У разговору за Глас Холмије Давида Лалића, потпредсједника “Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине”, потредсједника “Удружења ратних добровољаца 1912-1918.” Андријевица, потпредсједника “Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању” са сједиштем у Андријевици и члана Издавачког савјета часописа ”Глас Холмије” из Берана са Гораном Киковићем, главним и одговорним уредником часописа ”Глас Холмије. Давид Влајков Лалић, рођен је у Цецунима код Андријевице, 28. октобра 1955. године, под владавином Плутона, Бога пакла и Бога рата, а то значи борбеност, енергичност, неустрашивост, мудрост, као и вулканску енергију. Рођен у цецунској “Долини љепоте”, у крају, добрих, барјактарски узвишених племенитих људи, ратника, пјесника, филозофа, љекара, врхунских спортиста, памтиша… достојанствених и часних људи, добрих домаћина “којим пријатељ може доћи, кад хоће, а непријатељ, можда, никад”… Подједнако је епска и лирска душа, у којој је све усклађено, спокојно! Испија “пиће богова”, напитак мудрости и истине, “јер је оно доказ, да вас Бог воли”, један другом провјеравају боју! Од рођења, заљубљен у Русију, и заувијек у једну Богињу љепоте… Афродиту! Отаџбине, Србија и Црна Гора, највећи су му светао циљ којем стреми! Епског је менталитета и не признаје капитулацију. “Та ријеч не постоји у cрпском језику!” У сулудој антисрпској хистерији, није прихватио ропску свијест, постао је свједок истине о великој несрећи Српског народа, погрому библијских размера, егзодусу, срушеном корпусу националних вриједности, агресији, у односу снага 1:800 у корист агресора, деветнаест најмоћнијих земаља свијета. Дао је, лично и породично, активну подршку, са командних позиција, својем распетом, раскомаданом, закланом српском народу. Поносан је на братство Лалића, у којем је “књига поред јатагана”: Наука и академици, доктори наука… барјак Драга Вукајловог, уручен из руку Карађорђевих на Сувоме Долу код Сјенице 1809. године; два “Данилова крста”; седам “Бијелих Орлова”; десет медаља “Милош Обилић”; “Карађорђева звијезда”; “Албанска споменица”; “Француски Крст дивизијског ранга”, који је лично уручио Франш Де Пере; три “Партизанске споменице 1941”; “Грчки крст”; “Бели лав, Чехословачке републике”; “Златни орден првог степена Дража Михајловић”… Из “грмена великога” Лалића, извиру генетске везе “првих пера” у српској литератури, науци и умјетности: академик Михаило Лалић, др Радован Лалић, мр Милоња Лалић, мр Милован Лалић, мр Милосав Лалић, др Милош Лалић, др Мишо Лалић, др Радомир Лалић, др Вељко Лалић, др Горица Лалић, др Срђан Лалић, др Ивица Лалић, др Бранка Лалић, др Вукман Шошкић, др Саша Раичевић, др Павле Зоњић, Војо и Боро Лалићи, др Мишо и др Борис Јојић, Марина Милачић, Вјера Милачић Дрекаловић, Слободан Зоран Обрадовић, Станица Лалић, Маргита Лалић Терзић, Милијана Коматина, Мира Лалић Сајичић, Лазар Лалић, Рајко Лалић, Радојица Станковић, др Стојанка Милутина Лалић, др Љубомир Милутин Лалић, др Зорица Љубомира Лалић, др Весна Мила Лалића, пуковник Бранислав Лалић, Радоња, Радоје и Добрашин Лалић, Славиша Лекић, Радосав и Новак Зековић…. како је то рекао у једној од својих бесједа, угледни реторичар, професор српског језика и Светске и Југословенске књижевности, Божидар Зоњић: “Без Лалића, у првим редовима, не може се славити ни наука ни слобода и јунаштво!” Члан је:”Југословенске књижевне заједнице”; Удружења књижевника “Горска вила”; Удружења књижевника “Сјеверац”; Удружења “Ћирилица”, чији је заступник за Андријевицу. Потредсједник је издавачког Савјета часописа за књижевност, историју и културу, који излази на српском језику и ћириличном писму “Глас Холмије”; члан је Савјета часописа за књижевност “Умно”, Југословенске књижевне заједнице. Потпредсједник је “Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине”, потредсједник “Удружења ратних добровољаца 1912-1918.” И потпредсједник “Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању” са сједиштем у Андријевици…Све ове позиције и функције које обавља часно и поштено су у једној функцији афирмацији српске културне и историјске баштине на Светим водама Лима. Добитник је Велике српске повеље; Златешке повеље са Врањешких вечери поезије; Велике повеље “Горске виле”; Благодарја, српског удружења Ћирилица “Добрица Ерић”; Грамоте-Московске, Савеза писаца Русије; Ратничког крста “Бојевог братства Свесрпског савеза”, за одбрану отаџбине од Нато агресора и “Златног ордена Првог степена Драгољуб Дража Михајловић”, Војводског савјета, по несумњивим заслугама и доприносу у одбрани Српства… Добитник је Повеље Удружења Васојевића града Крагујевца. Аутор је књига поезије “Сеобе”, “Востани Сербие” и “Слово о мукама”. Приредио је монографију “Културно историјски споменици Андријевице”, писане у професионалном дијелу обавеза у Центру за културу Андријевица, гдје је, из “разумљивих”, подлих политичких разлога, уклоњено име аутора, чиме је оскрнављена замисао о генетском простору њеног садржаја и фалсификована славна српска историја избацивањем прилога о Првом свјетском рату, изворном Комитском покрету и Евроамеричкој агресији и Нато злочинима на територије Васојевића. Заступљен је у пет Антологија и тридесетак Зборника поезије, као и у неколико листова и часописа: Глас Холмије, Стремљења, Умно, Књижевне новине, Српски књижевни лист…. Пише поезију, прозу, књижевне критике, рецензије, публицистику. Добитник је више међународних и домаћих награда за поезију: у Бечеју, Нишу, Вршцу, Пријепољу, Горњем Милановцу, Струшким вечерима поезије, од којих му је најдража она коју су потписали Бранко Ћопић, Мира Алечковић, Душан Костић, Чедо Вуковић, Десанка Максимовић, Добрица Ерић… Добитник је књижевне награде “Лазарево слово” и награде за поезију “Ратко Делетић”, као и медаље “Вук Караџић” Удружења црногорско-руског пријатељства, Прве награде Књижевне заједнице Југославије “На пола пута”, Пријепоље 2024. Гимназију је учио у Иванграду а Правни факултет студирао у Сарајеву. У злочиначкој Нато агресији на Србију и рату, свих, против Срба 1992-1999. Године на просторима СФРЈ, био на одговорној ратној дужности, у Савезном министарству одбране, Управи за одбрану Републике Црне Горе, у реферату- Самостални савјетник за оперативно планске послове и употребу јединица Цивилне одбране, у зони одговорности Одсјека за одбрану Андријевица. Завршио је Школу резервних официра пјешадије у Билећи, са просеком десет, у 72. Класи, гдје је и стажирао. Био запослен у Савезном министарству одбране, Прави за одбрану Републике Црне Горе од 1992 до 2007. Године. Од 2007. Године био запослен у Локалној управи Андријевица, а од 2013. У Центру за културу и спорт “Михаило Лалић” у Андријевици. Позната, традиционално патриотска и интелектуална, харизма његове породице и братства Лалића, усмерила је његов живот у отпору насиљу над Србима, што ће га сврстати у ред истакнутих бораца за права Српског народа. Многе своје пјесме посвећује Србији и Богињи љепоте – Маји, као Јесењин Исидори Данкан, Парис Хелени, Шантић Емини, Добрица Ерић Србији… Никога није издао, никоме није зло нанио, а сам Бог зна, колико људи су породично помогли и спасили, понајвише оне, што кукавички, иза заклона, пуцају на његов сој Обилића!

КИКОВИЋ: Господине Лалићу,много је разлога за Интервју за Глас Холмије! Реците нам нешто више о Вашем дугогодишњем раду, наравно што се тиче књижевности и раду удружења у оквиру којих егзистира Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању Андријевица и свих Удружења у чијем сте најужем руководству?

ЛАЛИЋ: Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању за Црну Гору, Удружење ратних добровољаца, њихових потомака и поштовалаца 1912-1918. и Српско историјско-културно друштво ”Никола Васојевић” су култне и изворне чланице, са вишедеценијском традицијом, ”Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине”, чији сам ја потпредсједник, и синоним су отпора дукљанизацији Васојевића. Послије славне Немањићке историје и Душановог царства, Срби су преживјели пет стотина Данака у крви, жуту Аустроугарску империју и нацистичку Њемачку. Ипак, злочинац се вратио на мјесто злочина 1991-1999. године, бруталном злочиначком агресијом, деветнаест најмоћнијих економски и војно, земаља фашистичке НАТО организације, у односу снага 1:800 у корист агресора, у највећој до тада употријебљеној сили на неку земљу. У часном и херојском отпору, у којем нијесмо поражени, насиљем нам је отета кућа у којој смо поникли, Света српска земља Косово и Метохија. У крви су отете српске земље Босна и Херцеговина, Српска Крајина, Далмација, Лика, Горски Котари, Кордун, Козара, Банија, Славонија, иако су Срби старосједиоци на тим просторина. Поређења ради, Мађари су у те крајеве дошли триста, а Њемци осамсто година послије Срба. На том простору је постојала још у деветом вијеку српска држава под влашћу династије Косеља, коју су Мађари звали Ратсорсаг или Српска земља. У сулудој антисрпској хистерији, нијесмо прихватили ропски менталитет. Постали смо свједок истине о великој несрећи српског народа, погрому библијских размера. Дали смо активну подршку својем распетом, закланом српском народу. У тим условима, као традиција и завјет, грунуо је отпор Гебелсовој варијанти деспотског режима и његовој колективној, шизофреној трансформацији од витештва до срамоте и издаје српских националних интереса. У овим удружењима, вођени вјерским и патриотским инстинктом, пером и песницом, обзнанили смо истину о јуначком времену, у којем су живи завидјели мртвима, бранећи слободу и част, образ и достојанство наших предака, о којем се доскоро у ”Грмену великоме” са шапатом говорило. Покренули смо часопис за историју, књижевност и културу ”Глас Холмије”, који већ тринаест година излази на ћирилици и српском језику, објавили и издали много књига, ућуткали примитивни коалициони хук о фалсификовању и затирању културних вриједности српског народа. Зацртане циљеве реализујемо уз велике напоре Издавачког савјета, редакције и главног и одговорног уредника часописа Глас Холмије. Излазимо захваљујући прије свега упорном раду Горана Киковића и постојимо као ријетко који часопис ове врсте. Имамо подршку пријатеља из разних крајева Србије, Црне Горе и Републике Српске. За нас су чули сви Срби који држе до себе и своје културе и традиције. Наставићемо и у наредном периоду да се боримо за оно што је најважније за истину о нашем српском идентитету, српском језику, ћириличном писму и за нашу свету јединствену, светосавску и апостолску Српску православну цркву.

КИКОВИЋ: Кажите, нам из Вашег угла као потпрдесједника Издавачког савјета часописа за историју, књижевност и културу ”Глас Холмије” о њему и његовом раду?

ЛАЛИЋ: У условима потирања српског идентитета, историје, власт успостављена силом и полицијским терором политичке полиције, наметнула је мит о великосрпској опасности, чиме је потиснута истина о геноциду над Србима који никада није кажњен. У насиљу деспотске олигархије на власти срушено је достојанство српског народа, српски национални корпус вриједности, вјера, језик, писмо, Косовски завјет на којем је утемељена Црна Гора. Репресијом је сузбијена свијест о драми српског народа, не осврћући се на Валтазара Богишића, творца ”Општег имовинског закона Црне Горе”, који у Даниловом законику, члан деведесет два, за народ Црне Горе истиче: ”Цијело је становништво племена Српског, говоре једнијем истијем језиком и сви су православне источне вјере”. Екстремни режимски нарцизам, аполитичка економија, отворена диктатура, брутални капитализам, није било могуће издржати. На крају, кидисали су на рушење канонског предања вјековног постојања Српске православне цркве, стварајући новог човјека антисрпског расисту, заборављајући зулуме и злочине, Турака, Шваба, Трећег рајха, усташа, Шиптара, агресију на Југославију и Савезну Републику Југославију и ослободиоце Србе, представљајући као противнике и непријатеље олигархове насеобине. У суноврату једног бесудног времена, у ”Бесудној земљи”, у којој је шизофрена идеологија располутила један исти народ и од њега направила два, бљеснула је идеја из историјске ризнице: изашао је Глас Холмије. ”Часопис ”Глас Холмије” преставља право освјежење и духовни бисер у временима када мрачне силе желе да затру све што је српско. ”Глас Холмије” нас подсјећа да су Срби народ снажног надахнућа и моралног и интелектуалног наслеђа, а његово уредништво се потрудило да се између корица овог часописа нађе све оно што завређује пажњу са жељом да, као будни хроначари свога времена, одбранимо српски језик и ћирилично писмо. Аутори текстова кроз писани траг, саопштавају и чувају научну истину о нашем вјековном трајању, држећи се гесла: ”Будимо узорни потомци да бисмо били часни преци!”

KИКОВИЋ: Шта мислите о култури у Васојевићима данас и дјеловању групе ентузајиста окупљених око Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине у Васојевићима и да ли људи данас, по Вашем мишљењу, довољно читају?

ЛАЛИЋ: Ако желиш да уништиш неки народ, уништи му историју и културу. Код нас постоје, деценијама, тимови људи који константно раде да избришу сваки историјски траг о Србима и њиховом језику, јер се дубина српског коријена мора мјерити језиком. Врхунац културно-духовног геноцида је фалсификована историја Срба, којој је циљ да заташка и уништи српски идентитет. У том правцу ишла је идеја о поробљавању српског народа и рушења васојевићког националног бића, при чему су наставни планови подређени фалсификованој историји, рушењу вјере, писма, језика, Косовског завјета. Уведени су стереотипи и импровизација у култури, из процеса рада скрајнути најјачи асови, сломљени најјачи карактери, на српску православну цркву кидисали нововјерци и од словенске ”Черногорије”, створили латински Монтенегро. Угашени су ”Времекази”, престижни саборник за науку и културу. Замислите ту малу памет, која је заборавила на свијетли бљесак јунаштва, славе и легенде, којим се мјери снага једне вјере и расе, заборавила да је на овим просторима писано Мирослављево јеванђеље, најзначајнији ћирилични споменик српско-словенске писмености из дванаестог вијека, основана прва школа у Краљима и ”Коњушка универза”, да је овдје рођена плејада књижевника, пјесника, научника свјетског гласа, доктора наука, којима је генерал, доктор наука Лука Кастратовић посветио озбиљан рад од преко стотину импозантних личности. Вријеме је показало да су нам преци били бољи од нас и да су својим подвизима засјенили потомке. Што се тиче читања данас, поуздано мислим да влада потпуна незаинтересованост, нарочито код младих генерација. Но дошао је коначно у Андријевичкој култури, тачније у Центру за културу и спорт ”Михаило Лалић” и Радију Андијевица, тим енциклопедијског знања, који је одшкринуо врата свјетлости временима, када су живи завидјели мртвима, када су исписиване странице најславније српске историје, када су Срби изгубили трећину становништва у ратовима за слободу и од 1804-1912 подигли петнаест устанака, а црква – вјековни чувар вјере, традиције и језика – надживјела петовјековно турско ропство и стала на пут турчењу и расрбљавању.

КИКОВИЋ: Коју поруку Ви шаљете читаоцима “Глас Холмије”?

ЛАЛИЋ: У мојој поезији, желим подсјетити на враћање души, оно из чега извире сваки поступак, оплемењивању, измирењу стања духа са злим намерама, а и подсјетити на свијетли генетски словенски код.

КИКОВИЋ: Можете ли нам рећи нешто о Вашој новој књизи поезије која ускоро излази из штампе?

ЛАЛИЋ: На почетку иоле озбиљнијих антологија цјелокупног српског пјесништва , стоји Свети Сава и његова пјесма “Слово о мукама”, чији први стих гласи: “Помешах се са стоком неразумном”. А тај стих, у наше вријеме, одражава Његово присуство у српском народу, који је данас, само остатак онога народа из Савиног доба, све до Монтенегрина, као најновијег продукта расрбљавања, на коме се и споља и изнутра, без престанка, ради неколико столећа, а правило је да су најмлађи пребјези, уједно и највећи мрзитељи оног од ког су одбјегли, иако је непобитно да је управо у Црној Гори Светосавски култ уздизан на највиши ниво и изједначаван са Христом. Упркос томе, Свети Сава је данас најпрогоњенији од власти и њених лижисахана у Монтенегру, који је само у смислу државних граница и ни у чему више исто што и Црна Гора. И овдје у Васојевићима, који су “стожер Рашкој земљи”, како је пјевал “цар јунака”, краљ Никола, има их итекако, који би да се Светосавље прогна са “светих вода Лима” и затру сви трагови и путеви, којима је из “проклете Дукљановине” прелазио у “благословену Расцију”. Најславније странице српске историје, указују на данашњи покоран однос према властима, као у турском добу, као и на лов на српске главе и скрнављење Српске православне цркве, која је надживјела петовјековно турско и швапско ропство и нацизам “Четвртог рајха”, сачувала неоспориве тапије српске земље и изњихала Тополске витезове. У условима, када је из идентитета Црне Горе уклоњено све што је српско и оно што повезује српске земље и што асоцира на српски историјски идентитет Црне Горе, а што црногорски режим спроводи чистим насиљем, при чему црногорски сепаратисти показују патолошко понашање према народу из ког су потекли, уништавајући све ослонце историјског идентитета Црне Горе 8 гдје по режимском, црногорском уму, нема мјеста за српски народ, са Светих вода Лима, из порте манастира Ђурђеви Ступови, “силином грома кад о стијене бије”, распламсао се давно тињајући, неугасиви патриотски Светосавски огањ из “грмена великога”, супротстављен пизофреној трансформацији, Гебелсовој варијанти, деспотског монтенегро режима, од витештва до срамоте и издаје националних интереса, претварајући словенско Ћернагорије у латински Монтенегро. Бљеснуће из ових мука и моја нова збирка поезије “Слово о мукама”!

КИКОВИЋ: Шта Вас, као пјесника, посебно мотивише да пишете и одакле црпите идеје за настанак ваших књижевних дјела?

ЛАЛИЋ: Живјети у завичајној Васојевићкој колијевци, преломних историјских догађаја, у којој су рођени примјери чојства и јунаштва, части, достојанства, различитих епоха, значи живјети без права, макар и у примисли да оскрнавиш сјај својих предака!