Шестог априла 1941. године, злокобни звуци сирена и експлозија обележили су почетак једног од најмрачнијих периода у српској историји. Било је то јутро када је стварност престала да буде иста, а нацистичка чизма ступила на нашу земљу, уводећи Србију у вихор Другог светског рата.
Немачки бомбардери, неселективно сипајући смрт на улице града, нису само уништавали зграде и мостове, већ и животе, снове, и будућност многих. Свирепост овог чина није била само војничка тактика; била је то порука ужаса и доминације. Али, оно што окупатор није могао да предвиди била је несломљива воља српског народа да се бори и издржи.
У тој борби, која је уследила, није било недостатка херојства. Под знаменом отпора, југословенска армија, партизани, и четници показали су да слобода нема цену. Иако је борба против нацистичког агресора била испреплетена комплексношћу унутрашњих подела и идеолошких сукоба, једно је остало непроменљиво: отпор према окупацији.
Шести април 1941. године, не само да је донео са собом пламен који је прождирао град, већ је иза себе оставио и бол који се не може измерити. Стотине, ако не и хиљаде људских живота, угашено је у том бомбардовању. Иако се тачан број жртава тешко може утврдити, процене говоре о више хиљада страдалих, међу којима су били и војници и цивили – људи чији су животи прекинути док су тражили склониште или покушавали да заштите своје најмилије.
Ни зграде које су чиниле душу и лице Београда нису биле поштеђене. Историјске палате, културне институције, школе, болнице – све је било на мети. Народна библиотека Србије, са својим непроцењивим богатством књига и рукописа, претворена је у пепео, чиме је културно наслеђе нације претрпело непроцењив губитак. Зграда Народног позоришта, место где се култивисала уметност и духовност, такође је делимично разорена. Стари двор, тада седиште југословенске краљевске породице, није остао поштеђен овог акта вандализма. Чак и здање Поштанске штедионице, које је представљало симбол модерног напретка и стабилности, нашло се на удару.
извор: васељенска