Пише: Епископ жички Сава Дечанац
Скадар је блистава круна на југу српских земаља, на обалама српског Сињег Мора. Србија сада има на Балканском Полуострву четири велике капије, на које испраћа цијелом свијету производе свију врста и све оно што јој је потребно за живот у домовини. А те су капије: на сјеверној страни Биоград; на југо-истоку Скопље; на доњем српском Дунаву, спрам Влашке, одакле ће полазити јадранска жељезница на југ; и најновија капија јесте стари српски град, величанствени Скадар на југу српских земаља.
Ове су двије пошљедње капије за велику српску будућност још у раду, и држава се жури, да у што краћем року буду отворене за промет, културу и цивилизацију. Сви ови велики свјетски путеви, на којима се српски народ сусреће и поздравља са просвијећеним свијетом, стални су и значајни, јер се преко њих вежу два свијета: Исток и Запад. Само до овог тренутка постоји колебање о Скадру: да ли да и та капија од свјетскога значаја буде српска, или да се опет остави у рукама једнога разбојничког народа те да се кроз сва времена опет људска крв тамо пролијева као и до сада. (Арнаутска девиза: „Ђак пр ђак“, што значи: „Крв за крв“).
Врло је жалосно, што се не нађе ниједан од наших научника, да у овом судбоносном времену опише прошлост и важност старога Скадра, као и његову даљу будућност и важност за средину Балканског Полуострва, већ су сви они и познаваоци предмета занемарили водити о томе рачуна.
О Скадру има се шта писати дуго и дуго, јер је та варош још у првом времену, кад се српско племе појавило на југу, имала велики значај по њега, а често је била и центар српског племена. Као што је прије неки дан у овом листу поменуто, Скадар је био пријестоница неколико владаоца из српског племена, а то су били: Бодин, Владимир, Михаило и Ђорђе (све до 1127. год.) Посљедња поморска краљевина уништена је грчком најездом. Затим од 1159. год. јављају се Немањићи, те је Скадар и за вријеме њихово имао у тој вароши своје намјеснике; па и послије Немањића преко сто година владали су српски деспоти Балшићи и Црнојевићи — зетски господари српског илемена на југу, доклегод Османлије насилничким путем не приграбише ту варош у своје руке.
Та ето како се усиљава назови културна Евроиа, да опет Скадар остане у варварским рукама, гдје Србину и православном хришћанину неће више никако бити останка. И опет чудо од наших радника родољуба и одважних синова наше домовине, који су се често лаћали и бринули за народне ствари од мањега значаја и важности, да сада, у овом веома значајном животном питању српског племена, не дају гласа од себе.
Потребно је што више говорити, писати и историске додатке износити на видик цјеломе свијету о Скадру, како би се и они на западу политичари, који рјешавају о ослобођењу и уједињењу појединих народности, боље обавијестили, те да, овако необавијештени до крајњих граница, не донесу своја мрачна ријешења, која не одговарају вијеку у коме живимо, већ као да је још и данас средњи вијек у коме се могло насилнички радити противу слободе и напретка једног народа.
Од прије некога дана један је западњачки научник, преко јавности нешто тек површно о Скадру наноменуо, али навео, да Скадар никад није био у српским рукама, и да ће он то и фактима доказати. Па онда, мјесто свих доказа, он вели, да је Скадар био у рукама Млечића и да су га напошљетку Турци отели. Дакле, то су сви његови факти, које је употребпо да докаже, да Скадар није био никад у српским рукама! Очекивало се, да ће се тада наћи неки од наших стручњака и овога пакосног мрачњака сузбити; да му се ни траг у јавности не зна, али ето не би ниједнога: како овоме да одговори, тако и страним научницима праву истину да каже па да и на тај начин сузбије сва дрска насртања дипломата. Таква нехатност од стране народних наших синова за осуду је, а нарочито је грешна према држави, која их је школовала и иодигла на више положаје и дала им могућности да могу слободно вршити своје иатриотске дужности, корисне по народ и домовину.
Но ипак смо у нади, да ће се ма и сада у дванаестом часу наћи којигод, да проговори: прво о српској дримској додолини, друго о Скадру на утоку Дрима у Бојану, и треће о српским земљама, у које су се увукли Арбанаси, па су насилно и нашу браћу превјерили и назвали их Арбанасима.
У средњем вијеку, када је српски народ био у најбољем цвијету, срећно је владао свим тим земљама до морских обала, и тада се није називала та земља Арбанијом, већ „Пилот, и то подијељен на Горњи и Доњи Пилот“. Наши стари љетописи јасно свједоче шта су и колико наши српски владаоци у Горњем и Доњем Пилоту радили, а нарочито се опширно могу наћи какви су ратови били у тим зе.мљама између Срба, Бугара, а особито Грка, који су их често нападали и хтјели заузети те земље.
Дакле, кад се данас коначно ријешила судбина о овим српским земљама: како о онима, који су посрнули у народносги и вјери, тако и о нама, који смо стотинама годинама с много мука, невоља и биједа одржали своју свету вјеру и народност, данас је од наших људи од пера очекивати, да узму у заштиту преко јавности, ове наше старе постојбине и нашу народност, иначе ће строго одговарати пред судом Божјим, пред садашњошћу и будућношћу народне повјеснице.
А ти, честита Јевропо, кад си просвијећена и хумана, зашто се не сјетиш правде Божје, јер као хришћанство тако ни хуманост нијесу вриједили без правде. Па и сада у овом случају, када са благонаклоношћу рјешаваш судбину једнога дивљег, разбојничког племена, коме се ни род ни поријекло не зна, поклони бар нешто пажње и српском народу, који у овим земљама од прије 1500 година има своју народну културу, познату цијелом просвијећеном свијету, и који ти је био кроз толике вјекове брана према варварима.
Просвијећена Јевропо! Пази добро што радиш, да те не би строго судило твоје најближе потомство, које ће говорити: да си се ти поносила својом хуманошћу, добротом и правдом, али да дјела твоја, свједоче, да си ти била змија, која нијеси имала ни хришћанства ни човјечности.
Епископ жички Сава Дечанац
(Глас Црногорца; година XLII; Цетиње, субота, 27. априла 1913. бр.19; стр-3-4)
Приредио проф. Александар Вујовић
