Пише: Невен Милаковић
Обећао сам и себи и вама да ћу се уздржати од дневнополитичких тема, које ме уосталом ни не занимају, да ћу се држати своје поезије и прозе, јер то сам ја, али у овом случају ипак не могу одћутати. Разлог моје реакције није скупштинско засиједање на коме сам поменут, још мање посланица са којом ни у лудилу не бих полемисао, јер је не сматрам својим друштвом, разлог је истина којој бескомпромисно служим читав живот и то се неће промијенити.
А највећи непријатељ истине је лицемјерје, извртање чињеница и лажно представљање. Е управо то лажно представљање је постало заштитни знак доброг дијела наших сународника. Зато и написах да нема већег лицемјества, него кад фашисти антифашисте проглашавају фашистама. Под окриљем демократије, антифашизма, борбе за људска права, еУропејства… свакодневно нас засипају мржњом и простаклуком, доскора невиђеним на овим просторима. Тако је и млада политичарка показала жал за временима кад су у Пљевљима “његовали разлике”, па се потом потрудила да ослика ужас који су донијеле, свима нам познате промјене.
Са посебном индигнацијом се осврнула на откривање “неког споменика”, замислите, баш на Видовдан. Оно што није изговорила више говори о њој него све што је потом рекла. Тај је споменик подигнут у славу Предрага Пеђе Леовца, двадесетједногодишњег потпоручника, који је јуначки погинуо бранећи границу своје отаџбине. Имао сам част да говорим на том скупу и био фасциниран отменошћу у достојанством свих присутних. Како ће их, након ових изговорених ријечи, погледати у очи, не знам, али бих волио да више нико, и никад више не “његује разлике” на овакав начин, макар не на овим просторима.
Потом се посланица осврнула на ужасавајући репертоар градске библиотеке у Пљевљима. Ваљда да појача “аргументе” и утисак.
Вила са Кошара, Невена МилаНковића. Пјесма посвећена голобрадим младићима, који су бранили границу своје отаџбине. Књига насловљена по пјесми. Што је толико ужаснуло цијењену политичарку? Увјерен сам да је није ни прочитала. Само је издекламовала са, достављеног јој, списка. Наравно, није прочитала ни Џелетовићево Српско срце Јоханово.
Ни Јеврићеве “ратне приче из деведесетих”, тачније “Ратну трилогију”.
Да јесте, знала би да се у оба случаја ради о антиратној прози. Не, није прочитала, довољно је то што се ради о дјелима која су написали Срби. Толико о “његовању разлика “. Да не заборавим, на списку се нашла и књига о Благоју Јововићу, човјеку који је убио Анту Павелића. Неопростиво. Ту је и “Улога цркве у ширењу писмености”. Скандалозно. Толико да аутор, отац Предраг Шћепановић није споменут. Добро, то ми је и разумљиво, али зашто је млада политичарка са списка изоставила Мухарема Баздуља, Салиха Селимовића, Енеса Халиловића… је ли и то зарад “његовања разлика”.
Кад смо већ код тога, препоручио бих младој политичарки да прочита макар једну од мојих шест књига у којима сам писао са пуно љубави и поштовања о мојом знаним и незнаним Подгоричанима, не водећи рачуна о вјери и нацији. И не само Подгоричанима. Ко зна, можда ће после тога правилно изговорити моје презиме. А руководећи се оном народном “какав човјек, таква и бесједа”, ја ћу на крају приложити једну од многих пјесама које свједоче о мени и мом “његовању разика”.
Кад љубав постиди смрт
Још пар корака, Боже, да је изведем из пакла,
Овдје су душе људске ломљивије од стакла,
Још само пар корака… тихо је прошаптао,
Па са Адмиром у зјени на мост без краја пао.
Истог је трена и њу сустигло мучки тане,
Ал` тако је и хтјела… да крај свог Бошка пане,
Ко оне вреле ноћи крај љубљеног је легла,
Руку му, пружену ка њој, к`о сламку спаса стегла.
Још поред драгог, ево, дјетињи смијех снијева,
И мај што тјера магле са њеног Сарајева,
Да роса с лица дивних невину крвцу спере,
Два бића исте душе, а различите вјере.
Биће још зла напретек, не може свијет без рата,
Птице ће тјерати лелек, пуцаће брат на брата,
Ал` кад се на послетку покличи мржње смире,
Град ће обасјати љубав Бошка и Адмире.
извор: фејсбук
