Повратком династије Карађорђевића на престо Србије 1903 године, код свих Срба, па и код напреднијих Хрвата и Словенаца, понова оживеше оне лепе наде у ослободилачку мисију Србије, којој она беше
верна увек, али чије спровођење беше застало због несређених унутрашњих прилика под владавином последњег Обреновића.

Одушевљење, које том приликом обузе Србе у Србији, изли се и ван њених граница, да би достигло кулминацију међу још неослобођеним нашим сународницима, који са правим ентузијазмом поздравише појаву новог Краља на теразиском двору, јер у прошлости тога Краља, унука бесмртног Вожда, јунака са Лоаре, Ћорковаче и Црних Потока, неустрашивог војводе Петра Мркоњића, назираху скори крај своме
многогодишњем робовању.

Суревњиво чувајући старе традиције, наш је народ уздигао до култа успомену на бунтовну Шумадију из устанака. С тога је тако спонтано и поздравио долазак Краља Петра у Београд, верујући тврдо да ће он хтети,
смети и умети да доврши труд толиких генерација. И није се преварио. Под мудром владавином Краља Петра, држава почиње нагло да се снажи. Наставља се одмах тамо где се последњих година застало. Акција
постаје живља и организованија. Где год држава не може да стигне да сврши известан посао општег националног карактера, ту стижу разна патриотска и витешка удружења, чији се број стално увећава. Акција ових удружења осећа се не само у земљи већ и ван њених граница, свуда где живи наш народ, а нарочито међу Србима у Турској, где држава не би ни могла ни смела званично да се ангажује. Код тамошњих Срба, ова акција наилази не само на добар пријем већ и на искрену сарадњу, јер је тамо и пре овог општег напретка у Србији, годинама већ, једно родољубиво друштво просветно-културним радом одржавало сталан контакт са народом; помажући га на тај начин да не малакше у тешкој борби за националну егзистенцију. То је било друштво Светога Саве, које основа наш родољубиви државник Светомир Николајевић, посвећујући му од првих дана стварања па за дужи низ година ону велику љубав расног шумадинца према нашем класичном југу, као и сву богату продуктивност једног великог интелектуалца.

Знатан број тамошњих учитеља и свештеника, који у том времену сачињаваху једину народну интелигенцију, беху питомци овога друштва. Многи од њих одиграше једну од главних улога у четничкој акцији, која мало по том наступи. Довољно је сетити се само крупног имена једног Јована Бабунског, па ће се лако моћи уочити велика заслуга овога друштва у припреми за коначан обрачун са Турцима на Вардару.
Искористивши дотле несређене прилике у Србији а Бога ми донекле и нехат дотадањих српских влада, као и незаслужену наклоност великих сила, Бугарска је успела да већ више од десет година води четничку
акцију на турској територији. Једини циљ те акције беше, да се наши сународници камом и бомбом нагнају да се одрекну свог имена. Овај крвави посао бугарских чета, чак и турске власти посматраху благонаклоно, сматрајући да ће се на тај начин најлакше ослабити Срби, који су на Босфору од увек сматрани за главног противника полумесеца.

Дотле покорни и послушни, како према турској олигархиској управи, тако и према овим бугарским четама, Срби у Турској, охрабрени новим националним еланом у слободној Краљевини, почињу да се буде и да
помишљају на одбрану од тог двоструког терора, који прети да им потпуно уништи националну свест. Ово њихово буђење изазива најживљупажњу у редовима националних радника Србије, који од неког времена и
сами тражаху начин, како би им могли притећи у помоћ у тој неравној борби. Пратећи будним оком све ове појаве, неколико београдских патриота на челу са Др. Милорадом Гођевцем, уверени у срећну звезду своје
Отаџбине и у добру вољу и храброст свих Срба, а нарочито оних у Турској, долазе на једну врло смелу, али спасоносну идеју, која ће означити нову епоху у животу Срба под Турцима. Користећи обилну новчану помоћ више родољубивих грађана из разних крајева Србије, а нарочито виђеног београдског трговца Луке Ћеловића Требињца они спремају омладину за контра акцију према бугарским четама, које беху
успеле да се угнезде у више срезова данашње Јужне Србије. Овај посао полази им потпуно за руком тако, да већ почетком априла месеца 1904 године успевају да пребаце преко границе прву нашу чету са војводом
Анђелком Алексићем на челу. Та чета хита у помоћ већ постојећим четама, састављеним од самог тамошњег становништва, да би само после месец дана изгинула цела у тродневној борби са турском војском у селу
Четирцу и Шупљем Камену, у близини Куманова.
З

вук бомби са Четирца беше општи сигнал за борбу већ наелектрисаној српској омладини. Из свих крајева Србије и осталих српских земаља пристизаху свакодневно снажни и одважни младићи и стављаху се на расположење Одбору који их кришом формираше у чете и пребациваше преко границе. На место једне изгинуле чете ничу одмах друге две, на место две четири, и тако стално, све до балканског рата.
И тако отпоче, крвава четничка епоха, која трајаше све до објаве рата Турцима 1912 године, и у којој наши четници, по цену страховитих жртава, успеше да потисну бугарске терористичке банде из многих
крајева дуж Вардара, Пчиње и Брегалнице, што им прибави велику љубав и неувели венац славе у нашем народу. Кад наступише ослободилачки ратови, у проређене четничке редове јурише се хиљаде одушевљених добровољаца из свих крајева данашње наше државе. Од малих комитских чета постадоше снажне четничко добровољачке команде, које беху стална авангарда наших победоносних трупа, све до потпуног слома наших непријатеља. Епско јунаштво четника са Челопека, добило је снажну потврду и у великој кумановској
битци, као и на Дукату у бугарском рату. Као такво пронето је и очувано неокрњено на Парашници, Крупњу, Церу и Завлаци да би достигло врхунац у неодољивом нападу на Кајмакчалан 17 септембра 1916 године
и у крвавом јуришу на Сиву Стену 19 истог месеца.

Циљ ове књиге је, да без икаквих већих претенсија, најскромнијим описом важнијих догађаја и људи, отргне од заборава пожртвовање наших четника у општој борби за потпуно ослобођење нашег народа. Ако
би млађе генерације нашле у том опису ма и најмање моралне подршке за борбу у одбрни крваво стечних тековина, која можда њима предстоји, онда би овај циљ био двогубо постигнут.

наставиће се

из књиге Илије Ж: Трифуновића: Крв четника, (1930. година)ГРАФИЧКИ УМЕТНИЧКИ ЗAВОД ,,ПЛАНЕТA“ ВЕОГРАД, УСКОЧКА 10