„Растао је у Крајини,
ђе најлепше свићу зоре,
и гледао сваког дана
на Каринско плаво море.“

Тако почиње једна песма о Јовану Далматинцу, младићу који је волео свој крај, своје море, и једну малу из Србије. Песма о љубави, завичају, и младости. Али, ето, комшијама смета. Да ли им смета што је Јован волео? Или што је живео у Крајини, оној истој Крајини коју су етнички очистили, па су им песме подсетник да су можда у тој улици, у том селу у тој кући, имали неки људи честити, сина, неког Јована Србина? Данас, након што су протерали Србе и етнички очистили вековна огњишта, завршили геноцид на коме су упорно радили готово половину века, па када нема живе душе да им смета, изгледа да им смета и песма.

Комшије, комшије, шта је следеће на реду?

Смета ли вам песма о љубави? Песма о завичају? Да ли вам смета што Јован воли „из Србије једну малу“, јер ви не волите ништа из Србије, па то узнемирава ту вашу на свесрпско осетљиву јавност? Можда је проблем у томе што песма подсећа на нека не тако стара времена, када се знало чије је море и земља. Или је проблем што вам је та „лепа ваша“ створна на српској крви и даље пуна „духова“ протераних и убијених Срба? Муче ли вас ваши нечасни планови и дела, несмирена савест и успомена на Јована?

Зашто би песма „Јован Далматинац“ уопште била извођена на јавним манифестацијама? Можда зато што је лепа песма, а можда су и ваши страхови оправдани, па као што памтимо Јована Далматинца, памтимо и Крајину. А какве су нам комшије кукавице, кидишу на нас ненаоружане. Они су се наоружали законима о јавном реду и миру, и забрањују песме. Зато што су, замислите, песме „Јован Далматинац“ и „Марширала краља Петра гарда“ увредљиве. За кога? За оне који су својим „херојским делима“ елеминисали све што је српско са „својих „чистих“ простора, па и то етничко чишћење, ти варвари славе као фестивал.

Јоване, ти си проблематичан, и жив и мртав

Комшије, ваши закони можда могу забранити песму, али не могу забранити сећање. Јован вам је сметао и док је био жив, и када је положио живот за Крајину. Он смета и мртав, јер на крају, када Јованов гроб више нема ко да обиђе, смета вам чак и песма о њему.

Песма о љубави, о завичају, песма о једном младом животу, једног јунака, једног делије. Песма која говори о жртви, о жалу за првом љубави, вези која је трагично прекинута. Смета песма, јер кроз песму Јован живи и Крајина није само парче територије, већ је и идеја. А идеје се не могу протерати. Не могу се етнички очистити.

„Кад сам чуо ову причу
суза ми у оку сину
јер је Јован Далматинац
живот дао за Крајину.“

Можда би се комшије осећале боље када би Јован био само податак, заробљено име у некој војној евиденцији, на неком списку, у некој старој, прашњавој матичној књизи умрлих. Ипак, Јован је више од тога, симбол борбе и љубави према завичају, према земљи коју је толико волео, на којој су се генерације пре њега рађале и умирале, а за њу је дао живот. Можда баш зато, комшије, ви не разумете. Или, можда, предобро разумете.

А песма? Она ће се певати, са вама или без вас.

извор: српски угао