Историчар Милош Ковић сматра да Срби морају да освијетле дугу историју геноцида над српским народом, која траје кроз читав 20. вијек, а може да се препозна и у ранијим епохама, па и у вријеме аустроугарске владавине у БиХ, која обухвата крај 19. и почетак 20. вијека. Ковић вјерује да Срби резолуцију о Сребреници, чије се усвајање припрема у Генералној скупштини УН, могу да искористе бар за то да покажу да етикету геноцидног народа као предлагачи покушавају да им припишу они који су спроводили геноцид над Србима.

– Важно је да се натерамо да, макар подстакнути и овом срамотом од резолуције, коју сам ја назвао геноцидном резолуцијом, јер је подносе они који су вршили злочине над српским народом, а врше их и данас, осветлимо ту дугу историју геноцида над Србима, који траје и у наше време. Јер, оно што се дешава Србима на Косову и Метохији по дефиницијама тог појма може да се назове само геноцидом – рекао је Ковић за Срну.

Напомињући да у доказивању геноцида на одређеном простору све зависи од дефиниције, Ковић објашњава да се овдје најчешће користи дефиниција геноцида из 1948. године, коју су дале УН и дефиниција творца појма геноцид Рафаела Лемкина из 1944. године.

– То су врло широке дефиниције. Али, оно што се догодило Србима у Првом светском рату потпуно одговара дефиницијама геноцида које су дате 1948. и 1944. године – рекао је Ковић.

Он је навео да, када се говори о уништавању Срба у БиХ у вријеме Аустроугарске, треба имати на уму да дефиниција геноцида из 1944. године подразумијева уништење основа егзистенције једног народа, а то су културне и економске основе.

– То је рађено већ у време Аустроугарске, односно режима Бењамина Калаја у БиХ, када је укинуто званично постојање српског народа. Тада су једини народ који је званично псотојао у БиХ били такозвани Босанци. Била је само босанска нација, а Срби нису постојали у јавном простору – истакао је Ковић.

Он је објаснио да је тада неко могао бити Србин само у приватној сфери – у својој породици и кући, а званично се тај народ звао “босански”, као и језик, јер српски званично није постојао.

Ковић тврди да је у Првом свјетском рату дошло до непосредног, масовног и геноцидног злочина над српским народом на тлу БиХ, када је Аустроугарска завела војне судове који су судили цивилима.

– Оно што је почело велеиздајничким, такозваним Загребачким процесом против Срба 1909. године, који је био монтиран, настављено је низом процеса у БиХ, попут Бањалучког процеса, који је био највећи. Ту се Србима судило због тога што су Срби. Суђено им је као `велеиздајницима` зато што су били лојалнији Србији и Црној Гори него Аустроугарској – истакао је Ковић.

Осим суђења која су били пародија од судских поступака, Срби су, указује Ковић, непосредно убијани на кућном прагу, а убијали су их аустругарски доборовољци, такозвани шуцкори, које је академик Милорад Екмечић назвао претечама усташа.

– Срби су вешани и убијани на најбруталније начине на кућном прагу. Цео простор Подриња, од Херцеговине скроз до Семберије, био је посут стратиштима за Србе. То, наравно, није било све, јер су Срби вођени у концентрационе логоре, а најпознатији концентрациони логори за Србе из БиХ били су у Добоју и Араду – навео је Ковић.

Он сматра да је нарочито важно да Република Српска, када је ријеч о логору у Добоју, на прави начин обиљежи стратишта и да детаљно изучи историју тог логора, у којем су били и Срби из Црне Горе.

– Наравно, треба да се обележава и сећање на жртве у Араду, у Јиндриховицама и у
Маутхаузену, Нађмеђеру и другим логорима на простору Аустроугарске. Ту су Срби умирали од тортуре, глади и болести. Никакви лекарску негу нису имали, а умирале су хиљаде – истакао је Ковић.

Он је указао да је то историја која није испричана, јер је о њој врло мало писано и имамо само дјело “Црна књига” Владимира Ћоровића.

– Ћоровић се у тој књизи бави злочинима над Србима на тлу БиХ, у данашњој Републици Српској, али и у остатку БиХ. Осим ње, врло мало је на свеобухватан начин о томе писано. Ти злочини су углавном прећуткивани и у Краљевини Југославији – напоменуо је Ковић.

Више је, како каже Ковић, писано о геноцидним злочинима аустругарских војски на тлу Србије, нарочито на подручју Мачве, Јадра и Рађевине, гдје су затирана читава села.

– Исти злочинци из 1914. године, који су тада чинили злочине у овим крајевима, вратили су се 1941. године и понекад су то били исти људи. На ширем подручју Лознице, у селима Драгинац и Цикоте, убијане су и бебе у колевкама. То су биле репресалије због српског устанка из 1941. године, али изговор није важан, јер је реч о масовним злочинима – нагласио је Ковић.

Он сматра да на уму увијек треба имати да су Срби логорашки народ, јер су их одводили у конентрационе логоре у којима су масовно умирали и у Првом у Другом свјетском рату, као и да се може се рећи да су Срби, уз Русине, први Европљани који су затварани у концентрационе логоре.

– И то је историја геноцида над српским народом који траје кроз цео 20.век, и који, како је речено и у Васкршњој посланици Српске православне цркве, може да се прати и у претходним вековима. У историји тог геноцида посебно важно место има геноцид у Првом светском рату. Академик Екмечић је писао да је тај гецодид почео 1914. године у злочинима над цивилима у околини Фоче – истакао је Ковић.

извор: ртрс