Разговарала: Снежана Р. Радуловић

 Јелица Сојановић. Рођена је на Дубрави (Шипачно) крај Никшића, живи и ради у Никшићу. Студије српскохрватског језика и југословенских књижевности је завршила на Филозофском факултету у Никшићу. Магистрирала је, и докторирала, на Филолошком факултету у Београду. На Филозофком факултету у Никшићу ради од 1991. године на Студијском програму за српски језик и књижевност. Радила је (1996–1998)  као лектор и предавач српског језика у Русији, на Државном универзитету у Санкт Петербургу на Катедри за славистику. Ради (од 2004) као гостујући предавач на Филозофском факултету у Косовској Митровици и на Богословском факултету у Фочи (од 2010). Јелица Стојановић је објавила четири књиге ((Ортографија и језик Бјелопољског четворојеванђеља (13/14. вијек), Универзитет Црне Горе, Подгорица 2002; Српски језик између истине и обмане. (Социо)лингвистичка анализа стања у Црној Гори (у коауторству са Драгом Бојовић), Јасен, Београд 2006, Путевима српског језика и ћирилице, Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Никшић 2011; Пут српског језика и писма, Српска књижевна задруга, Коло CVIII, књига 726, Београд 2016; Кроз српску језичку историју, Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, 2020). Објавила је преко 150 научних радова, више од 200 стручних и популарностручних текстова, учествовала на преко 57 међународних скупова (са објављеним радовима у зборницима) и преко 20 домаћих научних скупова, велики број стручних и популарно-стручних радова. Добитник је Награде за науку Вукове задужбине за 2017. годину за књигу Пут српског језика и писма, Националне награде Капетан Миша Анастасијевић 2019. године, за очување српског језика, књижевности, културе; Национално признање награду „Вук Караџић“ (Република Србија, Министарство спољних послова, Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону) за 2021. годину. Сарадник је Института за српски језик САНУ, члан Матице српске, предсједник (од  2017) Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, члан Научног друштва за неговање и проучавање српског језика – Београд, члан Одбора за језик Српске књижевне задруге и члан Одбора за нормирање и стандардизацију српског језика. Такође, члан је редакције у зборницима и часописима,  организатор је научних скупова; рецезент је за више зборника и часописа, а и рецезент је већег броја књига, студија и монографија научног карактера.

        * Иако сте своје научне преокупације везивали за област историје српског језика, ономастике, антропонимије и славистике уопште – проблем индетитета и статуса српског језика призвао Вас је да се усмјерите и на област (социо)лингвистичке проблематике.

Моје научне прокупације и интересовања везани су за област историје српског језика. Али, у Црној Гори је у посљедње вријеме, нарочито 2004–2020. године, вршен атак политике над науком, у овом случају над науком о језику, српским језиком за који је идентитетски везана Црна Гора, самим тим и над Црном Гором. Наиме, све је било усмјерено на фалсификовању истине о језичком насљеђу у Црној Гори. На свим просторима који су данас у саставу Црне Горе кроз хиљадугодишњу историју, увијек се говорио једино српски језик (од словенских језика), и једино се тако и именовао. Из потребе да се освијетли историја у складу са саврменом језичком сликом свијета и језичком политиком, покушала сам да то двоје повежем: дакле историју језика и социолингвистику да би се из таквог комплекса односа јасније сагледала ситуација: шта је насљеђе Црне Горе, шта је пракса у свијету, и каква се политика, у складу са тим, спроводила у Црној Гори. Наш закључак је да се у Црној Гори спроводило насиље над језиком, његовим идентитетом и историјом и да таквом насиљу поређења нема у свијету, чак у појединим сегментима ни на „постсрпскохрватским“ просторима.

          * Недавно се на трибини Студијског програма за црногорски језик и јужнословенске књижевности у Никшићу (која је организована поводом пола вијека Универзитета Црне Горе) могло чути нешто што је шокантно и невјероватно, а то је – да ће се све што је на Универзитету у Црној Гори написано на српском језику од почетка деведесетих година до данас третирати као да је написано на црногорском језику.

Шта се све од протагониста „монтенегристике“ није могло чути. Међу њима су и професори који су све могуће чинили да укину Студијски програм за српски језик, потом да све што је хиљадугодишње насљеђе Црне Горе, а безрезервно је српско, подведу под црногорско, од тог пројекта не одустају, тако је и овај дио покушај наставка насиља и фалсификата. Али, све је то чардак ни на небу, ни на земљи. Србистика и они који су у српском језику су утемељени у науци, у струци, насљеђу, у истини, у свједочанствима. Пролазно је све што је лажно.

* Предеставници Матице српске–Друштва чланова у Црној Гори, чији сте предсједник,  обратили су се Централној библиотеци Ђурђе Црнојевић на Цетињу тражећи информације о начину и условима учлањења у COBISS Црне Горе (библиотечко-информациони систем), а сарадњу сте остварили и са колегама из пљеваљске библиотеке CONOR (нормативна база). Које сте одговоре добили и какве реакције сте имали на одговоре које сте добили?

У сусрет отварању библиотеке Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори у Никшићу, покренули  смо комуникацију са Централном библиотеком „Ђурђе
Црнојевић“ (која је надређена свим библиотекама у Црној Гори) о начину и условима нашег учлањења у COBISS систем. Послије неколико електронских преписки, имали смо на Цетињу и разговор са руководством Библиотеке. Добили смо одговоре да
пријаву за учлањење треба да поднесемо на
црногорском језику, што ми, разумије се, нијесмо прихватили. С друге стране, саопштили су нам да тзв. нормативна (CONOR) база аутора такође мора да буде на „црногорском језику“. Предочили су нам да по аутоматизму, све што иде преко Централне библиотеке, бива у CONOR бази препознато као црногорски језик и црногорска ћирилица. То је, наравно, за нас било неприхватљиво, саопштили смо да је наша библиотечки фонд на српском језику (осим на енглеском, руском, француском, пољском…). Били смо принуђени да се упознајемо са нашим правима. Ова униформност се директно крши и са „изјавом о међународним католошким начелима“, које је издала IFLA, која сугерише слободан избор језика аутора који се уноси у нормативну базу јер „предност за нормирану приступну тачку за име би требало да буде дата информација која се налази на појавном облику писаним изворним језиком и писмом“. Испоставило се да истина није у сагласју са оним што нам је саопштено. Испоставило се да ни у CONOR бази нијесу сви препознати као „црногорски језик и црногорска ћирилица“, иако су у склопу опште библиотеке Ђурђе Црнојевић. Потом смо ангажовали адвоката, испоставило се да сваки савремни аутор, обративши се нашем друштву, може да тражи да му се промијени име језика и писма. Многи су се обратили за провјеру и тражили измјену, што је и спроведено. Изгледа да се софтвер предомислио?! Међутим, проблем је што је цјелокупно српско језичко и књижевно насљеђе, оних који нијесу међу живима, подведено под „црногорски језик и црногорску ћирилицу“. Ту су и Петровићи (Петар I Петровић, Петар II Петровић Његош, краљ Никола, и тако редом). Ова неправда се, да не кажем криминал, мора исправити. А све се ово дешава од прије коју годину! Све ово је инситуцинализовано организовано са намјером да се нико не досјети и не реагује. У том контексту желим да похвалим библиотеку из Пљеваља, која је прва скренула пажњу на овај проблем.

* У реценцији за Вашу књигу Пут српског језика и писма проф. др Милош Ковачевић истиче да сте сјајан историчар језика, и научник коме су битни једино научни критеријуми … да сте постали „симбол одбране не само србисике него и лигвистике као науке у Црној Гори, научник који с лакоћом политичко незналаштво ништи лингвистичким чињеницама и критеријумима, научник који језичку анархију жели да усмјери у токове лингвистичких законитости, научник који у политичким и назовилингвистичким ‘монтенегринским’ поступцима разоткрива и објелодањује политиканство и фалисификате, с неугаслом надом да ни Црна Гора не може избјећи пословичну истину да су у лажи кратке ноге“.

Свако ко се бави науком треба да трага за истином, да све што напише буде засновано на аргументима, репрезентативној литератури, документима, свједочанствима, да све постави на темељима науке, да буде поштен у науци. У науци никад није речена посљедња ријеч, али је важно истрајавати за научним постулатима, у науци нема импровизација и политичких калкулација. На томе се ништа не може градити, поготово надограђивати. То трули само у себи. Уз то је потребно и велико знање, труд. Неко постигне и да више, неко мање. И најмањи труд треба поштовати ако је засновано на искреном трагању у свијету науке. Зрно по зрно! Проблем су фалсификатори и импровизатори. Још кад им политика и тренутна моћ притекну у помоћ.

   * Именовање језика на простору садашње Црне Горе.

На просторима садашње Црне Горе, језик се увијек именовао једино као српски, а ћирилица као српско писмо, штампа као српски карактери. Овдје треба напоменути да се простор данашње Црне Горе никако не може пресликати на дубоку историју. Црној Гори су припадале четири нахије, потом је направљен савез са Седморо брда па се простор називао до пред крај XIX вијека Црна Гора и Брда, потом је у састав Црне Горе након Берлинског конгреса (1878) укључен велики дио Херцеговине (који обухвата данас нешто мало мање од пола Црне Горе), након Балканских ратова припао је Црној Гори и дио Старе Сребија (Прекотраје), након Другог свјетског рата – Бока. Сваки од ових простора унио је нешто своје, али је сваки дио носио српски предзнак. Нарочито Стара Црна Гора. У складу са тим је и именовање језика и писма – српски. За то има много примјера, почевши од Црнојевића, Вуковића штампарије, свих Петровића и оних за вријеме Петровића, из Котора, Грбља…, и тако редом. Ко хоће, нека трага за документима. Да није ништа друго него књига Јована Маркуша Црна Гора кроз историјска документа, у издању Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, више је него јасан показатељ шта је била Црна Гора. Другачијих примјера именовања нема. Једино се за вријеме астроугарске окупације језик од старне окупатора именовао као „хрватски“ у Бечким новинама, и за вријеме италијанске окуапције „lingvа montenegrina“. Политика неких посљедњих деценија Црне Горе поклапа се са окупаторским наименовањима, чија политика је имала за циљ да направи отклон од српског предзнака. Али, велики је број оних у Црној Гори који не одустају од себе и историјског насљеђа Црне Горе.

          * Индетитет и статус српског језика у Црној Гори.

У овим посљедњим временима у Црној Гори се покушава створити потпуно искривљена слика. Неки посебан рез може се везати за 2004. годину, коју је обиљежила изјава тадашњег министра за просвјету Слободана Бацковића „Црногорци имају тај ваш српски језик, којим ви говорите, да га зову црногорским… и крај приче“, те „Наш задатак је да створимо новог човјека“ (2004. године) до 2020. и изјаве Мила Ђукановића: „Ово је нека нова Црна Гора на коју ћете се морати научити, упротивном… имаћете озбиљне проблеме са отпором Црне Горе…“ (2020). Ово говори о томе како се покушавала урушавати истина, а све што има предзнак српски треба скрајнути и уништити. Стварана је, корак по корак, једна нова, вјештачка ситуација, заснована на фалсификатима, на насиљу над истином, науком, струком, историјским чињеницама, са циљем да се све српско преименује у црногорско, и само црногорско, тј. монтенегринско, које се, нажалост, пречесто, да не кажем углавном, претварало и у антисрпско. Ово све упркос историјском насљеђу, науци и струци. Уз све то и против воље народа Црне Горе. Зна се да се је, када је уведен термин црногорски језик у Црној Гори за српски језик опредијелило 64% грађана. Двадесетак посто, опредијељено за име језика црногорски, придобијено на различите начине. Од тога се је свега десетак посто оних који су се опредијелили као Црногорци, опредијелило за име црногорски језик. И то нешто говори! И на сљедећем попису се највише грађана Црне Горе опредијлеоло за српски језик, а, све су прилике, биће их још више на посљедњем попису. То што је вршен притисак на грађане, а и индоктринација, пропаганда, учешће медија…, са циљем да се намеће име за језик „црногорски“ није уродило плодом како се очекивало.

Упркос свему, српски језик је формално-правно, у великој мјери, изгубио позиције које му припадају с обзиром на историјски континуитет на простору данашње Црне Горе, с обзиром на стандардно-језичку утемељеност и стабилност, с обзиром на научну заснованост и препознатљивост, с обзиром на опредјељење говорника. Што се именовања тиче, ту је историјски и научно, и народносно, једино утемељено име српског језика. Мишљења сам да се то треба и мора исправљати. Иначе ће Црна Гора изгубити себе!

* Дијалекатска слока Црне Горе.     

На дијалекатском плану покушава се „формулисати“ заједништво и истовјетност дијалекатског простора Црне Горе, које је, према представљању у Црној Гори, компактно и одвојено од осталог дијалекатског (српског) простора. Простор Црне Горе се, одвојен од осталог, дијели на два дијалекта, новонаименована као „југоистичноцрногорски“ и „сјеверозападно црногорски“. Истина је да је Црна Гора, у начелу, подијељена на два дијалекатска типа: зетскорашки (који се у дубњој старини повезује са косовскоресавским) и источнохерцеговачки (који се даље повезује са широким простоима српског језика, у Хрватској, Босни и Херцеговини, југозападној Србији). Дакле, ништа се не завршава на границама данашње Црне Горе, нити има ишта на језичком плану да повезује просторе данашње Црне Горе а да је то затворено у границама државе, а да то нема шире распростирање и повезивање. Црна Гора је сплет различитих српских дијалеката који је повезује са ширим српским дијалекатским просторима. Не постоји ништа што је „општецрногорско“, како неки „монтенегристи“ данас желе представити.

* Измумирање ћирилице. Како је очувати?

Шта је представљала ћирилица за Србе и српску историју кроз вјекове, и шта би требало да значи и данас (ако јој схватамо значај) говоре како они који су радили на њеном потискивању и(ли) уништавању, као симболу српства и показатељу богатог историјског насљеђа, тако и оних који су је бранили и штитили. Забрањивали су је они који су знали да је то „српско писмо“ (много је примјера кроз историју прије Првог свјетског рата), потом су је забрањивали окупатори на овим просторима: аустроугари, освајачи за вријеме Другог свјетског рата. Аустроугари су, између осталог, за вријеме окупације Србије и Црне Горе поскидали све табле са ћириличним таблама, забранили штампу и књиге на ћирилици. И тако редом. Потом је комунизам почео са потискивањем ћирилице, што је ишло тише, али још упорније. Хрвати су у посљедњем рату у својим библиотекама спалили немјерљиво много књига писаних ћирилицом. И тако редом. Да није тако важна за идентитет, показатељ континуитета и утемељености, не би се многи на њу тако окомили. То је доведено до апсурда у посљедње вријеме у Црној Гори, ћирилица се изгубила са наших улица, медија, сајтова…, а покушало се да се лагано исели из срца, Наша дјеца се у школама упознају са ћирилицом, потом им се наметне латиница и њом почињу да се служе. Тиме их одвојимо од хиљадугодишње историје Црне Горе, која је ћирилична.

           * Језик родне равноправности.

Измишљен је термин „родно сензитивне форме“, за који нико не зна шта би требало да значи. Али, у овај измишљени термин покушавају се смјестити разне ствари које се форсирају у оквиру разних покрета и пројеката. Основна заблуда јесте покушај поистовјећивања категорије рода и пола и надомјештање категорије рода, као граматичке категорије, полу, као природном феномену. Наиме, пол је природна категорија, постоји мушко и женско, још од Адама и Еве, а род је граматичка категорија: постоји мушки, женски и средњи род, што нема непосредну везу са полом. Примарно се, нпр., по трећој врсти промјене именица мијењају именице женског рода, типа: жена – жене, али се по тој врсти од давнина мијењају и именице, нпр. судија – судије (занимање које су некад вршили припадници мушког пола). То је назив занимања, а не одредница за пол. Кад су се за то исто занимање опредјељивале и жене, то ништа није промијенило: то је назив занимања, а не одредница пола. Међутим, почеле се да се творе беспотребне форме. Најчешће се формира више облика што додатно збуњује гворнике (говорнице!!!) (деканка, деканица; судијница, суткиња; психолошкиња, психологица…). Ја сам лингвиста, иако са, наравно, жена. И видите, иако се лингвиста мијења као жена, дакле означава занимање, којим се баве и припадници женског и мушког пола, данас се од поборника (поборница!!!) тзв. родно сензитивног језика форсира изведеница лингвисткиња да би се разликовало од општег назива занимања и одређивало жену лингвисту. Нија мали број жена лингвиста које сматрају да се употребом термина лингвистиња посебно и непотребно маркира да је лингвиста жена, за чим нема потребе. Занимање је лингвиста, а пол је женски или мушки.

Дакле, овдје сам на најједноставнији начин покушала да представим колико апсурда и тешкоћа доноси форсирање тзв. родно сензитивних форми, и покушај увођења феминитатива по сваку цијену. И колико то није у природи српског језика. Српски језик је задржао насљеђе, поштујући све оно што природа промјене језику доноси. Историјски, у индоевропском језику постојао је неутрални, општи род, који се није односио ни на мушки, а ни на женски пол. Његов континуитет везан је за прву врсту промјене. Даље, рећи ћемо: „Мушкарац и жена су дошли“. „Дошли“ је мушког рода, укључује оба пола оних који су „дошли“ (не можемо рећи „Мушкарац и жена су дошле“), или ћемо и ту мијењати природу језика.  Да ли се особе мушког пола дискриминишу ако се ослове као странка, муштерија, присталица…., јер су то именице које се мијењају као именице женског рода, или према овим облицима треба „произвести“ именице неког другог (којег?) рода (постоји странац, али има друго значење). Шта ћемо са мушкарцем који може радити као касирка, како ћемо извести облик мушког рода??? Или мушкарац нема право да ради за касом. И тако редом.

Некоришћење „родно сензитивних форми“, све су прилике, у Црној Гори може да произведе новчану казну. Међутим, шта са онима који су говорници српског језика?! Устав нам гарантује да имамо право да се служим српским језиком. А на Уставном суду Србије је такав предлог, тј. обавеза коришћења тзв.родно сензитивних форми, пала, јер устав познаје категорију пола, али не и рода. Шта је у уставу Црне Горе?! Или невладине и владине организације намећу шта није могуће. Немогући је испратити „родно сензитивне форме“, осим да се оптеретимо смишљањем паралелних облика у сваком моменту говора. Како паралелно извести родно сензитивне форме од, нпр., возач, купац, тамбураш, берберин, ватрогасац… Мада, већ је насилно измишљено много форми које су потпуно стране говорницима (говорницама!!!), и које доводе до недоумице и преклапања значења, нпр од: бирач, посланик (зна се да су посланице дио Светог Писма), тренер, говорник (може се десити да тренерка  тренира у тренерци, а говорница говори за говорницом), од писар, ако бисмо формирали облик писарка, писарица, могло би носити пејоративну нијансу значења, писарница је мјесто гдје се пише…, и тако редом. Много је беспотребних и бесмислених проблема које овај „тренд“ може произвести. Између осталих и то што се не можемо сконцентрисати на мисао и ријеч, оптеређујући се тиме како да удовољимо „родно сензитивном закону“ и избјегнемо могућу казну. И да се у одабиру не „обрукамо“ тренутно смишљајући облик. Проблем је озбиљан и непотребно наметнут. Служите језику и будите му пријатељ, а језик је ту за вас! Ако га разумјете и волите! И не вршите насиље над језиком.

Извор: Словословље