Пише: Тихомир – Тихо Бурзановић

Као новинар Сребреницу сам први и последњи пут посјетио 13.јуна 1995.године, два дана након осолобођења од стране српски оружаних снага. Иам обавезу према српском народу и његовим тадашњим вођама у Републици напишем оно што сам видио и истину коју сам чуо. У Сребренцу сам ушао од Пала, са стране Власенице, прво до Братунца,  у друштву потпредсједника Владе Решублике Српске Драгића.

У Власеници су нас преузели припадници Војске Републике Српске и у њиховом ратном “голфу”, са четири војника сам био ја, а њих четворица су сви калашњикове држали на готовс кроз прозор, јер су још трајале борбе са једном групом Орићевих бораца, који су се планиским путем од Сребренице пребацивали ка Тузли.

Сребреница, са мирисом на лојотињу (овчији мрс), тог дана је била празна, само смо затекли припаднике Војске Републике Српске и полиције, који су обилазили кафане и напуштене продавнице у којима није било ничега. Прошли смо и до Цркве у Сребренци, на чијим зидоваим није било фресака, јер су биле све прешаране графитима муџахедина, а за вријеме четири године владавине Насера Орића , служила је за штали оваца и остале стоке.

Мирослав Деронић био је предсједник Ратног штаба за Братунац и Сребреницу

Први човјек са којим смо разгоаварли, потпредсједник Драгић, директор РТРС Илија Гузина, био је управо Дероњић и то у његово канцеларији.

У једном тренутку зазвонио је телефон, Деретић је укључио спикерфон и са друге стране се чуо глас Предсједника Републике Српске Радована Караџића.

-Мирославе немој да падне ни једна муслиманска глава, згоб, некакви шпорета, телевизора, видео рекордера или каве јунади и оваца”, рекао је Караџић молећи Деретића, да што је до њега, учини да се ситуација у Сребреници доведе у ред, без страдања и било каквих злочина од српских војних и полицијских снага.

Деретић је био пун добрих обећања у разговору тог 13.јуна 1995.године са Караџићем. Но када је као предсједник Ратног штаба за Братунац и Сребреницу, доспио у Хаг осумњичен за злочине по командној одговорности, а као цивил, Дероњић се понашао недолично.

Наиме Мирослав Деронић је лагао и оптужио политички и војни врх Републике Српске за злочине у Сребреници према муџахединима. Лагао је доживио је велику личну срамоту и трауму. У Хагу се разболио од најтеже болести и у Хагу завршио живот. Он је поред Биљане Плавшић нанио највише штете Караџићу, Младићу и Крајишнику у Суду у Хагу.

Дневник полицајца у Сребреници за вријем командовања Насера Орића

У Сребреници сам имао прилику да у гепеку аутомобила полиције и Војске РС погледам у гепек ствари које су нађене и заплијењене. Међу њима је био блок, изрезан од обичног папира у којем је неки од полицајаца муслимана у Сребреници, биљежио свакодневна кривична дјела међу муслимани, којих је од 1992.године до 1995. године живјело близу 40.000.

У дневнику полицајца сам прочитао ко је кога убио, ко се са ким потукао, који је муслиман и Насеров бораца силовао муслиманке.Ко је коме украо наруквицу, сат, као и друге драгоцјености. То је било свакоднено. Мулимани су све убијене муслимане током међусобних сукоба у Сребреници приписали као злочине српске војске и полиције и сахранили у Спомен комплекс у Поточарима.

Остало је и записано да су неки српски војници пријетили Насеру Орићу да ће му побити синове и породицу, која је сво вриме рата живјела у Београду.

Насер о томе није марио, већ се хвалио да има пиштољ са посветомСлободана Милошевића, док је био његово обезбеђење прије рата и одговарао на поруке ријечима: “Побијте их слободно, ја сам у Сребренци направио сто синова и кћери”.

Остало је записано да су очеви дјевојака у Сребреници за вријеме рата доводили код Насера Орића да са њим остану трудне и роде неке нове муслимане који ће личити на Насера Орића.

Пуковник Беара, главни лик који је главни извођач злочина над заробљеним  војницима у Сребреници

Беара је прве злочине направио над групом младих четника на Дубровачком ратишту, када  су по његовом наређењу спржени зољама. На чудан и још неразријешен начин је изашао из затвора у Београду и створио се у штабу Војске РС.

Његов Десети падобрански пук, при Главном штабу Војске РС, у које је било најмање Срба починио злочине над ратним заробљеницима војском у Сребреници на више локација у њеној околини.

Суђено му је у Хагу са разлогом, гдје се разболио и умро.

Беара је са својом екипом починио ратни злочин у Сребреници и оставио црну мрљу на образ васколиког српског народа и његовог до Сребренице славног ратовања, али и повукао за собом генерала Младића, предсједнике Караџића и Крајишника.

Командант Восјске Републике Српске , генерал Ратнко Младић, је спасио што се спасити могло у том тренутку,  да се не почини геноцид у Сребренци.

Наиме, генерал Младић је тог 11. јуна 1995.године био на лијечењу на ВМА у Београду, имао је проблеме са бубрезима.

Но, када је чуо шта је уредио Беара и француска група “Паук” и Десети падобрански пук Војске РС при Главном штабу, хитно је пребачен хеликоптером у Сребреницу и обратио се муслиманским женама и дјеци, цивилима који су били смјешетени у кругу Фабрике акумулатора , Поточарима, гдје је направљен сада Спомен комплекс муслиманских страдалника. Младић је спријечио геноцид у Сребренци , јер је организовао превоз жена, дјеце и стараца из Поточара ка Тузли и најближим мјестима под контролом Армије Алије Изетбеговића.

Предсједник Републике Српске Радован Караџић је 11.септембра, па и послије био у политичком незбору са командом Војска РС, тако да није имао никакве податке до тог 11. јуна 1995.године о томе шта се десило тог дана и наредне ноћи.

Све податке о ситуацији о Сребреници добијао је посредством посланика у НСРС из редова СДС-а Тошића са Сокоца.

Другог дана 12. јуна била је слава СДС, свети Патар и Павле, а обиљежена је на Палама.
Караџић и Крајишник нису дизали главе, били су потпуно згранути тиме што се десило у Сребреници.

Једина која је славила улазак Восјке РС у Сребреницу је била члан Предсједнишра РС Биљана Плавшић, која је касније у Хагу признала злочин у Сребренци и тиме помогла судијама у Хагу да донесу доживотне пресуде Ратку Младићу и Радовану Караџићу. Момчило Крајишник је према сопственом исказу потврдио да му је свједочење Биљане Плавшић у Хагу донијело да осам година буде у затвору, него што је било предвиђено.

Ко је и зашто “смјестио” Сребренцу и гнусну пресуду читавом српском народу

Француска обавештајна служба је од генерала Филипа Мориона 1992.године па све до 11.јула 1995.године има своју стратешку улогу у Сребренци. Наиме, УНПРОФОР француске снаге на челу са Морионом су прво опљачкали фабрику акумулатора за велике камионе у Поточарима.

Наиме они су наводно довозили хуманитарну помоћ у Сребреницу, стотинама камиона, а у којима је било само по 10 врећа брашна, а враћали се пуни акумулатора, чија је вриједност на лагеру била пет милиона марака њемачких у том тренутку. Презуета је и контрола, односно прекинут је рад у руднику олова и цинка Сасе код Сребренице и тиме је Француска сво вријеме рата у БиХ контролисала на берзи цијене цинка.

Када је напусто Сребренцу, генерал Морион је у знак захвалности муслимана из тог града добио прво улицу са његовим именом, а потом неколико врећа њемачких марака и злата и накита. Француска обавештајна служба креће на РС и Младића, након НАТО бомбардовања територије Републике Српске, када један од војника Војске РС погађа француског ловца “миража”.

Наиме Француска је склопила уговор са Јапаном о продаји “миража” у вриједности пет милијарди долара, међутим Јапанци када су чули како је “мираж” оборен код Пала, одустали су од уговора и куповине француског ратног ваздухопловног поноса тада.

Тражили су од Младића, то нам је Младић лично причао, да направе и доставе извјештај како је срушен “мираж”, али генерал никада то није урадио. И то је платио у Хагу робијеом, између осталог.

Срамна улога руководства Србије и Црне Горе Бориса Тадића и црногорске власти

Борис Тадић, син Хатиџе Диздаревић, усвојено дијете српског филозофа Љубе Тадића, званог Љуба Тадић – Кларамандић, је испоручио и Караџића и Младића и по причама добро обавијештених извора за то добио лијепе паре.

Занимљиво је да од 2008.године када је прво ухапсио и испоручио Радована Караџића уз велику помоћ црногорског руководства и извођача радова Вукашина Мараша и Веселина Вељовића, никада нико није приговорио Тадићу за изручење Караџића и Младића Хашком суду.

Након тога према свједочењима високих функционера СДА, код Сенада Хаџифејизовића у ТВ Фаце, и министар полиције, предсједникк Владе, Скупштине и државе Црне Горе Филип Вујановић, је преко амбасадора у БиХ Новака Килибарде нудио доказе о злочинима у Сребреници, али Бакир Изетбеговић је то одбио. Филип Вујановић је одбио Сенада Хаџифејизовића да о томе говори у мају 2024.године.

Ко је сахрањен у Сребреници?

У Сребренци је сахрањен свак онај ко је умро од 1992 до данас у том градићу.

Има и виц који говоре Бошњаци у Босни и Херцеговини када их питају гдје су рођени и гдје живе , као и гдје су сахрањени. “Рођен сам у Сарајеву, сахрањен у Сребреници, а тренутно живим у Њемачкој у Минхену”, одговарају шеретски Бошњаци.

Логораш муслиманског логора Силос, који тренутно жив и у Мелбурну, каже да у том граду постоји улица који избјеглице називају и “Улицом духова”, јер у њој живе муслимани из Сребренице, чија су имена уклесана на споменику Спомен обиљежја у Поточарима.

Крај српским мукама око Сребренице због злочина комунистичких официра ЈНА и француске обавештајуне службе никада краја

Младић и Караџић на доживотној робији, што се тиче Сребренице, ни криви , ни дужни, али кога то сада интересује. Жалосно је што то не интересује ни Србе и њихове лидере, који се благо речено “фолирају и пренемажу”.

Круна сатирања Срба пуних 32.године је Резолуција о Сребреници, која је најмање везана за Сребреницу, коријени су дубљи и сада неспособни лидери Срба ни не слуте шта се крије иза Резолуције о Сребреници и њеног исзгаласавања у УН.

Сви ћемо бити припадници славенског, православног “геноцидног” српског народа. Уз то плаћаћемо, не ми , него и наши потомци ратну оштету за почињено у Сребреници, како се год то звало, а бојати се да на путу ка ЕУ, изгубимо Репблику Српски у које су кости уградиле стотине хиљада Срба из БиХ.