текстове написане у медијима попут „Њујорк тајмса” и „Вашингтон поста” и властиту именицу Руси замените називом неког другог народа, вероватно би се суочили са судским процесом. Али против Руса сада, као што је то било против Срба 90-их, све је дозвољено.
Колико ова ситуација утиче на међународну сарадњу савеза који предводите?
Ми смо још 2020. изашли из Европског савеза новинара, јер смо схватили да је за нас та асоцијација бескорисна. Тамо је све било подређено интересима савеза из земаља Европске уније, а ми који смо плаћали високу чланарину било смо стално критиковани. Кап која је прелила чашу била је критика због наше подршке новинарима у Белорусији. Што се тиче Светске федерације, новинара ми остајемо њихов члан. Међутим када смо у ДНР, ЛНР, Херсонској и Запорожској области отворили регионална представништва, наше чланство у тој федерацији је на захтев представника Скандинавских земаља и Украјине замрзнуто. Из чланства нас може искључити само конгрес који треба да се одржи 2026. године. То је далек датум и моје мишљење је да ће се до тада у свету много шта променити.
У Светској федерацији новинара негодовали су када смо након замрзавања чланства престали да плаћамо годишњу чланарину у износу од 20.000 евра. И да нас избаце одатле не треба жалити, јер су се са нових региона у наше удружење учланили невероватно талентовани, харизматични и храбри млади људи, који живе у околностима када свака њихова репортажа може бити последња. Боравио сам тамо недавно и лично уручио 90 нових чланских књижица.
Колико је бесмислено говорити о изолацији нашег удружења можда најбоље илуструје пример из Чункинга, једног од највећих градова света, где сам пре пар недеља боравио. Тамо је био организован конгрес новинарске платформе „Један појас, један пут” и мени лично у име нашег савеза припала је част да ове године председавам председништву те асоцијације. Ова платформа представља највећу новинарску асоцијацију на свету у којој је око 1,6 милиона новинара.
Много наших колега погинуло је током последњих пар година. Највише у рату Израела и Хамаса, али гинуло се и у сукобу Русије и Украјине. Можете ли упоредити прилике када сте ви били ратни дописник са садашњим, када је било опасније извештавати из ратне зоне, онда или сада?
Сваки ратни сукоб је опасан, увек постоји ризик да онај ко се налази у зони борбених дејстава страда. Ми смо у сукобима 90-их били неутрална страна и било је донекле лакше извештавати. Никада нисмо имали проблема са Србима, док су се проблеми са Албанцима, Хрватима и Муслиманима брзо решавали, јер су они схватали, посебно након погибије Курина и Ногина, да је боље да Русе не притискају.
Ипак, мислим да је тада било безбедније јер вас је барем натпис „прес” на панциру спасавао. Данас напротив, он представља мету за снајпере и ФВП дронове, према новинарима се наводи артиљерија. Украјинци нажалост по сваку цену желе да елиминишу све, не само руске новинаре који се налазе на нашој стране и тако је било од првог дана сукоба. У Италији је рецимо на 17 година осуђен украјински официр за намерно убиство фоторепортера Андрее Рокелија у Донбасу. Много наших колега је нажалост намерно убијено и рањено од стране Украјинаца. У последње време био сам чешће на сахранама колега него икада раније.
Коју опасну ситуацију из времена вашег извештавања са Балкана посебно памтите?
То је било у залеђу Дубровника. Залутали смо у минско поље и имали смо среће да останемо живи. Ваши војници, ризикујући своје животе, извукли су нас и даље преко својих ровова евакуисали у безбедну зону. Неколико пута је било опасно и у Сарајеву, када су падале гранате били смо принуђени да возимо великом брзином, или када су испред хотела „Холидеј ин” запуцали снајпери. За осам година, колико смо колега камерман Анатолиј Кљан и ја извештавали са ваших ратишта, нисмо ниједном били рањени, или контузовани. Нажалост, Анатолиј је 2014. погинуо у околини Доњецка.
Како оцењујете тренутне руско-српске односе?
Руско-српски односи су увек били добри, без обзира ко се налазио на власти. То смета нашим заједничким непријатељима, они циљају пре свега на омладину и годинама улажу огромна средства да преваспитају Србе и Црногорце, да угасе вашу љубав према Русији. Међутим, у томе немају никаквог успеха. Србији је данас посебно тешко, нарочито председнику Александру Вучићу. Разумем са каквим се све изазовима и притисцима сусреће. Захвални смо му што упркос свему није увео санкције Русији. Ја увек са радошћу долазим у Србију и Црну Гору. Недавно је наша делегација била у Црној Гори и Републици Српској и све људи које смо срели, од продаваца на пијаци до колега и званичника, казали су нам да се „моле за победу Русије”.
извор: ин4с
