Пише: Мр Момо Јоксимовић, предсједник Партије пензионера -ПИР и члан Друштва за историјска истраживања Црне Горе
Ратни филмови за вријеме комунистичке Југославије, су били главни жанр седме умјетности. У те филмове је уложен огроман новац, просто невјероватно и незамисливо. Ангажовани су најбољи домаћи глумци и стране свјетске звијезде.Комунистичка партија се директно мијешала у садржај сваког филма, а они затим служили као најбољи и најефикаснији часови историје, тако што су приказивани по школама, биоскопима, иностранству. Филмски сценарио се морао поклапати са лекцијама из уџбеника историје. Сви су тврдили да све што је на филму приказано је вјеродостојно и истинито. Супротна тврдња тој истини , повлачила је жестоке казне и репресалије, укључујући и затворску казну, квалификовало се као непријатељска дјелатност.
Истине ради, ни један партизански филм није снимљен према истинитим догађајима. Сви ти филмови („Ужичка република“, „Црвена земља“, „Отписани“, „Валтер брани Сарајево“, „Десант на Дрвар“, „Битка на Неретви“, и „Битка на Сутјесци“,“Двобој за Јужну пругу“, „Лагер Ниш“, ) нијесу ништа друго до пропаганда једне тоталитарне идеологије и партије. Нажалост, партизански филмови се и данас могу виђети на тв екранима.Неки кажу да нема других а ни новца за снимање нових.Не само што се још увијек изгубила вриједност која се зове тежња за истином , него нема ни покушаја да се покрену друга елементарна питања , попут пијетета према жртвама комунизма, или пак последица које носи пропагирање једне такве идеологије ( част и захвалност историчару и публицисти истраживачу, мр Тадији Бошковићу и Милошу Војиновићу :“Комунистички злочини у Црној Гори и Херцеговини 1941 и 1942.“, „ОДСТУПНИЦА“, који су урадили још много , да се истина не заборави,као и још неколицини аутора).Филмови су снимани све док није поново заратило 1991.године.Испада док је требало бранити комунизам филмови су снимани, а кад је требало бранити српски народ од последица тог комунистичког терора, све је застало, занијемило. Зашто’? То ће нам рећи филмски ствараоци, је ли због тога што су били толико залуђени комунистичком идеологијом или је у питању нешто друго.
Филм „ДЕСАНТ НА ДРВАР“, Њемачка Операција „Реселшпрунг“-Скок коњића -шаховске фигуре, коју су комунисти назвали „Десант на Дрвар“. У Дрвару се налазио Врхвни штаб . Обезбјеђивала га : Пратећи батаљон 1.пролетерске и 6.хрватска (личка) дивизија , са преко 6.000 партизана. Бројно стање партизана у ширем рејону бројало је око 12.000. Операција је почела у зору 25.маја 1944.године . У филму партизани ликвидирају велики број падобранаца- Њемаца , још док нјесу пали на земљу. Одбрана Врховног штаба организована је успјешно и НОВ је извојевала још једну побједу.
Истина је следећа, да тог 25.маја, партизани нијесу успјели да ликвидирају ниједног Њемачког падобранца. Врховни штаб је спасила огромна ескрадрила савезничких авиона, који су цијело вријеме тукли њемачке падобранце, нанијевши им страшне губитке и у људству и у техници. Тачно 654 Њемачка падобранца су кренула да из ваздуха разбију Титову „тврђаву“, ухвате тог „хероја“, и разбију његове храбре комунисте од наводно 300.000 бораца, са „двије трећине ослобођене Југославије „ како је Черчил два дана пред овај удар Њемаца, говорио о храбраом партизанском команданту и јуначким успјесима партизана, те о двије трећине слободне територије. Како се ствар заиста одвијала.: Кад је видио падобранце-њемце , Ранковић је одмах отрчао у град да доведе пратећи батаљон да се брани пећина.Шта је о томе Ранковић причао Добрици Ћосићу:
„Долази Жујовић Сретен,( звани „Црни“, члан ВШ) и каже Арси Јовановићу:“ Иди горе и натјерај Тита да крене . Одмах да изађе из пећине „. Арсо каже :“Он мене неће да послуша“. Ја наређујем Жујовићу да оде у пећину и натјера Тита да изађе напоље. Пошто је он одувијек сумњао у Жујовића као ривала и фракционаша, напишем цедуљу и дам Жујовићу да однесе Титу:“Сад је моменат да изађеш одмах. Све је обезбијеђено“. Без писменог доказа Тито сигурно не би послушао Жујовића Али Жујовић је -стари Жујовић. С машинком је утрчао у пећину! .“Излази , стара кукавице ! Оћеш да се предаш Њемцима и као командант спасиш главу , а упропастиш и издаш нашу борбу ?!“ Тито је обукао маршалску униформу и уз врисак своје секретарице Даворјанке , зване „Зденка“, уједно и љубавнице партизанског вође, чека Њемце да се преда. Жујовић га је пријатњама приморао да изађе из пећине. Он је изашао а борци Пратећег батаљона и скојевци су гинули штитећи га док се повлачио с булументом секретарица. Надаље Ранковић каже :
„…примијећено је да врховни командант није смио као остали да изађе пред њемачки ватромет и да је остао са Зденком и Кардељем да чекају судбину . Тито је био паралисан, гледао је у Зденку….Кад запраште меци око нас Тито почне да стреца , а Црни му добацује :“ Немој много да трзаш, неће гром у коприве „“.
Најискреније свједочење оставила је Лепа Жујовић, супруга Сретена Жујовића , која је била официр при ВШ, ево шта она каже :
Врховни се „укакио“, тресе се од страха, опустио руке и буљи у кур..(нећу да је вријеђам, мртва је , и она је његова жртва), она вришти, хистерише, а он чека Њемце да им се преда. Уча Кардељ , чучи у ћошку , не „теорише“. Црном је требало пола минута да „очисти“ пећину. Пукоше шамари, престаде вриска, њу за тур па кроз рупу, шепави Уча више не чека, али „херој“ неће из пећине, не иде му се на брисани простор. Црни га потјера , цијев на њега прислонио: „ Њемцима те живог не остављам!“-гурнуо кроз рупу и узгред ногом у „грешно мјесто“.
Тито и његови људи су изашли из пећине уз велике губитке српске младости. Тито са својима лута кроз беспућа, изгубивши везу са партизанима. Тито је молио британског генерала Фрицроја Маклина и пуковника Вивијана, замолио да му пошаљу авион, који се спустио на Купрес, и повезао Тита са шест членова Штаба и руском делегацијом у Бари.
Амерички народ и Конгрес нијесу знали за све ове игре које игра Черчил, који је одржавао два дана прије удара Њемаца на Дрвар, оду о Титу и партизанима у енглеском парламенту.
Посланик Лисински у америчком конгресу, тражи истину и поставља питање, шта се ово ради са издајом генерала Михаиловића и четника. Черчил је радио на стварању прелазне владе Тито и бан Шубашић, и да се таква одлука мора донијети на територији Југославије, па су привољели Тита да га пребаце из Барија на острво Вис, које су држали под контролом Енглези.
Детаљније о овим и другим фалсификатима, у књизи у најави :
„ИСТИНЕ И ЗАБЛУДЕ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА“, Мр Мома Јоксимовића, у издању Друштва за историјска истраживања ЦГ .