Одавно ме заокупља мисао да напишем коју ријеч о Васојевићима између Србије и Црне Горе. Та идеја ми се јавила када сам још као студент на Филозофском факултету у Приштини на предавању мог професора Бранислава Милутиновића сазнао једну историјску истину. На питање одакле сам, ја сам му одговорио да сам из Берана. Он је питао јесам ли Васојевић? Ја сам одговорио потврдно. Онда ми рече: ”Ви Васојевићи сте у тешкој историјској ситуацији, на Цетињу вас сматрају Србима а у Београду Црногорцима!” И стварно је тако. Ми нијесмо ни Србијанци ни Црногорци, јер Васојевићи су најчистији дио српског народа односно они су највећи Срби. Међутим, последњих десетак година доста сам се бавио локалном историјографијом и сазано сам да смо ми аутохтони род. Што значи, Васојевићи су своји на своме и нијесу никакви дошљаци, како им се то спочитава. Да су имали своју кнежевину Холмију и у ранијим временима. Као што је познато о Васојевићима је написан велики број књига, студија, брошура, чланака, приказа (…), али нико се на овај начин није бавио прошлошћу овог племена.

Сасвим произвољно и за ову тему довољно подсјетићу да су се Полимљем и Васојевићима, са више или мање научног уплива, бавили многи ауторитативни аутори, као што су Богдан Лалевић, Иван Протић, Јован Цвијић, Радослав-Јагош Вешовић, Марко Цемовић, Сретен Вукосављевић, академик Милисав Лутовац, Мирко Барјактаровић, Милош Велимировић и плејада разноврсних публициста, који су оставили неоспорно много занимљивих и битних историјских података и указали на незаобилазне историјске податке. Па ипак, по мом личном опажању, све док академик Миомир Дашић није својом новооткривеном изворном историјском грађом не само научно обрадио Васојевиће, већ и у многим и разноврсним аспектима студиозно освијетлио бројне интеракције овог племена у његовој историјској појавности, нијесмо сви, а посебно стручна јавност, били убијеђени да су ове или оне изречене историјске оцјене на сигурним ногама.

Луцидну историјску дефиницију о Васојевићима између Србије и Црне Горе дао је књижевник и политичар Милован Ђилас који је написао: ”Васојевићи су били, држим да су и остали – окренути свијешћу ка Србији и животом везани за Црну Гору: свијест је често оманула, везе још чешће биле неправичне и насилне – тако се трајало и претрајало”.

О Васојевићима као племену писали су многи, а о томе шта је племе Миодраг-Мишо Ненадов Вулевић и Зоран Новичин Вулевић, у књизи ”Трешњево-завичај братства Вулевића”, овако дефинишу појам племена: ”Скуп свих братстава која заједно живе на једној територији и у друштвеном смислу чине хомогену цјелину (исти језик, обичаји, крсна слава и сл.) представља племе”.

О Васојевићима као племену признати српски научник Јован Цвијић каже:

”…По психофизичким особинама овај народ у многоме је ближи становницима високе Шумадије неголи становницима Староцрногорских племена. Зато и сами вјерују да су најчистији Срби. Култ предака им је веома развијен, јер сваки прати свој род за 300 година уназад”.

Високо цијенећи побједе устаничке војске из области Васојевића књаз Никола је у својим мемоарима записо и ово: ”Васојевићи су се јуначки борили, нијесу ни стопе своје земље напуштали без велике муке и погибије Турске”.

Прије готово сто година дошло је до уједињења Србије и Црне Горе, тачније 1918. године. У Црној Гори је послије одлука Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори 1918. године дошло до подјеле на бјелаше и зеленаше; први су били присталице безусловног уједињења Србије и Црне Горе, а други присталице краља Николе. Ипак, и једни и други су били – Срби. То свакако потврђују чињенице у свим документима из тога времена. О зеленашима и бјелашима проф. др Александар Стаматовић каже ”И једни и други, стајали су по становишту да су Црногорци национално Срби. Зеленаши само дају већу поенту посебности Црногораца, у смислу елитности у односу на остале Србе.”

Васојевићи су у огромној већини, готово стопроцентно, били за заједнички живот са Србијом односно за безусловно уједињење. Др Радослав Јагош Вешовића, у књизи ,,Племе Васојевићи”, описује овако:

”Под врховима Комова с јз. стране су катуни кучкога племена. Ту су Царине са својом традицијом о Немањићима, од старине саборно мјесто неколико племена и крајева. Ту је висока црква, гдје је у своје вријеме, прије 200 година, купио зборове брдских главара војвода Радоња и одатле пријетио Скадру и Дукађину. Ту су се ширила завађена племена. Ту је Арбанија слала своје барјактаре на споразум с Кучима и Васојевићима у вријеме заједничких покрета. И ту је спремљен велики покрет брдских племена до Јелице планине у Србији у доба ћесарских ратова (1737). Још се и сада купе ту по традицији народни сабори љети на Илиндан; састају се поред Куча и Васојевића, Братоножићи и Брскућани, понекад Морачани. И данас се ту надмећу момци ових гора у снази и хитрини, игра оро и пјева: ,,У планине наше свете, где орлови српски лете”. И заиста на Комовима се орлови највише узвијају и кликћу, као што се, према пјесми, тамо и виле преко гора дозивају и састају. Границе Васојевића се и данас оспоравају од стране званичника новоформиране општине Петњица а она је дефинисана давно, још у доба Милутина кнеза из 1835. године. Уосталом, у тачки 12 Васојевићког законика се каже – ”… да се Васојевићко држи од Ножице до Љешнице, од Бјеласице до на врх Ржнице, и Брезојевица црква, која цвили међу турским градовима као љута гуја међу огњевима”.

Како област Васојевића заузима стратешки и тиме изузетно важан географско-политички простор државе Црне Горе током њене бурне историје, са преко 2000 км2 (што значи шестина укупне територије данашње Црне Горе) ваља данашњег неупућеног човјека упознати да се територија племена протеже од Вјетерника и Комова на југозападу до ријеке Љешнице и Фемића Крша на сјеверу и од Матешева и Бјеласице на западу до ланца планина сјеверосточних Проклетија: Чакора – Мокре – Кâпа – Мургаша – Цмиљевице – Џаковице до Турјака близу Рожаја. О томе како је овај простор био историјска и природна спона између Рашке и Зете, академик Миомир Дашић каже: ”Зна се да је долина Лима била оса, кичма српске државе у доба Немањићâ, и послије њих, а и касније, у доба владавине Турске, овај простор је повезивао народ историјске Зете, односне Старе Црне Горе и Брда са сјеверним српским областима, прије свега с моравском Србијом”. Дакле, првенствено Васојевићи и племе Шекуларско – Србљаци (и сви Ашани, који живе на овом простору , међу њима посебно Поличани) су успјели да створе непробојан бедем пред турском инвазијом. Јединство и висок морал као основ ослободилачке идеје надахњивао је овај народ вјековима да истраје до коначне слободе. Социо-психолошки и политички профил човјека из Васојевића био је, по академику Дашићу, овакав: ”На том простору одувијек је постојала снажна историјска свијест о припадности и црногорској и српској држави. Народ ове области држао је до косовске традиције, предака Васојевића и Србљака у Косовском боју (1389) и погибији њиховог цвијета младости, односно о погибији српског племства и са овог простора”.

Снажан печат те српске идеје у духовном миљеу, све до нашег доба, кроз генерације су чували многобројни манастири и цркве ”на светим водама Лима”. У духовном сазвјежђу прошлих времена небеско озрачје и историјску вертикалу доминантно су чували првенствено манастир Ђурђеви Ступови, као и Шудикова.

О Васојевићима овдје доносимо суд доктора Раслава-Ћира Бабовића, рођеног 1936-те године у Петњику код Берана а преминулог 2015.године. Пуне четири деценије радио је као љекар-хирург у Беранском здравственом центру. Као што је познато, област Васојевића давала је људе које су чинили добра дјела, по чему ће их народ памтити и спомињати, а један међу таквима јесте свакако и наш доктор Раслав Ћиро Бабовић. Он је народни човјек који је сав свој живот посветио медицини и лијечењу људи. И скоро да нема никога на нашем завичајном простору, али и много шире, а да није чуо за његово име, поред којег је уписано око десет хиљада операција. О њему његове колеге љекари кажу да је био одличан хирург, хуманиста, прегалац, добар човјек, ментор и учитељ младих сљедбеника и да заслужује почасно мјесто у историјату беранског здравства. Био је дугогодишњи истакнути друштвено-политички радник, одборник у три мандата у СО Беране, савезни посланик у скупштини СРЈ, гдје је остао упамћен као врстан говорник и човјек, који се свим својим бићем залагао за идеју заједништва Црне Горе и Србије. Био је предсједник Удружења Васојевића за Беране и Андријевицу и племенски старјешина. Када сам са њим разговарао за ”Глас Холмије”, часопис за књижевност, историју и културу, који излази на српском језику и ћириличном писму у Беранама, који основан 2012. године, он ми је тада исказао свој став о раду Удружења Васојевића и о положају Васојевићког племена у данашњој Црној Гори.

”Васојевићи су увијек имали своју оријентацију, а она је била везана за Црну Гору, и наравно за Црну Гору која је тежила уједињењу са Србијом и свим српским земљама. Такође је познато да су Васојевићи били на референдуму 2006-те у већини за заједничку државу са Србијом. Но, без обзира на то како је спроведен тај референдум, они данас прихватају реалност да је Црна Гора самостална, али и црногорска власт треба зато да поштује специфичност Васојевића, јер су Васојевићи највеће српско племе. Уосталом, Васојевићи су кроз историју дали доста крви за Црну Гору, о чему је понајбољи примјер бој на Буковој Пољани, гдје би – да није било Васојевића – Црна Гора нестала и била окупирана. Има још пуно сличних примјера, па о томе говоре и пјесме краља Николе Петровића у којима он најбоље одсликава Васојевиће, јер је знао да цијени то да су му Васојевићи прислонили још једну Црну Гору и помогли му да тадашња Црна Гора постане већа држава. У Васојевићима се данас тешко живи, млади одлазе, наша села су опустјела. Ово вам најупечатљивије говори у каквом је стању област Васојевића данас. Такође је угрожено у Црној Гори све што је српско: српски језик, српска православна црква, српска култура…”

О Васојевићима је писао Павле Аполонович Ровински који каже: ”Из цјелокупне прошлости Васојевића, види се да су они стално тежили ка Србији, којој су жељели да се ослободе Турака и у чему су јој помагали. Затим, када је Србија постала слободна, ранија политичка тежња појачана је економским условима. Почели су да траже и набављају у Србији храну за себе и своју стоку. Други, опет, немају ни услова за живот код кућe, сасвим су се преселили. Некако у исто вријеме и Црна Гора се почела оглашавати својим побједама над Турцима. Њој су се прикључила сва племена, територија сва до Васојевића. Тада су многи из овог племена почели одлазити на Цетиње, гдје су налазили потпуну слободу и српски понос. Била је то припрема за њихово прикључење Црној Гори…

За вријеме владике Петра Другог Петровића Васојевићи су се, мада не и формално, припојили Црној Гори, да би, за вријеме књаза Данила, 1852. године, дошао у Васојевиће Крцо Петровић и, у име црногорског књаза поставио овдје суд и главаре. Истина, ово је на Васојевиће навукло гњев Турске, што је био разлог за бој у Полимљу 1854. Који је имао тешке посљедице по Васојевиће. Али, 1857. Књаз је именовао капетане (5 за нахију и једног за Горња села). (Међутим свуда се помињу седам капетана. Прим.аутора)1858. Године, послије боја на Граховцу, стигла је у Васојевиће европска мјешовита комисија за разграничење Црне Горе и Турске, по чијој је одлуци већи дио Нахије припао Црној Гори. Тако су Васојевићи извојевали оно што су жељели и чему су стремили…”

Миљан Зечевић у књизи ”Племе Васојевићи и братство Зечевићи” о Васојевићима пише: ”…Када су се Васојевићи наљутили на краља Николу Петровића због његовог нетактичног понашања према војводи Лакићу Војводићу, отворено су поручили негодујући: ”Шта мисли господар и зна ли он да смо ми Васојевићи од цара Душана. Ако ће он лијепо, добро и јест, неће ли – како хоће, граница ни се зна, па га нека тамо, а ми овамо и овесели Боже…”

Аутор цитира проф. др Милију Зечевића који каже: ”Васојевићи су данас насељени у Шумадији, у Београду, у Срему, у Бачкој (Савино Село), у Банату, у Ужичком крају, у Топличком крају, у Републици Српској, а велики број живи у Чикагу, Лос Анђелесу и другим градовима Америке, у Сиднеју, Лондону и готово свим градовима Европе. Сви знају одакле су им преци и радо подсјећују младу генерацију на претке на Црну Гору, свој завичај… Васојевићи се познају по изгледу, по отмености, по отреситости а посебно по томе што држе Немањића сој и што славе славу Светог Аранђела… Васојевићи су најраспрострањеније и најбројније племе у Црној Гори. Простиру се од Ножице испод Вјетерника до Љешнице иза Берана, Проклетија из Гусиња и речина изнад Колашина. То је како је устврдио академик др Јован Ердељановић, највеће српско племе, које је чинило економску и духовну целину. Простор на којем данас живе Васојевићи мањи је од територије на којој је у 18. Веку кнез Никола Васојевић (Милошевић) основао ”трећу српску државу Холмију или кнежевину Васојевиће”, за коју је тада добио признање неких европских сила. Од тада се и сматра да је државност црногорских брада старија од настанка црногорске државе…”

Миљан Зечевић овако описује трајање Васојевића на Балканској вјетрометини: ”Током пет векова, колико датирају писани трагови о Васојевићима, ово племе је дало Црној Гори и Србији на стотине знаменитих и угледних личности: краљева, вождова, војсковођа, војвода, председника република, научника, књижевника, уметника…”

Васојевићка историја трајања проткана је непрекидним борбама за крст часни и слободу златну и опстанак. Васојевићи су учествовали у свим великим побједама Црногорске војске над Турцима као што су Бој на Крчеву, Рудешу, Буковој пољани, Морачи, Полимљу, Невесињу, Вучјем Долу, Шекулару, Бучу, Доњој Ржаници… Васојевићи су дали велики допринос црногорско- србијанским везама, учествују у експедицији 300 Васојевића преко Гиљеве према Србији.

Готово да не постоји ниједан историјски период и догађај у Србији и Црној Гори у коме Васојевићи нису узели запажено учешће, дајући свој пуни допринос.

Зато овдје треба нагласити оно што је и краљ Никола Петровић написао васојевић-ком војводи Лакићу Војводићу: ”… Истрај јуначки соју васојевићки! Велика српска породицо, да се хвалиш и поносиш међу морем и Дунавом, док год буде Срба и јунака! Истрајте, најљепши синови моји”.

Димитрије Ивановић, у књизи ”Братство Ивановића из Грачанице” каже: ” …Васојевићи као племе, својом бројношћу и својом духовном снагом не изостају из осталих племена у Црној Гори; напротив, сматрају се највећим српским племеном на Балкану”.

Ђоко Рачић, пјесник из Слатине код Андријевице, о овом племену је написао и ово: ” Васојевићима је једноставно опредјељење. Њих је вододјелница усмјерила, за Лимом, низ Дрину, у загрљају Србије и Републике Српске, до мора које запљускује Крим и љуби обале Русије”.

Генерал др Лука Кастратовић, у књизи ”Сердари, војводе и генерали из Васојевића” написао је да су ”Васојевићи, највеће српско племе, притиснути најездама разних освајача, преживјели су бурну историју борбе за опстанак, национални идентитет и слободу. Разбијање и пропаст ранофеудалне српске државе и најезда Османлија оставили су тешке историјске посљедице.

Васојевићи захватају простор од Вјетерника на југу до ријеке Љешнице на сјеверу и од врхова планина Цмиљевице, Мокре, Чакора, селâ Новшића и Брезојевице код Плава на истоку до крајњих врхова Бјеласице и источноморачких висова на западу. Природним границама додирује се са сусједним областима и племенима: јужном страном с Албанијом, Кучима, Братоножићима и Брскутом, западном и сјеверозападном страном са Морачанима и Колашином, на истоку Метохијом, а на сјеверу са старом Рашком. Иза освајача и њихових похода остајала је само пустош, с кољена на кољено у предањима и оскудним записима преношена су памћења о бројним покољима, спаљеним селима, збјеговима, ропству, погромима, гробовима…

Турска освајања била су сурова. Кроз петовјековно ропство, поред свакодневног зулума над становништвом, систематски су уништаване све институције Немањићке државе. Од споменика материјалне културе остали су покоји манастири и цркве, које су иначе вишеструко биле харане и паљене. Српски неимари су обнављали здања, али су ипак у њима заувијек уништена писана документа.У многим манастирима и црквама постојале су надалеко чувене преписивачке школе и друге културне институције. Кроз историју, све до данас, недостатак таквих драгоцјених докумената ишао је на руку прекрајању историјских чињеница, тиме и цјелине историјских догађаја и њиховој искривљеној интерпретацији и врједновању.

Кастратовић истиче тврдњу и примјер: ”Тако, на примјер, понеки историчари истичу како први записи о Васојевићима постоје тек у турским тефтерима у 15. вијеку и изводе погрешне закључке, а неки чак и покушавају да негирају њихово немањићко поријекло. Губе из вида да Турци раније и нијесу могли писати о Васојевићима, из простог разлога што прије тога на том простору и није било Турака. ”Заборављају” при том да су Турци, палећи све пред собом, затрли и заметке просвјетних и културних институција, а да су спорадично и чудом ратне среће остали покоји братственички родослови углавном богатијих династичких лоза. Школе и друге институције нијесу само уништаване, већ се забрањивало и онемогућавало отварање и изградња нових, до границе одржавања голог живота и опстанка народа.

И тако, за пуних пет вјекова, шта је остало српском народу?

Једино, да се бори за сопствени опстанак и слободу!

Сурове грозоте турских репресалија ипак нијесу успјеле да униште живот: српско национално биће и колективно памћење.Остало је предање у форми народног казивања и у пјесмама, дивним поетским сјећањима на тешка времена и вјековну борбу за слободу, што је с кољена на кољено преношено у аманет наредним генерацијама, најчешће уз струне гусала.

Кадa су касније богате умотворине српског народа сабране у дјелима Вука Стефановића Караџића, прије свега културна Европа је била задивљена херојизмом и прегалаштвом у истрајној борби за опстанак овог малобројног народа и надасве љепотом његове, до тада непознате, народне поезије и културног стваралаштва исказаног понајвише на фрескама и иконостасима српских хришћанских манастира и цркава.Послије Косовског боја наступило је најтеже вријеме за опстанак српске нације. Једини спас пред турском најездом били су сеобе и збјегови, али то је значило да ће се и добар дио становништва расути по свијету. Они који су избјегли, обично у планине и друге неприступачније терене, почињали су по ко зна који пут изнова да обнављају друштвени живот стасавајући за нова искушења.Народно памћење је подсјећало потомке да, иако Турци могу похарати и побити одраслу мушку чељад и остану само макање, ”пилад”, увијек остаје нада да ће они, чим поодрасту и стасају да сабљу припашу, све то вратити Турцима – ”мило за драго”. Иако се спирала насиља и пустошења одвијала систематично и зулум вршио унедоглед, постепено се ипак проширивала слободна територија, чиме су се стварали услови и за коначно ослобођење од турског ропства.

Касније, када су наилизали и други завојевачи и окупатори, српски народ је ношен слободарским етосом својих славних предака увијек налазио снагу да стигне до узвишеног идеала слободе, уздигнта чела.

И данас има оних који кажу како се није требало превише борити, већ да је требало бити ”више мудрости, више дипломатије”. Тачно би то било, кад би се преговорима и договорима могли убиједити силници и моћници да одустану од својих освајачких апетита. Но, историја није забиљежила до сада да су наречени поштовали обећања, договоре, споразуме, чак ни међународне обавезујуће правне норме и свјетски поредак! Има на жалост само другачијих примјера, да је народ крваво плаћао онда када је повјеровао ријечима освајача.

Тако, рецимо, 1768. године, народ Слатине, Забрђа и Трешњева избјегао је пред турским зулумћарима у планину Жељевицу, нашавши склониште у њеним пећинама. Послије неуспјешне топовске канонаде лукави турски Кариман паша прибјегне ”преговорима” односно даје чврсто ”обећање” да се никоме ништа лоше неће десити, само ако се народ врати кућама на своја огњишта. Простодушни народ је том приликом заборавио на много пута поновљен наук из свог предања да ”нема вјере у Турчина” па је тог кобног дана Топал паша, на Троглави испод Жељевице, посјекао шездесет највиђенијих мушкараца, одабрао жене и дјевојке за харем, а млађе за продају у робље, па преостали живаљ послао кућама да причају како ће проћи сви они, који убудуће не буду схватали да су покорени.

Исто тако, рецимо опет, сто година прије овог језивог чина, 1653. године, Турци су покорили Васојевиће и потом, за опомену и застрашивање становништва, живог одрали будимљанско-никшићког владику Пајсија.

Само ова два упечатљива примјера из иначе богате архиве турског вишевјековног непочинства над српским народом довољан је за разумјевање његове судбинске одлучности да борба за слободу нема цијене, а да овакви погроми насупрот очекивању поробљивача само челиче вољу и уздижу самосвијест и морал напаћеног народа.

Послије разбијања ранофеудалне српске државе у Васојевићима се друштвени живот вратио из класног у бескласно племенско стање. Племенска организација се дуго одржала и развијала у форми колективизма, са три основна конститутивна елемента: кућа, братство и племе.

Вјероватно до тада у свијету није било веће демократије од ове у Васојевићима! У одбрани од завојевача и опстанку у суровим природним условима и изолацији чини се да народ није могао другачије ни да преживи без оваквог заједничког самоорганизовања. Ако су Комске шуме и пропланци били идеални за одбрану, онда се пољопривредни радови и сточарство нијесу могли одвијати успјешно без велике снаге колектива и својеврсне подјеле рада у њему, гдје је сваки појединац од најмлађег до најстаријег знао своје задужење и своју улогу у пословима које је требало обављати Главну одбрамбену снагу свакако је чинила народна војска, организована у основи по братственичкој сродности, која се духовно напајала свијетлим примјерима своје дуговјековне борбене традиције. Забиљежени су дивни примјери борбеног духа и морала у многим поступцима старјешинског кадра, који је ”муку мучио” да одвоји способне од неспособних за борбу, јер нико није хтио да буде поштеђен, иако се морало водити рачуна о многобројним захтјевима које су одабрани морали да посједују: буду тврђи од камена, забораве на умор и оскудицу, на стражи буду будни, у боју буду силни и тако оставе у насљеђе примјере чојства и јунаштва о личном жртвовању за слободу своје нације, без изузетка, колебања или двоумљења.

Узвишени мотиви, тежња народа за опстанком и жеља за слободом, били су темељ друштвене одговорности сваког појединца, што је омогућавало стварање оптимално погодне климе, у којој је народ лакше подносио и најстрашније жртве: сјетимо се само исконског хероизма мајки при губитку сина јединца на бојном пољу, које би јавно остављале у аманет свој благослов за јуначку смрт и презир за бјекство од борбе и отпора.

Племенским пословима су управљали истакнутији племеници – главари. Најчешће су то били сердари, војводе, кнезови, барјактари, свештеници и друга одабрана лица. А свако историјско вријеме имало је своје особене изазове и тешкоће, у којима су биле угрожене основне националне вриједности, слобода народа и устројство државе.

Стога је увијек потребно изнова сагледавати сопствену прошлост и улогу значајних појединаца, којима је борба за слободу била национални и војнички изазов, да би се њихово понашање и дјело врједновало као примјер бранилаца универзалних људских вриједности – борба за опстанак и мир сопственог народа коме припадају”.