Међу четничким војводама, родом са територије Јужне Србије, није
било много њих за које би се могло рећи, да су са толико части носили тај
популарни али крвави народни чин, са колико га је носио војвода Петко
Илић из Старог Нагоричина.
Старо Нагоричино је оно наше лепо село са спретним и чистим, као
кутије, бело окреченим кућицама, опкољено са свих страна родним
виноградима и украшено можда најбољим средњевековним спомеником
нашим, велелепним манастиром „Светог Ђорђа“, задужбином моћног
Краља Милутина Немањића. Налази се на десној обали Пчиње у срезу
жеглиговском, близу Куманова.
Многа села данашње вардарске бановине, јужно од Ристовца, а
нарочито она у кумановској околини и на огранцима скопске Црне Горе, и
данас се са захвалношћу сећају једног омањег али темељнијег млађег
човека, обученог обично у најпростије четничко одело од црног сукна,
смеђих кратких бркова, нешто развијенијих вилица и великих плавкастих
очију, које некако чудно продирући гледаху из округласте главе,
понирући чак и у крајњи кутак душе оних, који беху у сукобу са својом
савешћу. Тај човек беше војвода Петко Илић.
Он се не одликоваше само храброшћу у бојевима против Бугара и
Турака, већ и великим смислом за рад на буђењу националне свести и
ширењу просветно-културне пропаганде међу тамошњим светом. Мада
самоук, он је обдарен природном интелегенцијом, умео као ретко ко, врло
брзо да уочи, да су просвета и култура најмоћнији фактори у борби
против сваке туђинске најезде. Стога, кад год је прелазио на који месец
дана у Србију ради одмора, он је то време користио да ступи у што тешњи
додир са истакнутим просветним и културним радницима у Београду и да
им изнесе потребе околине у којој је са четом крстарио. Наилазећи увек
на правилно разумевање код њих, он се после сваког таквог бављења у
Србији враћао у свој рејон, снабдевен већим бројем корисних књига за
народ, које је одмах делио учитељима и свештеницима, као и оном малом
броју полуписмених сељака, препоручујући им да из тих књига поучавају
народ. При том је редовно задржавао по неку књигу за себе, коју је после,
у часовима кад се чета одмара, читао, благо укоревајући у таквим
приликама млађе четнике, који га разним несташлуцима и веселом
песмом, ометаху да размишља о ономе што је читао.
Нико можда није више веровао у Србију и њену снагу и готовост да
ослободи Србе у Турској, од овог честитог сељака нашег историског
Жеглигова. Било је право задовољство слушати га кад у неком селу, за
које се зна да из бојазни нагиње Бугарима, држи о томе говор сељацима,
сакупљеним ноћу у неку пространију сеоску кућу, у којој чкиљи она мала
лампица без стакла, или жижак, од кога се осећа онај непријатни задах
козјег лоја, док при његовој слабој светлости бледа и испијена лица
сељака изгледају још блеђа.
— Србија је мајка наша, зар не? — почињао би у таквој прилици
меким гласом свој говор војвода Петко, гледајући весело у први ред
сељака, желећи да их на тај начин унапред заинтересује за свој говор.
Сељаци, огрнути обично својим пространим сукненим кушљацима
(кабаницама) и подераним јагњећим бундама, погнути унапред и
ослоњени грудима о своје замашне пастирске штаке да не би попадали, са
карактеристичним балканским главама, опуштеним брковима и прљавом
косом, која им у неуређеном прамењу провирује испод белих и шарених
чалми, (за време Турака и Срби су морали носити чалме) погледају се,
мешкоље и кашљуцају, али ћуте.
— Што не зборите, шта сте се ућутали? — пита војвода Петко мало
оштрије.
— Мије сме Кристијани, одговарају сељаци у хору, увлачећи још
више своје жилаве вратове у прљаве кабанице.
— Христијани, Христијани де, ама Срби Христијани, синови једне
мајке што се зове Србија слободија, која тек што није дошла да нас
ослободи, — продужава свој говор војвода Петко, прекидајући сељаке, и
уносећи у њега сву топлину своје патриотске душе, док му сељаци
климањем глава одобравају, али не говоре ништа.
Ипак, при растанку, док опрезнији журно тону у помрчину, мислећи
на који ће се начин најлакше моћи сачувати да Турци и Бугари не дознаду
да су били на састанку, наће се и по неки куражнији сељак, који обзирући
се да га ко не прислушкује, говори војводи, опраштајући се:
Не бери гајле (бригу) војводо. Срби смо сите ја шта. Ама само да није
овај пусти зор, што ни га дава Крста Коњушки (бугарски војвода), глава
да скрши кучиште једно. Пак, арно ће биде. Да живи Краљ Петар.
А војвода Петко, сав срећан, баца задовољан поглед по четницима,
који су сами остали у кући, и мислећи да још говори сељацима, завршава
своју последњу мисао:
— Скоро ће дочекамо ослобођење. Живела Србија.
Погодио је војвода Петко. Ослобођење је заиста дошло и то пре него
што се можда и сам надао, али га он сиромах, који га је толико жудео, у
њега безгранично веровао и годинама за њега радио, на жалост, није
дочекао.
***
У близини Црног Врха, на месту где се од друма Кумаманово-Крива
Паланка дели један крак за Кратово, налази се велико и богато село
Страцин. То је једно од оних типично маћедонских села, чији целокупан
изглед у том времену најречитије опомињаше посетиоца, да се налази у
земљи пуног безвлашћа. Ниске, али простране куће, изграђене од грубог
камена, са узаним као пушкарнице прозорима и дебелим шипкама на
њима, ограђене јаким каменим зидовима и већим делом неокречене, пре
личе на неке тврђаве или пограничне карауле, него на станове слободних
људи. Гувна за вршидбу житарица и обори за крупну и ситну стоку,
направљени уз куће. Целокупна друга покретна имовина, почев од оних
многобројних ниски жутог дувана, које дремљиво висе о спољним
зидовима кућа, па преко шиљастих стогова сена и сламе, до најситније
алатке, концентрисана је око самих кућа, на домаку пушке. Све то беше
несумњив знак, да лична и имовна безбедност становника овога села
зависи од њихове сопствене снаге. Село је признавало власт бугарских
чета, које су, свесне његове географске важности, јер затвараше пут
нашем продирању ка Овчем Пољу и даље ка Штипу, — гледале да га по
сваку цену одрже, мотрећи стално будним оком на њега, увек готове да
варварски одрубе главу сваком оном сељаку, за кога им неко пришапне да
има извесних симпатија за нас. Наше пак чете, тежиле су да га се пошто
пото дочепају, па је стога оно у више махова било крваво поприште борбе
између нас и Бугара. Готово увек у тим случајевима, бугарским
четницима прилазила је у помоћ и једна чета турских војника, која је
стално гарнизонирала у селу. Захваљујући у главном тој турској чети,
Бугари успевају да село задрже у својој власти све до краја 1911 године.
Почетком 1912 године, међутим реши се војвода Петко да га заузме,
како би обрадовао војводу Вука, шефа горског штаба, (главни заповедних
свих чета) који и сам настојаваше да Страцин буде што пре наш.
Знајући из ранијег изкуства, да су напади на цело село не само
излишни већ и опасни, он се одлучи да употреби један други начин борбе.
Уверен да огромна већина сељака не би примала бугарске четнике, кад не
би било неколико њих, које су ти четници материјално обавезали,
признавајући им удео у пљачци, он реши да све те похвата и привремено
одведе у шуму, да би на тај начин пружио селу могућност, да се код
турских власти слободно изјасни по питању народности. Само село беше
врло подесно за извођење овог посла. Подељено у махале, са знатним
растојањем између њих, оно пружаше пуну могућност да се у једној
махали изврши посао успешно, пре него што би неко из суседне махале
алармирао Турке, или евентуално оне, према нама нерасположене сељаке.
Одлично смишљена а још боље извођена, ова замисао поче доносити
резултате. Махала једна за другом падаше тако, да првих дана месеца
марта, сем једне, све остале беху у рукама наших четника. Та једна не
показиваше добру вољу да раскрсти са Бугарима, ма да је војвода
Петко,— потпомогнут сада оданим сељацима из заузетих махала, међу
којима се нарочито истицаше угледни Митко Миленковић стари пријатељ
наших чета, — чинио више енергичних покушаја да је на то присили. Ово
јогунство изведе из граница стрплења, увек хладнокрвног војводу Петка,
те учини једну кобну погрешку.
Једне мрачне и суморне ноћи, половином месеца марта, у осуству
шефа горског штаба, кога он тих дана заступаше војвода Петко појачан са
неколико чета, које беше повукао из њихових рејона, паде под ову
непокорну махалу и опколи је са намером: да на силу скупи све сељаке и
да их пита, зашто се они држе Бугара, кад су Срби, па да из њихових
одговора изведе закључак шта му даље ваља радити.
Узнемирени у сну великим лавежом паса, сељаци, навикли на овакве
ноћне посете, брзо дограбише своје оружје и очекиваху, добро
забарикадирани у својим каменим кућама.
Прилазећи једној таквој кући, праћен неколицином четника, војвода
Петко снажно залупа кундаком своје пушке у врата и викну јасним
гласом:
— Отварај, наши смо,
— Кој си ти бре брате? — упита један промукао глас иза забрављених
храстових врата.
— Српски војвода Петко Нагорички, отварај не бој се, — одговори
војвода Петко, склањајући се испред врата за дебео зид до њих и
наслањајући се на њега.
Страховити пуцањ једне пушке кроз пушкарницу у зиду, на који се
Петко био наслонио, не приметивши у мраку ту кобну рупу, — беше му
одговор. И четници на свој велики ужас видеше како се војводино одело
на левој страни, повише бедара, запали и како он, окренувши се у
ковитлац, паде, уз један болан уздах, држећи још чврсто пушку у десној
руци. Био је погођен из непосредне близине, кроз леву слабину у стомак,
ловачком пушком, чије су му ситне сачме направиле пустош у утроби, а
пламен запалио одело.
Тог истог момента запуцаше пушке и из осталих кућа. Многобројна
зрна почеше да свирају око глава наших четника, који покушаваху да
продру у неке куће из којих су се чули чисти бугарски гласови и звук
Манлихерових пушака. У тим кућама беху распоређени бугарски
четници, који, данима седећи у овој махали, силом нагнаше сељаке да
даду овај оружан отпор.
Овај окршај прекидоше Турци, који узнемирени праском бомби,
изиђоше из својег каракола (касарне) и уз велику грају и пуцњаву пушака
кретоше у правцу угроженог места.
Бојећи се да им Турци не зађу за леђа, наши четници морадоше
прекинути борбу и журно се повући, носећи на носилима од пушака,
тешко рањеног војводу Петка и још неколико другова, и водећи два
највиђенија бугарска приврженика, који су и држали ову последњу
махалу.
У селу Гулинцу, где уморни наши четници стигоше пред само
свануће, несрећни Петко дозва свог друга, војводу Тодора Алгуњског и
болно му рече:
— Пошто ћу ја сигурно умрети пре него што будем стигао у Србију,
молим те, нареди овим четницима, који су одређени да ме носе, да ме и
мртвог морају пренети, јер желим да моје тело почива у Србији, коју сам
верно служио.
Тако је и било. Храбри војвода је сутра дан умро у селу Дубочици,
али су га четници мртвог пренели у Србију и сахранили.
Оног истог дана, кад су четници испалили почасни плотун преко
њгове свеже хумке, турске власти у Куманову, по жељи села Страцина,
унеше у званичну статистику народности: да су становници тога села
Срби.
***
У селу Лепчинцу, у непосредној близини негдашње српско-турске
границе, код малог манастира „Светог Пантелејмона”, налази се један
гроб без крста, обрастао у трње и коров, запуштен и потпуно заборављен.
То је гроб војводе Петка Илића.
***
Гоњене од јаких турских потера, које од оне несрећне страцинске
ноћи иђаху у стопу за нашим четама, неколико наших чета, под главном
командом војводе Тодора КрстићаАлгуњског, беху принуђене да се из
равнијих и голетнијих крајева повлаче у правцу планина Ђермана и
Козјака, да би се у њиховим шумовитим огранцима изгубили из очију
Турака.
Под Козјаком, у његовом најшумовитијем делу, северо-источно од
села Магленца, а јужно од Недокрстеника, налази се село Шумата Трница.
То је село веома сиромашно, као и сва планинска села без зиратне земље.
Сељаци су му врло вредни и радни. Издржавају се поглавито приходом од
стоке (коза и оваца) и продајом дрва, која на својим слабим товарним
коњићима или магарцима, морају сатима носити у Прешево и Биљач, па
чак и у Куманово. Куће су им од слабог материјала, покривене обично
сламом и другим коровом, а код имућнијих незграпним каменим плочама.
Растурене по густој шуми, без ограде и неокречене, ове се кућице не могу
видети све док не дођете пред њих. Па и тада, кад им се приближите, ви
мислите да се налазите пред неком сиромашном шталом, све док из ње не
измили некакав створ у дроњцима, у коме распознате човечје биће. Кроз
село на све стране гурају бујни планински потоци, обрасли ситном шумом
и као четка густим трњем, због чега је ваљда и само село добило своје
име.
У то село стигоше, у свом повлачењу пред Турцима, наше уморне
чете ноћу између 20 и 21 марта 1912 године. и распоредише се у неколико
бољих кућа ради преноћишта.
Маршујући неколико ноћи (дању се чете без велике нужде не крећу)
по планинском терену, спотичући се преко шиљастог камења и упадајући
у рупчаге и провалије, четници беху преморени. С тога, чим поставише
потребне страже, они се прућише преко прљавих рогожа (асура), које
сељаци бацише на влажан патос, и заспаше тешким и дубоким сном.
Освану 21 март. Хладан планински ветар помамно витлаше густу
маглу, која беше притисла планину. Ситне слеђене пахуљице снега,
ношене ветром, врцаху кроз маглу и ледено миловаху оголела дрвета.
Цела атмосфера беше тешка и некако претећа.
Четници зором беху на ногама. Тужни због смрти војводе Петка и
довољно неиспавани, а Бога ми мало и забринути што су им већа потерна
оделења турске војске стално у трагу, они преко обичаја ћутаху, гутајући
густе димове доброг дувана кроз кратке муштикле од фалсификованог
ћилибара, украшене најпростијим плавим и зеленим камењем. Но у
колико јутро више одмицаше, њима се донекле враћаше расположење, јер
вероваху да ће их Турци бар овај један дан оставити на миру. Али их та
нада изневери после једног часа.
Нешто после 9 часова, баш у моменту кад војвода Тодор Алгуњски
беше завршио саветовање са осталим војводама, упаде у кућу, пуну дима
који куљаше из прогорелих чункова мале плехане пећи, читава група
преплашених сељака, и један од њих викну храпавим гласом, гледајући у
војводу Тодора:
— Искакајте, војводо, што пре на двор (излазите у двориште). Турци
сардисаше (опколише) село.
Као муњом ошинут војвода Тодор зграби оружје, и више искочи него
што изиђе из куће, остављајући у њој другове са којима се саветовао и
четнике своје чете, који се нервозно спремаху.
Сељаци, који донеше овај немио извештај, искористише ову
моменталну забуну четника, дохватише се врата и изгубише у густој
магли.
После непуна три минута, који за четнике беху читава вечност, врати
се војвода Тодор и доста прибрано рече окупљеним војводама:
— Трчите што брже можете својим четама, изведите их из кућа и
спустите се најхитније у овај дубоки поток позади кућа. Даље, идите њим
у правцу магленских воденица. Изгледа ми да је та страна слободна и да
ћемо се моћи извући. Ја ћу са четом одступати позади вас.

Издајући овакво наређење, војвода Тодор, наравно, није могао знати,
да су Турци, искористивши најгушћу јутарњу маглу, посели најбоље баш
овај поток, правилно ценећи његову важност. И тако четници упадоше у
добро спремљену клопку.
У моменту кад се и последњи редови четника сјурише муњевитом
брзином у поток, одјекнуше козјачке дубодолине од паклене паљбе
великог броја турских пушака. Њихова зрна, одбијајући се од камења у
потоку, кроз који промицаху погнути четници, претећи свираху кроз
хладан планински ваздух, уносећи тим свирањем језивост у срца
опкољених четника. Ту језивост у великој мери појачаваше непрекидна
заглушна вика Турака и Арнаута, који заклоњени иза многих великих
стена, беху невидљиви за четнике, па зато расположени. Али им се то
добро расположење убрзо поквари.
Четници, нашавши се под унакрсном ватром, врло брзо увидеше, да
им је даље повлачење кроз поседнути поток немогуће, тим пре, што из
потока не могаху са успехом да упо требе своје оружје. С тога, одмах
променише своју првобитну одлуку, да иду ка магленским воденицама, и
зграбивши своје бомбе, они се брзо, као мачке вераху уз леву стрму
обалу потока, примичући се Турцима на тој страни, заклоњени густим
шипражјем и маглом од оних са друге стране.
Турци и даље викаху, појачавајући стално паљбу на давно већ празан
поток, и не слутећи да им се приближава опасност.
Силна детонација већег броја бомби затресе ваздух око њих и навести
им ову опасност, али и сувише касно да би се могли спасавати. Као
прегладнели вуци кад навале на своју жртву, четници се, бацајући и
последње бомбе, устремише на изненађене и преплашене Турке и почеше
се са њима обрачунавати поглавито хладним оружјем. Стална паклена
дрека Турака на мах умуче, да би је заменио звекет оштрог челика,
помешан са јауцима самртника и рањеника.
После правог гушања од неких двадесет минута, четници успеше да
се пробију и повуку у два разна правца, остављајући иза крвавих стена
шест мртвих другова, поред већег броја изгинулих Турака.
Турци, проклињући их, пуцаху још један читав час у ветар за њима,
али их не смедоше гонити.
Тек пред ноћ, четници се искупише у једној дубокој ували густе и
простране шуме. Беше их осам рањених.
А кад се на суморну козјачку планину поче спуштати црна ноћна
копрена, могаху се кроз вечерњи сутон назрети силуете неких људи, како
нешто преврћу по крвавом разбојишту, обзирући се плашљиво на све
стране. То беху наши честити сељаци, који међу већим бројем
испревртаних људских телеса, изналажаху она у црном шумадиском
оделу са белим калчинама на ногама, јер то беху четничка, да би прво њих
сахранили у засенку широких грана једне столетне букве.
Трошни остатци тих мученика вероватно и данас тамо почивају, уз
вечито немирни жубор воде оног бујног потока, крај кога су нашли
јуначку смрт.

Из књиге: Илија Ж. Трифуновић: Крв четника, Београд (1930. година)