Господине Бећковићу, повезали сте дневник мајке, своје песме и необјављене фотографије. Са зрелошћу, човек некако тежи да открије своје корене. Ви сте представили овде и многе личне приче. Да ли је ово на неки начин аутобиографија?
Највише сам запазио да лако пише када је писала писма. Она се исповедала хартији и док би исписала писма, свака реч је капала из очију и квасила ту хартију. Тако да је морала да сачека да се хартија осуши да би је ставила у коверту.
Тако, пре скоро пола века, ја сам јој дао једну своју велику свеску и предложио јој да испише свој животопис који је она имала у малом прсту. Она је без икаквог страха пред том хартијом и пред том свеском то све исписала за кратко време. И дала ми, а ја сам то тек сада кад трчим почасни круг мога живота, отворио и за све то написао један поговор.
Ја сам и пре њене исповести писао песме из тог света и тих истих доживљаја, а сада су њени текстови постали као коментари тих мојих песама. Нашли су се коначно заједно.
Мајка је са вама имала посебан однос. Штанглу чоколаде, ретку у то време, није Вам одмах дала. Она је рекла да се за њу помолите Богу, да је пожелите, а онда сте је сутрадан нашли испод јастука. Каква су то мала чуда? Да ли су та мала чуда утицала на ваше стварање и вашу уметност?
– То је све слика како изгледа светска револуција у једном буџаку свемира. Тако да ту није било ничега осим живота који се трошио немилице. Мајка је донела из Војводине малу икону Богородице и увек ме је пред спавање питала да ли сам се помолио. И то је била једна кратка молитва, а једном ми је рекла: „Затражи од Бога мало чоколаде“. И ја сам стварно замолио и ујутру, када сам се пробудио, под јастуком нашао сам једно ребро чоколаде.
То је ваљда први пут да сам јео чоколаду, и то ми се толико допадало да сам после неког времена питао да опет замолим, да опет затражим. Она је рекла: „А, не, па Бог има толику публику која тражи чоколаду да не можеш ти сваки дан да му досађујеш“.
Мајка Зорка била је у браку само шест година. Дуже од пола века била је удовици. Физички недостатак оца надоместила је духовно. Да ли је то разлог што сте тек ове године отишли у Словенију на место где вам је отац погинуо?
– У нашем времену је скоро нестао тај појам удовица, а то је у Црној Гори, а не само у Црној Гори, Зорка је само једно име од безброј Зорки из исте судбине. И оне су биле једине монахиње за које смо ми знали, које су биле у црнини, и ја сам се највише по тим удовицама дивио њиховим мужевима и чудио се где су они нашли те жене.
И моја мати је говорила како смо се обрукале што смо скинули црнину. Ја сам морала моју мараму да променим, нисам имала другу, а од сунца је избледела.
Један сте од наших најзначајнијих песника. О чему говоре ваши нови стихови?
– Из свега тог страдања, како је рекао Иво Андрић, ‘све само страдање без смисла и разлога’, једину корист је извукла поезија. Из свега тога, поезија је ипак не само нашла свој извор, него је она некако привилегована за поражене. Победницима остаје победа, а пораженима поезија.
Тако да из свега тога, сада позоришта апсурда и бесмисла, одједном се појављују књиге, сведочанства, песме које делују као да су измишљене, а то је све сама стварност и гола истина.
Тако да, мајка моја није помишљала да ћу ја то да штампам. И тако је сад настала та за мене једна од мојих најважнијих књига. А да не говорим о томе како је мати имала смисла да се фотографише у разним околностима, тако да сам ја био једини међу овом децом о којој сам говорио, који сам имао фотографију од кад сам се родио, а онда после где год би се нешто састали неки људи који се неће више видети, она је тражила фотографа. Тако да смо могли те текстове илустровати и самим фотографијама.
извор: ртс
