На данашњи дан 1992. године, муслимански екстремисти у БиХ отпочели су крвави грађански рат убиством српског свата Николе Гардовћа у центру Сарајева. Један обичан криминалац, под заштитом партије СДА Алије Изетбеговића, Рамиз Делалић звани”Ћело” је овим убиством почео крвави рат и након овог дана више ништа више неће бити као пре.
Била је недеља. У граду Сарајеву, највећем српском граду после Београда, у ком је 1992. године живело близу 200.000 Срба, све је изгледало нормално. Знаменити сарајевски домаћин Никола Гардовић женио је сина и повео сватове у Храм Светих Арханђела Михаила и Гаврила (или “Стара црква”, како је старе Сарајлије називају) који се налази у самом центру града, на Башчаршији, као један од најстаријих храмова СПЦ на том простору, старији и од самог града Сарајева. Тај величанствени храм, бисер српске средњевековне архитектуре, је непобитан доказ вековног постојања православних Срба на том простору. Храм постоји у данашњем облику још од 14. века али је саграђен на основама раније ромејске базилике из 6. века.
Из свега тога произилази да је Стара црква на Башчаршији у суштини старија не само од града Сарајева скоро 10. векова, већ је настала пре него што је исламски пророк Мухамед уопште рођен, и пре него што је било било какве помисли о исламу и муслиманској вери и о Римокатоличанству, а камо ли о некаквом посебном, несрпском народу који су тобоже староседеоци у БиХ. О ктитору храма и градитељима нема релевантних историјских података али знамо да је по предању ктитор био Андријаш Мрњавчевић (брат највећег српског јунака из “Прилепа града бијелога” Краљевића Марка).
Злочин на Башчаршији 1. марта 1992. године догодио се током доласка српске свадбене колоне на простор испред Старе цркве на Башчаршији. Познати локални криминалац Рамиз Делалић звани “Ћело” (иначе родом из Прибоја, Србија) који је радио по договору и налогу исламске политичке партије СДА, побунио се што, по старом српском обичају, сватови носе српску народну заставу и пуцњем из пиштоља убио младожењиног оца Николу Гардовића и ранио свештеника Српске правослвне цркве Раденка Мировића.
Све што је убици Делалићу Никола Гардовић рекао када се Делалић побунио због ношења заставе било је:
—”Што ми квариш весеље?”
Овај догађај је био главни окидач за избијање рата на простору Босне и Херцеговине. Од тог дана ништа у Сарајеву неће бити исто као пре.
Након овог убиства у сред бела дана пред стотинама очевидаца, муслиманске власти у БиХ, предвођене СДА Алије Изетбеговића, нису дозволиле да се ухапси и процесуира убица и њихов истакнути члан Рамиз Делалић и његови помагачи, због чега се и полиција у Сарајеву ускоро распала по националним шавовима.
За полицијом распадале су се као кула од карата све републичке институције, кренуле су барикаде, муслимани су предвођени још једним криминалцем Јусуфом “Јуком” Празином пуцали са крова Хотела “Холидеј Ин” по окупљеном народу и све се више срљало у рат.
Српски сват који је женио сина Никола Гардовић убијен је само зато што је Србин и само зато што је носио српску народну тробојку у складу са нашим свадбеним обичајима. Он никада никога није повредио или угрозио. Једина његова грешка је што је био Србин који је пошао у Цркву да ожени сина.
У свим западним медијима овај догађај је лажиран, односно представљен као да су Срби пуцали на муслиманске сватове. Та лажна информација је одмах обишла читав свет.
Преузето са странице Историја Срба.
