Пише: Ђорђе Бојанић, уредник портала Српска историја
Коначно се ослобађамо комунистичких стега и окова, хвала градоначелнику Београда Александру Шапићу што је смогао снаге да покрене ову иницијативу, која је требала много раније да се покрене.
“Не могу да утичем на ту одлуку, нити град Београд може правно- формално на то да утиче, али мислим да је измештање Јосипа Броза из Музеја Југославије изузетно важна ствар за српски народ и за будућност ове земље. Такође и измештање Моша Пијаде, Иве Лола Рибара, Ђуре Ђаковића, Ивана Милутиновића са Калемегданске тврђаве, са простора који је највећа наша културна баштина, стара 2.000 година”, рекао је Александар Шапић новинарима у Скупштини града.
Градоначелник Београда Александар Шапић најавио је и подизање споменика Дражи Михаиловићу у парку на Теразијској тераси.
“Оно што ја могу да кажем, јесте да ћу и ја лично и градске службе максимално помоћи уколико дође до те одлуке да се изврши квалитетна ексхумација, да се та тела пребаце тамо где будемо одлучили. Ако су Шпанци могли после 44 године генерала Франка да изместе из Долине палих на неко нормално гробље, ми нисмо варвари за разлику од тих истих бољшевика и комуниста који су генералу Дражи Михајловићу расули кости да не знамо ни данас где му се налазе”, рекао је Шапић.
Предлог, да се на месту ,,Куће цвећа” изгради меморијални центар за све српске страдалнике у 20. веку.
ЗАШТО НЕМАМО ПОСЛЕ ТОЛИКО ВЕКОВА МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР ЗА СВЕ СРПСКЕ СТРАДАЛНИКЕ?
Замислите, а ми смо народ над којим је у три наврата извршен геноцид који ми Срби нисмо умели нити имали снаге да озваничимо као што су то урадили после Другог светског рата Јевреји кроз Холокауст (ми нисмо могли због ,,братства и јединства” са сопственим џелатом и ,,вољеним” Титом.
Зато данас сви знају за јеврејске жртве и Холокауст и шест милиона страдалих ( а има их пописано око четири ипо милиона), замислите да неко дирне или умањи њихове жртве?
Они имају и свој назив за жртве, као што имају и Роми (Порајмос или Самударипен) , а ми ни назив немамо већ се наше жртве сврставају под Холокауст.
Наши гимназијалци кроз разне пројекте више истражују, пишу и уче о жртвама јеврејског народа него жртвама српског народа кроз историјат страдалих породица).
То је свакако успех Јевреја, да што више људи сазна о њиховом страдању (кроз свој методички пример и реализацију кроз пројекте, свака част), и то требамо практиковати и за српске страдалничке породице, што треба да нам буде у фокусу исто каш што су јеврејске жртве фокус Јеврејског народа.
На томе требамо да радимо и фокусирамо се… то је суштина нашег опстанка као и јеврејског народа.
Немамо деценијама ни Маузолеј за све српске страдалнике у геноцидима, као што имају Јевреји (Јад Вашем) и Јермени (Маузолеј на брду Цицернакаберд у Јеревану), срећом почело се гласно причати и о изградњи Маузолеја у Србији.
Једноставно, уколико се затре свест о жртвама уништава се то неопходно ткиво националне свести а то је солидарност. Несрећницима који су настрадали, та солидарност данас не значи много али би значила њиховим породицама.
Ко се данас још сећа ненаоружаних војника мучки побијених по Словнији (Кочевје…), небројаних цивила у Хрватској (Олуја…), Босни и Херцеговини (Братунац…), Космету, као и о јуначким борбама на Паштрику, Кошарама. Да ли се сећамо оних несрећника којима су органи вађени у жутој кући? Да не набрајам више, доста тога бих сигурно прескочио. Зато нам је потребно то сабрање у МЕМОРИЈАЛНОМ ЦЕНТРУ.
Када се једном народу ишчупа корен сећања на своју прошлост, на своје јунаке и војне победе. Када му се ишчупа историјски корен постојања и битисања, он постаје зомби руља. Такав народ губи национално достојанство, поимање државне свести, престаје да има узоре и за њега више ништа није свето – па ни жртве које су пале, да би он данас уопште постојао.
О погрому Јевреја зна цео свет, о ономе што се дешавало у Јасеновцу не зна скоро нико. Одговорност је наша. Јасеновац је за Србе оно што је за Јевреје Аушвиц. Али трагедија је у томе што Срби немају као што имају Јевреји свој Меморијални центар Јад Вашем.
Па ваљда су ове жртве заслужиле бар један скроман МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР. Јесу сигурно… заслужили су не скроман него грандиозан МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР. Зар је оволико година требало… а надам се да нећемо јoш дуго чекати…! То би било од великог значаја за туристе и млађе генерације, које би обилазиле Меморијални центар кроз организоване екскурзије, и из тог обиласка доста тога научили о Српском страдалаштву, које би било обухваћено све на једном месту.
Не знам зашто се чекало и чека…ми не смемо гледати туђе интересе поготову по том питању… морамо знати и то да главна жеља Хрвата је да се о њиховом колективном злочину ћути, да нико ништа не говори, да се нигде о њему не пише, а наша треба да буде супротна, да се о томе прича, расправља и што је најважније пише, јер само писани траг остаје за века и векова.
Јасеновац мора бити порука и опомена генерацијама које стасају да се зло које се десило у овом времену више ником и никад не понови.
Ми данас живимо у времену у коме се наша историја скрнави, лажира и изврће, чак и суве чињенице… а ми ћутимо, ћутимо и за србина Скендербега (Ђурађа Кастриота), отеше нам га албанци, споменика по Албанији и Косову и Метохији свуда, величају га као албанског националног хероја и заснивају историју на њему, лажу да су потомци Илира, отимају и скрнаве нам Немањиће, Милош Обилића, Карађорђа. Други нам лажирају жртве Јасеновачких мученика, умањују број жртава, а тамо јаме још затрпане и препуне. У Црној Гори више нема места у образовању за Јована Дучића, Десанку Максимовић, Јову Змаја… стварају неку другу цркву, скрнаве српско писмо и језик… историја без чињеница, историја која се заснива на извртању чињеница, присвајању, отимању и крађи идентитета оног коме ни сами не припадају. У жељи да формирају вештачку заједницу… па сурово газе по чињеницама и истини до свог накарадног циља, циља да створе себе у оно што нису и коме не припадају.
Много тога нисмо могли ни да помислимо да можемо да остваримо из културе сећања… много тога и немамо.
ОБЕЛЕЖАВАЊЕ ДАТУМА (које нисмо обележавали или нисмо смели)
*По први пут обележавамо Дан српског јединства, слободе и националне заставе, 15. септембра. Застава је симбол наше победе, наш понос и наш бедем. Где се вије српска застава ту је и српство. Дан за понос, који нисмо имали.
*Обележавање НАТО АГРЕСИЈЕ на државном нивоу и у школама 24.марта.
*Обележавање годишњице битке на КОШАРАМА 9. априла.
*Обележавање сећања на страдања недужних грађана Србије на Грделичком мосту 12. априла 1999. год, од НАТО агресора.
*Обележавање ПОГРОМА (страдање Срба на Космету од стране шиптара, који се десио 17. марта 2004.год) на државном нивоу и у школама 17. марта.
*Обележавање Крвавог фебруара у Бојнику 1942. који су починили бугарски фашисти 17. фебруара 1942. године над недужним Србима цивилима села Бојника и Драговца.
*Обележавање страдања Срба од комуниста у Лисичјием потоку, постало Спомен парк (меморијални комплекс). Први споменик жртвама комунистичког терора над Србима.
*После више од једног века тек 2021.год смо успели да организујемо први КРСНИ ХОД ДО ДУБОКЕ ДОЛИНЕ У СУРДУЛИЦИ, до место страшног страдалништва србског народа од стране бугарских окупатора у Првом светском рату, где је на зверски начин убијено преко 4.000 Срба, а разлог је познат само бугарским фашистима! Од тада се овај догађај обележава сваке године.
*По први пут ове године после Другог светског рата, уз присуство високих црквених великодостојника и Војске Србије, на Старом нишком гробљу, одата је државна почаст легендарном четничком војводи Ђорђу Ристићу Скопљанчету (1879-1911).
*После пуних 80 година, ове године у Владичином Хану открили смо Спомен плочу посвећену зверски убијеним тетовским Србима. Њих су бугарски окупатори октобра 1943. ухапсили и повезане транспортовали од Скопља до мале вароши на ушћу реке Врле у Јужну Мораву, да би их у току ноћи између 31. октобра и 1. новембра, у подруму некадашње зграде Среског начелства свирепо ликвидирали.
*Отворена спомен – соба „Косметске жртве – јунаци отаџбине – хероји Кошара“ у Нишу.
*Трибине ,,Истина о Рачку 1999.год“.
*Наставило се и са обележавањем на још већем и организованијем државном нивоу устанка у Орашцу, Такову и Победе у Великом рату и обележавање Видовдана.
И још много других догађаја (скупова, изложби, трибина, предавања), покушао сам да наведем део… што је свакако за похвалу.
УЛИЦЕ И БУЛЕВАРИ (које нисмо смели да имамо)
Називи улица које нисмо имали деценијама (оно што нисмо могли ни да замислимо да може да се оствари):
*Улица Јасеновачких жртава у Београду и Нишу.
*Улица Благоја Јововића у Београду и Нишу.
*Булевар Кошаре у Нишу.
*Улица Милунке Савић у Београду и Нишу.
*Улица Драгутина Матића (Око соколово) у Београду, Нишу и Ћуприји.
*По први пут најмлађи каплар на свету Момчило Гаврић добио је улицу у Лозници.
(вероватно да и у другим градовима постоје ове улице)
МУРАЛИ
*У градовима ширим Србије почели су да ничу мурали надахнути Српском историјом и јунацима (Кнез Лазар, Мишић, Путник, Степа, Бојовић, Принцип, Косовски бој, Дража, Милунка Савић, Око соколово, Момчило Гаврић, Јунаци са Кошара и Паштрика, ген. Лазаревић српске тробијке, КАД СЕ ВОЈСКА НА КОСОВУ ВРАТИ…) које више нико не брише и скрнави.
ФИЛМОВИ (које нисмо имали)
*Филмови од нсционалног значаја:
,,Дара из Јасеновца”, ,,Ратне приче са Кошара”, ,,Петар I”, ,,Велики рат”, ,,Александар од Југославије”, ,,ХЕРОЈИ ХАЛИЈАРДА”, ..ОЛУЈА“, ,,БАЛКАНСКА МЕЂА“ и други.
Велики допринос су и филмови ,,СТРАДАЊЕ СРБА У КАРАШЈОКУ” и ,,33 АНЂЕЛА”, то су филмови ОД НАЦИОНАЛНОГ ЗНАЧАЈА у продукцији Бранка Димовића Димеског. Ту се види да се српски народ пробудио, да су уложили и себе и свој новац само да се истина сазна.
Документарни филм ,,НАТО АГРЕСИЈА 1999. КОШАРЕ” у режији Ђорђа Бојанића и ђакона Дејана Јовановића је одобрен од ЗАВОДА ЗА УНАПРЕЂИВАЊЕ ОБРАЗОВАЊА И ВАСПИТАЊА, и биће део образовног програма за основне и средње школе, по први пут од 1999. год.
ШКОЛСКИ ПРОГРАМ
*Коначно за Кошаре и Паштрик нашло се места у уџбеницима историје. Што је стварно за похвалу. Као и одобрени филм ,,КОШАРЕ“.
КУЛТУРНИ ИСТОРИЈСКИ СПОМЕНИЦИ (које нисмо имали)
*Данас имамо и историјска обележја из наше богате српске историје и традиције, која нисмо смели да имамо деценијама (да некога не бисмо повредили), као што су споменици Стефану Немањи, деспоту Стефану Лазаревићу, Милунки Савић, у Београду, тако грандиозни и величанствени, попут наше српске историје.
*Октобра 2023. у Београду је у приватном простору отворен музеј и подигнут споменик Дражи Михаиловићу, упркос критикама југословена и љубитеља Тита. Коначно Драгољуб Михајловић, у Брегалничкој улици у Београдудобио добио је скулптуру и кућу на месту где је живео са породицом од 1931. до почетка рата.
*Грандиозни споменик Кнезу Лазару у Косовској Митровици.
*Споменик Јунацима са Кошара у Београду.
*После толико деценија први пут у Београду је отворен Музеј генерала Драже Дагољуба Михаиловића.
*Кружни ток у Ћуприји, код улаза са аутопута краси огроман споменик кнеза Лазара Хребељановића, као онај у Косовској Митровици.
*Реконструисана је кућа која је била у корову Драгутина Матића (Око соколово), сада је то мали Музеј.
*Данас имамо и споменик у Лозници Момчилу Гаврићу, најмлађем каплару на свету.
*После више од једног века прошле године Србија је подигла споменик ослободиоцу Косова и Метохије, славном српском ђенералу Божидару Божи Јанковићу.
*Мемориалну спомен-собу посвећену Милунки Савић, добили смо у Јошаничкој Бањи која је отворена 2020.године, а одликује је мултимедијална поставка… то је велика срамота да та обележја нисмо имали до сада.
*У Храму Светог Василије Острошки у Нишу изграђена је прва крипта страдалим јунацима у ратовима 1998.-2003.
*У Музеј Копнене војске у Нишу, јединствено и професионално је саткана целокупна историја Српског народа, импресивно, очаравајуће, урађено је оно на шта се чекало деценијама, оно што Србија није имала до сада, целокупна Српска историја на једном месту. Захваљујући генералу Милосаву Симовићу.
*Коначно после толико векова у Мишчићима, родном месту Светог Саве гради се прелеп храм посвећен Светом Сави.
*Сада имамо и Музеј Николе Тесле.
*Обнављање и изградња многих манастира, цркви и средњовековних тврђава (голубачка, рамска, ужичка, магличка, смедеревска, пиротска…).
*По први пут после толико година, градоначелник Београда Александар Шапић покреће иницијативу: Измештање Куће цвећа и покушај да се коначно раскрсти с комунизмом.
*Тога има још, ово је само део, свакако је за похвалу. Деценије су морале да прођу да се све ово покрене и оствари.
ПРЕПОРУКА (срамота је што ово још немамо и што не реагујемо)
Шта би требало да се што пре уради:
*Да сe спречи умањивање броја српских жртава страдалих у НДХ од стране хрвата/ усташа.
*Да уџбеници из историје, српског језика и географије буду јединствени за целу државу и да их штампа држава.
*Да се у уџбеницима историје уврсти тематска целина ,,Страдање Срба у 20. веку“.
*Да изградимо маузолеј за све српске страдалнике у 20.веку.
*Да усвојимо назив за геновид над Србима у НДХ, као што имају јевреји, роми и јермени.
*Да изгласамо резолуцију у парламенту о геноциду над Србима у НДХ.
*Потребна нам је национална стратегија и национални оквир као некада ,,НАЧЕРТАНИЈЕ”.
Ако то спроведемо и реализујемо, бићемо несаломљиви… имаћемо јасно изграђене своје црвене линије преко којих нико неће моћи да пређе, или тргује.
ДОК НАМ СРПСКА ИСТОРИЈА НЕ БУДЕ ПРИОРИТЕТ И ДВОГЛЕД, ДОК НЕ ПОЧНЕМО ДА УЧИМО ИЗ ЊЕ И САГЛЕДАВАМО БУДУЋНОСТ И РАЗУМЕМО ОПАСНОСТ… биће тешко по нас, а ако је разумемо, видећемо и будућност као што из ње видимо прошлост, тако ћемо сагледати и опасност. Ми морамо учити из сопствених грешака… а имамо их на претек.
Иницијатива за изградњу коначно постоји, ИМА НАДЕ!
извор: српска историја
