Пише: Зоран Лакушић
Током тридесетогодишње владавине Демократске партије социјалиста (ДПС) у Подгорици, град се суочио са драматичним урбанистичким промјенама које су изазвале дубоке подјеле међу грађанима. Под паролом развоја и урбанизације, градске управе на челу са ДПС-ом уништиле су неке од најзначајнијих историјских и културних симбола, остављајући иза себе град чији је дух видљиво ослабљен и историјски контекст у великој мјери изгубљен.
У времену када се европски градови боре да очувају своје историјске и културне споменике, Подгорица је направила корак у супротном смјеру. Кино “Култура”, некада културно средиште града, срушено је да би уступило мјесто модерним грађевинама без духа и традиције. Хотел “Црна Гора”, познат по својој елегантној башти, која је била једна од најљепших у бившој Југославији, такође је сравњен са земљом. Судбину ових објеката доживјели су и Дом армије, као и незаобилазна зелена оаза која га је окруживала.
На сличан начин, Табачки мост, који је стољећима представљао један од најпрепознатљивијих симбола града, данас је окружен модерним, безличним зградама које га чине једва видљивим у урбаном пејзажу. Неки кажу да је Подгорица, својеврсни мозаик различитих културних и историјских слојева, изгубила свој јединствени идентитет.
Залагање за економски развој и урбанизацију био је главни мото градске власти под ДПС-ом. Међутим, овакав приступ довео је до бројних критика. Зелени простори попут Горица и Љубовића, некада плућа града, сада су окружени зградама које остављају мало простора за природу и рекреацију. Стара варош и Драч, некада поносни квартови са јединственом историјом и културним значајем, постали су бетонске зоне без основне инфраструктуре неопходне за нормалан живот.
Као одборник, указивао сам да су урбанистичке политике у Подгорици, под вођством ДПС-а, биле у потпуности подређене приватним интересима и профиту, занемарујући јавни интерес и добробит грађана. Због мојих критика, један од најмоћнијих градоначелника је покренуо судски процес против мене, који је трајао три године. Међутим, пресуда Вишег суда је потврдила да су моји наводи били тачни и оправдани.
“Урбана трансформација” коју је спроводио тадашњи моћни градоначелник постала је синоним за комерцијализацију, гдје су стамбене и пословне зграде добиле предност над зеленилом и јавним просторима.
Ко су били стварни добитници оваквог развоја за вријеме владавине ДПС-а у Подгорици? Одговор лежи у систему који је фаворизовао краткорочни профит и брзо богаћење појединаца, често на рачун града и његових грађана. Под плаштом развоја отворена су врата приватним инвеститорима и политичким елитама, који су видјели град као прилику за личну добит.
Сваки квадратни метар земљишта постао је средство за зараду, док су културна и природна добра сматрана препрекама на путу до профита. Ово је довело до ситуације у којој је Подгорица изгубила своје зелене површине, историју и душу, све у име краткорочних економских користи.
Суочени са губитком историјског насљеђа и природе, грађани Подгорице изражавали су свој отпор против овакве урбанистичке политике. Већина Подгоричана одлучила је да не буде саучесник у “злочину” над својим градом. Јер је то више од питања естетике и урбанизма; то је питање моралне одговорности и љубави према свом граду.
Судећи према гласовима отпора оваквој урбанистичкој политици, будућност Подгорице може бити различита. Позиви на очување преосталих историјских и природних добара, као и захтјеви за одговорним урбанистичким планирањем, све су гласнији. Град који је претрпио толике промјене у посљедњих неколико деценија можда се још увијек може вратити својим коријенима и постати мјесто у којем људи желе живјети, стварати и напредовати.
Ипак, остаје питање: хоће ли бити превише касно да се спасе оно што је од Подгорице остало после тридесетогодишње владавине Демократске партије социјалиста (ДПС) у Подгорици?