(Недавно је штампана књига Слободана Томовића ” Грађански рат у Црној Гори”, угледног професора и философа и некадашњег министра вјера. Томовић је написао двадесетак књига, понајвише философских студија посвећених битним појава и догађањима у свијету и Црној Гори. Његова најновија књига је Томовићева заоставштина и описује смутна и братоубилачка времена у Црној Гори током Другог свјетског рата. Она је вриједно свједочанство о почетку братоубилачког рата, посебно улози комуниста и војника Југословенске војске у отаџбини. Сљедећех дана објављиваћемо изводе из Томовићеве књиге)

Крајем августа 1944. године са територије сјеверне и сјевероисточне Црне Горе под жестоком навалом комунистичких бригада отпочело је ново повлачење свих четничких снага у правцу Подгорице. Са овим снагама повлачило се неколико хиљада ненаоружаног народа. Одступали су готово сви мјештани из Матешева и Планинице. Овог пута и мој отац Велимир није више желио да се крије на терену који контролишу партизани. Тада сам се и ја придружио оцу. Набавио сам кратку италијанску пушку примјерену мојем узрасту. Постао сам у неку руку војник – четник. Огромна колона војске и народа у дужини од петнаест до двадесет километара кретала се према Подгорици, преко Лијеве Ријеке. Све је изгледало као сеоба под Арсенијем Чарнојевићем.
По врелом августовском дану, жене, дјеца, старци, војници и запрежна стока чинили су непрегледну колону која се протезала од Вјетерника до Клопота у Братоножићима. Тражили смо, дакле, заштиту од њемачке оружане силе спасавајући се бјекством од партизана. Грађански рат је страшнији од сваког вида спољашњег непријатељства. Овдје мржња потпуно блокира расуђивање.

У вријеме покрета четничке колоне, тачније збјега војске и народа са сјевера Црне Горе према Подгорици, дошло је до сукоба са партизанима који су покушали да зауставе колону и спријече даљу одступницу. Група у којој сам се ја налазио нападнута је снажном митраљеском ватром кодмјеста Ораха у близини Вјетерника. Брзо смо се повукли са цесте и заузели позиције у оближњем камењару пружајући отпор. Јединица капетана Влада Бубање из Берана убрзо је деблокирала пут и омогућила даљи покрет. Кад смо сишли на Пелев Бријег наишли смо на непосредно изгинуле и рањене четнике. Међу њима препознали смо нашег мјештанина Марка Аџића из Матешева. Испред саме ноћи стигли смо на Златицу, близу Подгорице. Војска и народ прекрили су
Дољанско Поље. Спавали смо под ведрим небом.

Следећих дана извршена је војна организација. Народ је одвојен од војске и смјештен у приватним кућама у Зети
и околини Подгорице. Војска је распоређена у чете, батаљоне, бригаде и пукове. Такође је била размјештена у околини.
Будући да сам навршио петнаест година постао сам војник. Мојих вршњака војника било је тада у огромном броју. Припадао сам матешевској чети, Љеворечког батаљона. Батаљон је бројао пет чета са око четири стотине војника. Командант
је био Петар Милошевић – Цукић са Лопата из Лијеве Ријеке. Занимљиво је да је једна од чета у цјелини била састављена од припадника братства Милошевића. Наша чета је смјештена у напуштеној кући Бута Ајровића, у непосредној близини подвожњака. Партизани су ускоро успоставили борбену линију према Подгорици, Златица – Мосор, ивицом Куча до испод Какаричке Горе. Љеворечки батаљон и никшићка бригада налазили су се наспрам ове линије. Дијелио нас је само један поток који је текао средином Маслина. Готово четири мјесеца имали смо лаке борбене контакте са партизанским претходницама, али без већег ефекта.
У то вријеме британска борбена авијација свакодневно је бомбардовала Подгорицу. Док смо се ми овдје налазили, око седамдесет пута нападана је Подгорица, већом или мањом групом борбених авиона. Ескадриле су долазиле из правца италијанских база. Намјера им је била да дезорганизују њемачку армаду која се плански повлачила из Грчке и Албаније преко Југославије. Подгорица је представљала пункт гдје су се прикупљале њемачке балканске снаге. Цијело Ћемовско Поље било је покривено моторним возилима и механизацијом.

Од свих утисака из тог времена најјачи је био једно ноћно бомбардовање. Више од стотину борбених авиона изручило је тоне авионских бомби над Подгорицом. Град је био освијетљен стотинама рефлектора који су посредством малих падобрана бачених из авиона претварали ноћ у дан. Чинило ми се тада да се готово цијели свемир и сав звездани поредак сручио над нашим главама. Ово је трајало око четрдесет минута. Те ноћи погинуло је једанаест припадника љеворечког батаљона. Послије бомбардовања партизани
нападају и пјевају:

„Сад ће Пета и Девета
Подгорицом да прошета. “

Батаљон је пружио отпор и партизани су се повукли. Тадашњи командант њемачких окупационих снага у Црној Гори, генерал фон Кајпер, прихватио је Ђуришићеве четнике и пружио им материјалну помоћ. Ово је урадио из два разлога. Није желио да има толику оружану силу против себе, нити евентуално придружену партизанској страни. Други разлог је значајнији. Генерал фон Кајпер постао је свјестан чињенице да је Њемачка изгубила Други свјетски рат и да се њене оружане снаге повлаче према својим границама, у циљу скраћивања фронта. Вјеровао је, као уосталом и четници, да ће се Енглези искрцати на црногорској или албанској обали. У том случају намјеравао је да преда своје трупе Енглезима и да се не повлачи из Црне Горе. Договорио се
са Ђуришићем да четници буду нека спона између Њемаца и Енглеза, уколико дође до њиховог искрцавања. Али, до
искрцавања британске војске није дошло, као посљедица споразума међу савезницима, Њемачке оружане снаге нијесу имале избор већ да се са приспјелим армијама из Грчке и Албаније повлаче из Црне Горе према Словенији и граници
Аустрије. Они су тако плански смањивали фронт у намјери да већом концентрацијом трупа заштите централни дио њемачке државе од снажног обруча огња и челика који је у то вријеме стезао Њемачку са Истока и Запада. Милионске војске западних савезника искрцане су у Нормандији од јула до септембра 1944. године и са Истока црвене армије која је била у офанзиви послије Курске битке, мрвиле су пред собом њемачку оружану силу. Окупаторске снаге на Балкану нијесу имале шта да траже. Наређено им је да
се дисциплиновано и организовано приближе својим границама. Поред тога, Њемачка је од љета 1944. године била
изложена непрекидним уништавајућим нападима из ваздуха англо-америчке авијације. Властитом авијацијом нијесу се
могли супротставити савезничкој, јер је она била највећим дијелом уништена. Тако су сви главни њемачки градови, индустријски објекти, жељезница и саобраћај у прах претворени.

Убијеђен сам да је коначан ударац Њемцима задала англоамеричка авијација. У 1944. године извођено је дневно у просјеку до десет хиљада борбених летова над Њемачком и центрима њене моћи. Према вијестима Радио Лондона командант четничких снага у Црној Гори Павле Ђуришић позвао је генерала Дражу Михаиловића да србијанске четничке снаге пребаци у Црну Гору. Предложио је да се оне стационирају на јужном Приморју заједно са црногорским четницима и да одатле позову западне савезнике у помоћ.
Михаиловић није одговарао на овај апел као ни на раније од стране Лашића и других четничких команданата. Занимала
га је, искључиво Србија.

Црвена армија је петог септембра прешла Дунав и на формални раније договорени позив Јосипа Броза Тита усмјерила ратну активност према Србији и Југославији. Михаиловић није имао избора већ да се са остатком својих трупа које су у то вријеме бројале тридесет до четрдесет хиљада војника повуче за Босну. Смјестио се у околини Горажда. Партизанске снаге под командом Пека Дапчевића ушле су релативно лако у небрањену Србију и сјединиле се са руском Црвеном армијом. Руси су двадесетог октобра дефинитивно ушли у Београд. Послије освајања Београда, руске и бугарске армије уз помоћ домаћих партизана заузеле су
цијелу Србију. Покрет Црвене армије према Србији није имао никакав војно-стратешки значај осим политички. Успоравао је
њемачку планирану одступницу. Договором са западним силама све балканске земље изузев Грчке предате су на управу
Совјетском Савезу. Вјероватно је то била обећана награда Русима због њеног учешћа на савезничкој страни. Ово је
уједно била смртна пресуда покрету Драже Михаиловића и људима који су се борили за Краља и Отаџбину. Краља у
ствари више није било. Подлегао је Черчиловом притиску и прихватио Тита. Према споразуму Тито – Шубашић од 16.
јуна 1944. године четнике је обухватила „амнестија“. Краљ је позвао четнике и Југословенску војску у Отаџбини да се
придружи снагама комунистичког вође Тита. Југословенска избјегличка влада на челу са масоном и Хрватом Иваном
Шубашићем направила је са Титом споразум који је Брозу практично дао неограничену власт у земљи. Југославија је
предата кад и цијела Источна Европа, Совјетској Унији и комунистичкој диктатури. Још на Техеранској конференцији
28. новембра 1943. године споразум је између великих сила у овом погледу био дефинитиван, иако је дуго држан у тајности.

Послије Краљевог позива четницима да се придруже Јосипу Брозу Титу настало је велико разочарење у Краља, Савезнике и Југословенску избјегличку владу. Смисао борбе законтинуитет Краљевине Југославије изгубио је сваки значај.
Једна полушаљива пјесма са призвуком очајања коју су пјевали четници у Подгорици најбоље илуструје то стање:
„Ми за краља, краљ за Тита
а куд ћемо Бог те пита. “

Или:

„А што живим кад ми добро није,
кад ме Черчил са бомбама бије,
А Стаљин ме попријеко гледа
а Тито ми у планине не да. “

(наставиће се)