Милош Савчић, често описан као најбогатији Србин свих времена, рођен је 1865. године у Свилајнцу, у породици трговаца. Школовао се у Београду, а потом и у Немачкој, тачније у Минхену, где је завршио Високу техничку школу. Његово богатство по савременим проценама износило би око 17 милијарди долара.
Оно што је издвајало Савчића није само била његова изузетна материјална имовина већ и његова дубока оданост Србији.Имао је прилику да учествује у изградњи чувеног Ајфеловог торња у Паризу, али је одлучио да се одупре том позиву како би се вратио својој домовини.
Оно по чему се Савчић посебно истицао била је његова брига о радницима. Био је препознат као изванредан послодавац свог времена. Осим што им је пружао бесплатне куће, земљиште, огрев, електричну енергију и здравствену заштиту, инсистирао је на томе да је образовање за децу од пресудног значаја. Стога је обезбедио бесплатно образовање за децу радника, препознајући образовање као кључ за бољу будућност.
Његова дела и филантропски допринос широј заједници и друштву Србије сведоче о његовом не само материјалном већ и моралном наслеђу које је оставио иза себе. Био је пример посвећености својој земљи и бриге о људима, остављајући иза себе трајни печат као визионар и добротвор.
Милош Савчић одабрао је место у Београду где се пружао виноград и на том месту саградио кућу за себе и своју кћерку, означавајући почетак стварања елитног београдског насеља Дедиње. Та раскошна вила на адреси Ужичка 15 временом је постала дом будућих владара, међу којима и Јосипа Броза Тита.
Породице Савчић и Ацовић избачене су 17. априла 1941. из свих својих вила и станова и никада више нису ушли у њихов посед. Били су међу првих 100 талаца, углавном чланова породица угледних и богатих Срба који су се нашли на Старом сајмишту, пре него што је постао Јеврејски логор Земун.
Савчић је поседовао много некретнина широм Србије, Црне Горе, Македоније и у земљама региона. Многе зграде дуж Кнез Михаилове улице у самом срцу престонице такође су биле у његовом власништву, а поседовале су искључиво непарни број.
Савчић је такође био политички активан. Током 1920-их постао је градоначелник Београда и обављао је ту функцију годину дана. Раније је, заједно са Јованом Цвијићем, основао Српски комитет у Женеви.
Својим личним средствима је отплатио неповољни кредит који је град преузео пре његовог доласка, а који је кочио привредни развој. У периоду док је Савчић био градоначелник, основане су градска штедионица и електрична централа у Београду.
Милош Савчић је преминуо прве ратне године.
Често се потеже неоспорна прича о месту и разлогу Титовог почивања усред Београда. Већина зна, као и за скоро целокупну имовину комуниста да заправо није њихова, него да је неправедно отета. Ипак, мало ко зна ко је био Милош Савчић, чија је „Кућа цвећа“ тј. посед на коме је она изграђена.
После рата, у вилу у Ужичкој 15 уселио се Тито, а на месту где је била енергана за топлу воду, која је срушена, како каже Лешић у интервјуу Новостима, по Јованкином налогу, касније је подигнута Кућа цвећа. Прича каже да је Тито бацио око на здање у Ужичкој још средином тридесетих година прошлог века, а неки су га тада чули да је рекао: „Е овде ћу живети“. У вилу се 1997. усељавају и тадашњи председник Југославије Слободан Милошевић и његова супруга Мирјана Марковић.
За изузетан допринос привреди и друштвеном развоју земље, добио је многа одликовања: Орден Светог Саве И степена, Југословенске круне ИИ степена, Белог орла ИВ степена и Крст Друштва Црвеног крста у Женеви.
Постоји предање да је Савчић био веома скроман, никада захтеван, никада се није жалио на губитке нити хвалио због добитака. Увек је био великодушан, пружајући помоћ кад год је било потребно.
Након Савчићеве смрти, сва његова имовина је национализована, преноси „Стил“.
извор: сербиантимес
