Реч је о Војводи Момчилу Ђујићу – легенди Динаре, чија су дела далеко од легенде. Он је свештеник који је скинуо своју мантију како би сачувао српски народ од усташких и комунистичких канџи. У наставку текста увидећете зашто је важно чувати традицију и никада не заборавити историју и предаке који су своје животе дали за Отаџбину.

Момчило Ђујић потиче из веома патријархалне породице, у чијем дому се славило име Божје, вера православна и националост српска, било је природно да Момчило крене пут Богословије у Сремским Карловцима. Дане у богословији проводио је откривајући своје песничке таленте, које ће овековечити у збирци песама „Емилијаде“, која је позитивно оцењена како од стране критичара, тако и од стране публике. Након завршетка богословије и одслужења војног рока, Момчило ступа у брак са Зорком Добријевић из Книнског Поља, која ће га наградити са троје деце – два сина и једном ћерком. Надахнут вером, Момчило бива рукоположен у чин презвитера и постављен за пароха у Стрмици 1933. године. Млади свештеник, страствен и предан вери и народу, својим ватреним проповедима све више привлачи народ и окупља га око цркве. Био је харизматичан и вешт говорник, те је оправдано понео надимак Поп Ватра. Његов рад убрзо прелази границе црквеног живота, и Момчило постаје организатор и предводник националних, културних и хуманитарних дешавања, и полако корача у свет политике.

Међутим, када су Хитлерове трупе ушле у Југославију уследили су црни дани за српски народ, нарочито онај на Тромеђи Далмације, Лике и Босне. Поп Ђујић се склонио у Кистиње, анектирану зону под италијанском влашћу, где је заједно са другим честитим Србима основао одбор за прихватање и збрињњавање избеглог народа. Када је дошло до устанка на Тромеђи, млади свештеник вођен правдом и вером у Бога губи стрпљење за злочине над недужним српским становништвом и прихвата се оружја. Захваљујући храбрим српским борцима, убрзо се српска застава вијорила на Тромеђи, али борби није било краја јер је вребала нова опасност – комунизам. Српски народ је сада био потиснут са три стране – од окупатора, усташа, и комуниста. Али није било места предаји.

Масивна лепотица, Динара, не само што својим бескрајним пашњацима и шумама краси границу између БиХ и Хрватске, већ има и велики историјски значај.

Наиме, након атентата краља Александра I Карађорђевића у Марсељу, Ђујић је осетио да ће доћи до мешкољења између српског и хрватског народа у книнском пределу, те је искористио свој утицај у народу и самоиницијативно почео да организује четничке одреде у околини Книна. Војвода Ђујић, тада још као свештеник, служио је литургију једне недеље, на којој су донели мало заклано дете. Он је смирено завршио богослужење, након тога опојао дете, а потом скинуо своју мантију и епитрахиљ, опасао себи пиштољ и узео митраљез у руке. Погубни потези Комунистичке партије ради освајања власти довешће до конференције српских бораца у Црним Потоцима, у новембру 1941. године. На конференцији је одлучено о формирању Динарске четничке дивизије, у чији ће састав ући: пук ,,Гаврило Принцип“ (Бос. Грахово и околина), пук ,,Краљ Александар“ (Петровац – Дрвар), пук ,,Краљ Петар“ (Срб – Тисковац), пук ,,Петар Мркоњић (Стрмица, Плавно и Книнска села), пук ,,Вожд Карађорђе“ (Грачац и околина), пук ,,Онисим Поповић“ (Косово – Дрниш –Врлика). Динарска четничка дивизија оформљена је 1942. године од локалног српског становништва, на челу са једногласно изабраним војводом Момчилом Ђујићем. Дивизија је службено носила назив Добровољачка антикомунистичка милиција. Циљ Динарске четничке дивизије био је „успостављање српске националне државе“ у којој ће „живети искључиво православно становништво“. Војвода је ишао од јединице до јединице, од села до села и својим ватреним говорима будио народ. Око себе је окупио око 3400 добровољаца.

Момчило Ђујић предводио је српске борце под командом Ђенерала Драже све до краја рата. Међутим, комунисти су осетили да им Војвода неће допустити да остваре своје похлепне намере, те му у фебруару 1942. године када се враћао из Дрвара у Стрмицу, праве заседу са намером да га убију. Проницљиви Војвода избегао је заседу и поново показао мудрост српских бораца.

На хиљаде бораца Динарске четничке дивизије оставило је своје животе на бранику Отаџбине, али српски народ сачуван је од истребљења и усташке и комунистичке пошасти.

На крају рата 1945. године, Динарска дивизија се повукла у Италију. Преживели борци су се из Италије упутили у Америку, Енглеску, Италију, Аустралију, где су се и настанили. Четнички Војвода је свој мир пронашао у Америци 1949. године. Војвода ни након завршетка рата не заборавља свој народ, те са својим саборцима оснива покрет српских четника „Равна гора“ 1957. године. Југословенске власти су у више наврата тражиле изручење Војводе Момчила Ђујића, али су захтеви сваки пут били одбијени. Тадашњи председник Републике Српске, Биљана Плавшић, 21. маја 1998. године доделила је Ђујићу заслужени Орден Карађорђеве звезде првог реда. Момчило се никада није вратио у родни крај, али његова душа никада није напустила Србију и њен народ.

Книн, сестро, Книн

У априлу 1941. године, током Другог светског рата, Италијани су окупирали српски историјски град Книн. Град је касније припао Независној Држави Хрватској (НДХ), али је био под италијанском влашћу, која је штитила Динарску четничку дивизију под командом Војводе Момчила Ђујића.

Након капитулације Италије 1943. године, Книн је заузет од стране Немаца. Њихов гарнизон, заједно са Ђујићевим снагама, савладао је Осми далматински ударни корпус у „книнској операцији“ 1944. године, чиме је освојен Книн.

Године 1991. проглашена је Република Српска Крајина, са престоницом у Книну. У војној операцији познатој под именом „Олуја“, 5. августа 1995. године Хрвати су заузели Книн, стављајући га под контролу Републике Хрватске, извршавајући масовно прочишћавање већинског српског становништва са тог простора. У Србији и Републици Српској 4. август се обележава као дан жалости.

У Книну и даље живи српско становништво, али су Срби данас у мањини. Подељеност и сукоби међу српским и хрватским становништвом и даље трају, иако се одвијају ван очију јавности. Србима у Републици Српској Крајини није нимало лако, јер се свакодневно боре са провокацијама и терором од стране Хрвата.

Град Книн и Србе у Крајини можете подржати куповином одеће са мотивом Книна, и Војводе Момчила Ђујића. Не смемо заборавити браћу у окупираним српским земљама!

Писмо Ђенерала Драже Михајловића Војводи Ђујићу:

Драги брате Војводо,

У џиновским напорима нашег народа за Краља и Отаџбину Ви сте дали све од себе водећи храбро у крвавим борбама своје јединицу. Не мање је Ваша заслуга на организацији четничке Динарске дивизије.

У име Краља и Отаџбине захваљујем Вам на свему што сте до сада урадили уверен да ће се Ваше јединице под Вашим храбрим вођством и даље одликовати у стварању нове и слободне Отаџбине.

Братски Вас поздравља Ваш

Драг. М. Михаиловић арм. Ђенерал

24. јула 1942. г. слободне српске планине

Брату Војводи Момчилу Ђујићу

Свештенику – Положај

Владика Николај Велимировић сматра се једним од најцењенијих и најмудријих Срба.

Проучавао је лик и дела великих Срба попут Његоша и Доситеја, али и војводе Момчила Ђујића. Како лепе речи нису довољне да нахвале лик и дело Војводе Ђујића, владика Николај је Војводи посветио следеће стихове:

,,Ој Момчило, све ти здраво било!

Момчила си старог надмасио.

Твоја слава и твоје јунаштво,

гласиће се док буде гусала

и док буде пјевачкијех грла.“

– Владика Николај Велимировић

„Ја нисам достојан ни свештеничког чина, а камоли да будем патријарх“

На питање једног новинара шта би он урадио на месту србског патријарха Војвода је одговорио:

„Ја нисам достојан ни свештеничког чина, а камоли да будем патријарх. Скинуо сам мантију, узео митраљез, јер нисам могао да гледам на моје очи да мој народ и децу кољу усташки кољачи.“ (Канада, 1990. године)

Најхваљенији четнички Војвода – Момчило Ђујић, преминуо је 11. септембра 1999. године у својој кући у Сан Дијегу, у Сједињним Америчким Државама.

Порука Војводе Ђујића Србима:

,,Срби треба да стоје и остану тврдо у вери својих предака и у Божјем закону – по коме се у рату не убија неборачко становништво ни најљућих душмана; не раскопава ничије огњиште, не руше ничији храмови, не насрће ни на чију част и образ: не тероришу они који су пали у ропство; не чини ништа чиме би се срамотио и понижавао слободарски српски народ, који се вазда у свим ратовима држао часно, поносно и витешки. И херојски у сукобима с онима који су насртали на његову част, образ, слободу и имовину. Такав је вазда био српски народ, такав треба да буде и остане и у наше дане, јер се и у најтежим данима и борбама може и треба да буде човек достојан Божјег имена и части и поноса свога народа.“

Дакле, како је Момчило Ђујић говорио: „само је један Бог, један Христос, један Свети Сава, једна српска црква, један српски народ“. Све док траје борба српског народа у окупираним српским земљама треба се водити речима великог Војводе.

Остајте достојни

Можда за себе тврди да није достојан титуле свештеника или патријарха, али је зато достојан вечног поштовања и сећања српскога народа.

Морамо остати достојни својих предака који су животе дали за свој народ. С вером у Бога, за Краља и отаџбину!