(Недавно је штампана књига Слободана Томовића ” Грађански рат у Црној Гори”, угледног професора и философа и некадашњег министра вјера. Томовић је написао двадесетак књига, понајвише философских студија посвећених битним појава и догађањима у свијету и Црној Гори. Његова најновија књига је Томовићева заоставштина и описује смутна и братоубилачка времена у Црној Гори током Другог свјетског рата. Она је вриједно свједочанство о почетку братоубилачког рата, посебно улози комуниста и војника Југословенске војске у отаџбини. Сљедећех дана објављиваћемо изводе из Томовићеве књиге)
Матешево и Планиница припадали су општини Лијеве Ријеке. То је стара административна подјела према племенском, а не географском чиниоцу. Љеворечани, око триста породица чине једну компактну цјелину. У старој црногорској војсци увијек су имали комплетан батаљонски састав. Краљевина Југославија није мијењала административну структуру општина, ни срезова. Љеворечка општина припадала је андријевачком срезу коју су углавном сачињавали горњи Васојевићи. Кад је држава престала да функционише створени су услови да спонтано оживе старе војне формације из времена Краљевине Црне Горе на братственичкој и племенској основи.
У прољеће 1941. године муслимани и Албанци напали су Васојевиће који живе у Лимској долини. Ово су били стари рачуни и проговорио је племенски инстинкт самоодбране. Сви одрасли мушкарци из Матешева и Лијеве Ријеке добровољно су похитали да оружјем бране саплеменике у долини Лима. Између Васојевића у Лимској долини, са једне стране, и муслиманских, односно албанских братстава из правца Плава, Рожаја и Петњице владала је стална напетост. Она је производ дугог антагонизма из прошлости. Једни друге
су безброј пута нападали, палили куће, убијали и односили плијен. То се догађало кад би год некој од ових популација ишле на руку историјске околности. Освета је међу њима била готово увријежена. Очекивало се да ће распадом Краљевине Југославије, Васојевићи одмах бити нападнути од својих сусједа и то се догодило. Сукоби из прошлости дуго се памте и преносе на нове генерације. Зулума је са обадвије стране било превише у ранијим добима. Италијани нијесу успјели да разоружају народ.
Новоформирани батаљон Љеворечана отишао је у правцу Плава гдје су отпочели војни конфликти. Рачунало се са великим губицима. Енергичним дјеловањем капетана прве класе Павла Ђуришића, који се борио против Италијана у априлском рату, упад муслимана је заустављен. Љеворечани су се брзо вратили кућама.
У то вријеме говори се о немирима у Херцеговини и тешким сукобима између херцеговачких Срба и новоформираних хрватских – усташких власти. Стижу вијести о грозним злочинима које усташе примјењују над српском популацијом. У Србији пуковник краљевске војске Драгољуб Дража Михаиловић окупља официре и подофицире на Равној Гори који нијесу признали капитулацију Југославије, са циљем отпора окупаторској сили.
Преко „Међународног црвеног крста“ добили смо обавјештење на француском језику од стрика Мираша да је жив и да се налази у Каиру, заједно са Југословенском избјегличком Владом. Свима је тада лакнуло. Ђука је престала да оплакује губитак брата.
(наставиће се)