Пише: Јулијана Марић
Рођен сам у првој деценији двадесетог века од оца Илије и мајке Иване. Отац ми је погинуо бранећи утврђење Калиновик на почетку Великог рата. Било ми је седам година. Отац мога сина Илије погинуо је на самом крају Другог светског рата кад је оцу било тридесет осам година, а Илији само пет. Ово је прича Илијиног оца. Ово је моја прича, а ја сам Павле Ђуришић.
Видим да сте се узнемирили и поделили, а нисте ни почоели да слушате шта имам да вам кажем. Једни се мргоде, а други се задовољно осмехују. Браћо Срби, мртав сам скоро осам деценија, а ви се још делите на четнике и партизане, на монархисте и републиканце, на сељаке и грађане, видим и на Србе и Црногорце. Е луди народе, немате ви ни времена ни услова да се делите. То могу они народи који имају уређене државе, развијене економије и привреде, восокоразвијену националну свест, уређене границе, омеђене територије, визију за будућност која је утемељена чврстим темељима у прошлости, а ми нисмо такав народ. Шта се, море, бечите у мене?! Не свиђа вам се истина. Ја сам и жив говорио све што сам мислио и осећао и нисам ни од кога до Бога зазирао, а сада ћу мртав пред вама да се снебивам. Пази да нећу.
Мирно! Слушај вамо, говори војвода Павле Ђуришић. И немој случајно да неко заузме вољно док не завршим.
Кад будете схватили да вам треба Отаџбина да бисте имали државу, да сте један народ који говори исти језик и исповеда исту веру, православну, да не можете разједињени да постигнете ништа и да треба да се уједините да бисте узнепредовали и створили државу и да тек после тога можете да се делите, али за те ваше поделе не смеју да знају они који вам раде о глави е, тад ћете бити људи достојни предака и потомака. Да ли ћете схватити не знам. У моје време до таквог, јединог ваљаног, растрежњења није дошло. Растрезните се да не бисте прошли као ја.
Вољно! Ово остало можете да слушате и седећи.
Када сам погинуо носио сам чин потпуковника. Не признајем тај чин. За вас и за себе сам мајор Павле Ђуришић. Чин мајаора сам добио док су постојале и војска и држава. Све остало су били стицаји околности и политичке игре. Нисам волео политичаре, али сам умео да их користим. Да се разумемо на почетку, ја сам мајор Српске војске. Јесам на капи по завршеној академији носио ознаку Југословенске војске, али ја сам служио Српску војску. Разјаснили смо дакле да сам био Србин, а не Југословен. То ми није опроштено ни после смрти. Ни сада када Југславије више нема. Када сам гонио партизне и комунисте ја сам само покушавао да сачувам Србију и уништим Југославију.
Није то била ствара мог личног избора. Била је то ствар мог генетског кода. Моји ђедови су вазда били добровољци Српске војске. Мој отац је био четник код Војислава Танкосића. Мој ујак Петар, који ме је отхранио, подигао и васпитао, био је четник војводе Вука. Одрастао сам уз гусле под српским барјаком искиданим куршумима, вечито загледан у љеворе, сабље и ножеве, опоменут ордењем и споменицама, ја нисам могао бити Југословен јер моји преци су крв, душу и кости уградили у темеље српске слободе. Рођен сам у Љешанској нахији, то је близу Подгорице, али ја нисам Црногорац, ја сам Србин рођен у црногорским планинама, оним планинама у којима се чувала свест о Косовском боју. Како да будем Црногорац по националности када знам „Горски вјенац“ наизуст. Заиста сам мислио да ће сепаратизам нестати са Секулом Дрљевићем, али комунисти то нису дозволили. Пљујем ја и на мртвог Секулу и на мртвог Мошу и на све оне који су правили пасја гробља. Пљувао сам и жив, а нећу мртав. Шта вам је донела ваша нација? Шиптаре и муслимане. Оне које сам ја гонио и изгонио да би заштитио Србе.
Шта кажеш то тамо да сам сарађивао са Дрљевићем и да ми је био рођак?! Био ми је зет. Каин и Авељ су били рођена браћа, па ниси били ни слични, а камоли једнаки, а ти мене сврставаш у исти кош са Секулом. Мучи, да љевор не потегнем. Приближио сам му се из разлога да бих могао да дођем до њега и да га ликвидирам, да бих зауставио ово лудило које ви сада живите. Секула је био бржи. Шта кажеш ти опет, стицај околности? Није, аветињо, но добра стратешка припрема. Нема стицаја околности у рату, у дипломатији и у обевештајном раду. То са сигурношћу тврдим јер сам све то радио. Ја сам радио, а теби су о томе само причали.
Шта ти, ти, ти што шапућеш, кажеш да сам издајник и да сам сарађивао са окупатором? Да ти речем да не би причао глупости да ти се људи смеју. Јула 1941. био сам у Плаву и требало је да по избијању рату уђем у Албанију и освојим је. Ушао сам у Албанију и вратио се назад јер је Југославија капитулирала. То нисам признавао. Решили смо већ дилему да сам био српски војник. Дошао сам у Беране и са домаћинима организовао устанак против окупатора, против Италијана. Био је то народни устанак. Није било четника и партизана. Добро смо их испрашили. Истерани су из Колашина, Мојковца, Берана. Повукли се на Цетиње. Онда су партизани почели да краду оружје и подбуњују народ. Још се нису ни изјаснили као партизани. Тад су били само комунисти и болело их је дупе што народ страда, што им је Отаџбина нападнута. Они су чекали наређење из Коминтерне, од Стаљина и почели су да ратују с Немцима када је Црвени цар био угрожен и нису ратовали с Немцима него са нама Србима. По црногорском кршу је остало више крашких јама које су Србима испунили комунисти него што су их у Херцеговини напуниле усташе. Шта је требало да им аплаудирам. Италијани би свакако отишли када се заврши рат и када Немци изгубе, а наше зло се морало сасећи у корену и да Италијани су остали у неким градовима, нису залазили у села и нису убијали народ. Не зато што сам им ја био леп и симпатичан. Него зато што сам их натерао да тако поступе. Није им се улудо гинуло. То је био наш споразум. Ја сам гонио комунисте и изгонио сам их у Босну.
Да сам сарађивао са Немцима види се из тога што сам заробљен и депорован у Пољску у логор. Побегао сам из логора.
Како?
Безобразни човече, не видиш даље од носа. Већ сам ти рекао како сам васпитаван. Побегао сам ломећи вратове и гркљане. Пешачио сам, трчао и пливао. Умакао сам Немцима и Мађарима и није ме дочекао Милан Недић. Није имао ко да ме изда јер никоме нисам веровао. Дочекали су ме они који су припадали истом реду коме сам припадао и ја, витешком реду. Требало је да схватиш да сам прошао обуке које су некада спроводили војвода Вук и војвода Танкосић и да сам томе научио своје летеће одреде. Зато сам прихватио звање војводе. Није ми га доделио макар ко него Велимир Вемић лично. Да, да,онај Вемић саборац војводе Танкосића, онај Вемић једини преживели од четворо четничких вовјвода из Великог рата. Онај Вемић кога су комунисти отровали када су дошли на власт, а ви ни дан данас не тражите правду за њега.
Па шта ако сам имао договор с Недићем?! Он је варао Немце и снабдевао ме оружјем и муницијом. Радио је човек шта је морао да би Србија преживела, радио је свестан историјске осуде, али није марио. Нисмо сви могли у шуму. Неко је морао да да образ и част да би нам народ преживео. Ја то нисам могао. Он јесте, а ето ви данас пљујете и њега и мене, а од неких који то, можда, и нису заслужили правите хероје.
Не, не, нећу ја споменике и ловорике за себе. Ја хоћу правду за своје четнике побијене на Лијевча Пољу и код Зиданог моста. Изгледа да хоћу много.
Шта тебе интересује да ли ме је на Лијевча Пољу издао Дража? Хоћеш да пљујем по свом ратном команданту. Нећу, трањо људска, то не чини човек и официр. Можда се нисмо баш најбоље слагали ја и пуковник Михаиловић, али нећу да чујем једну лошу реч о њему. Ако баш мораш да знаш депешу да кренем у повлачење у Босну донео ми је Мирослав Трифуновић. Звали су га Дроња ђенерал. Донео је у чичино име. У Босни сам схватио да чича нема ништа са тим, али било је касно.
На Лијевча Пољу сам се тукао са усташама и партизанима док је било муниције. Пуцало се два дана. Није ми остао ни један једини метак. Ухватили су ме. Нисам ни хтео да бежим. Док су се замлаћивали са мном један део мојих четника се извукао.
Није ме хтео метак. Причали су да тражим смрт иако ме неће. Нашла ме је у Сабирном логору број 2, на службеној капији Јасеновца. Прошла је поноћ био је 21. април 1945. Заклали су ме пошто ме није хтео метак. Одсекли су ми главу. Сликали се се са њом, тело су ми запалили, а главу бацили у бунар. Тако, видиш, умиру издајници.
Не боли одсечена глава. Не боле ране. Не боли ни то што ме називају кољачем, издајником, убицом. Боли роде српски што усташе Љубу Милоша, Драгутина Топића, Јосипа Судара, Бошка Аграма, Драгутина Пудића и Ивана Чапа славе као хероје, а знају да су били злотвори и кољачи, а Срби се посипају пепелом и одричу оних који су бранили народ и Отаџбину. Боли српски заборав.
Ја сам мајор Српске војске и четнички војвода Павле Ђуришић. Човек чији је син одрастао као сироче. Муж чија је жена остала удовица. Син ког мајка није могла да сахрани јер је распарчан у делове. Ја сам жив печен недопечен, жив клан недоклан. И немам мира и покоја. Не зато што сам много грешан. Него зато што мој народ и даље не види да иде путем пропасти, а ми смо пострадали за спасење тога народа.
Мирно!
