ТАНАСИЋ: У одговору на то питање можемо се ослонити и на наслов поменуте књиге. О томе колико смо свјесни значаја српског језика најбоље говори положај у коме се он данас налази у српским земљама тамо, дакле, гдје је и матерњи и службени језик. Снажна подршка шире културне јавности нашим захтјевима да се поправи статус српског језика и ћирилице као оних из најбитнијих идентитетских знакова говори да се у народу мијења свијест. Потребно је да и у држави учврсти свијест да је статус српског језика и ћирилице важна и трајна њена обавеза и да у складу с тим дјелује у сарадњи са струком, прије свега са Одбором за стандардизацију српског језика, свенационалног и свеинституционалног тијела образованог управо са задатком да брине о статусу српског језика на цјелокупном српском националном и језичком простору. Мислим да се из реченог лако види мој одговор.
ГЛАС: У књизи говорите о бројним проблемима српског језика, који како наводите нису мали ни лаки. Који је, према Вашем мишљењу, највећи?
ГЛАС: Какав нам је језик данас у администрацији, документима јавних установа, науци и средствима информисања?
ТАНАСИЋ: Код овог питања пада ми на памет из “Горског вијенца” она пошалица Вука Мићуновића на рачун поп Мићиног читања: “Лијепо ли нам ова сабља чита / дивно ли нас данас разговара! / Аманати ђе научи тако?”, а поп Мићо му одговара: “Ти се, Вуча, кȃ да са мном ругаш! / Какав наук, такво и читање! / Да сам имȃ бољег учитеља, / те бих и ја данас боље читȃ.” Ми се нећемо подругљиво освртати на данашњи српски језик у администрацији, документима јавних установа, науци и средствима информисања јер ствар је озбиљна и није за шалу, а сажет одговор на Ваше питање заиста је садржан у ријечима попа Миће: како се учи тако се и зна српски језик. Само за разлику од попа Миће они вјерују да ту нема шта да се учи. Данас наши академски грађани у Српској, а тако је и у Србији, не уче српски језик у току студија. Зато је логично да они слабо познају језик струке, а гле чуда, на многим факултетима се учи енглески језик, почесто и неки други страни језик. Што није лоше, лоше је што се не учи и српски. И нигдје се при запошљавању не пита: „Како знаш српски језик?“, а врло често, малтене да је постало узречица при разговору с кандидатима за посао питање: Како знаш енглески језик?
Не може се овдје детаљније говорити о слабостима језика из поменутих области, али само као примјер подсјетио бих како смо у вријеме заразе вируса корона у информацијама добијали и неке изразе за које народ никад није чуо јер су то термини који нису ни излазили из факултетских учионица и кабинета. Да се учи српски језик на медицинским факултетима, ти стручњаци би учили и то како треба ускостручне термине при обраћању широј јавности замијенити разумљивијим ријечима а опет тако да јавност сазна истину. То новинари без великог труда не могу учинити умјесто њих, а то захтијева вријеме кога у новинарству обично фали.
ГЛАС: Кажете да је језичка струка у посљедње двије деценије српском језику и ћирилици посвећивала доста пажње, да су разматрани готово сви проблеми који се тичу положаја српског језика и ћирилице и предлагани начини њиховог рјешавања. Колико су њихови приједлози уважавани и реализовани?
ТАНАСИЋ: Тако је, много је писано о српској језичкој ситуацији, указано је на све битне узроке који су довели до таквог неповољног стања, а они, већина њих, нису од јуче: деценијама није вођена брига о српском језику. Одржано је неколико научних скупова посвећених српској језичкој ситуацији, она се разматра на цјелокупном српском језичком и националном простору. Два таква скупа одржана су и у Бањалуци, под кровом и у суорганизацији Академије наука и умјетности Републике Српске – 2011. и 2017. године. На тим скуповима су разматрани многи крупни проблеми везани за статус српског језика и указивано на начине за њихово рјешавање. На тим скуповима добили смо све, или готово све, што је са стручне стране потребно за осмишљавање српске језичке политике. Сад је потребно, како сам рекао, да се држава укључи јер то се ради у хармоничној сарадњи струке и државе. У том погледу могао бих рећи да смо дошли на праг рјешавања српске језичке ситуације, али је нисмо ријешили. У појединим случајевима држава нам се некада и обраћа, некада и прихвати наше приједлоге а некада, да не кажем чешће, нас не чује.
ГЛАС: У Српској и Србији прије више од двије године усвојени су закони о језику и писму, који би требало да дају основе и оквире за осмишљавање језичке политике. Какав је помак направљен од усвајања ових закона?
ТАНАСИЋ: Само усвајање ових закона био је помак с обзиром на то да српска језичка ситуација ни у Србији ни у Републици Српској послије распада српско-хрватског књижевно-језичког заједништва није законски уређена. Деценијама прије тог распада није било озбиљног друштвеног односа према српском језику, напротив. Истицао сам, иако не можемо бити сасвим задовољни овим законима, они би могли дати основе и оквире за осмишљавање српске језичке политике јединствене за српски језички и национални простор. Не могу бити задовољан како се у пракси примјењују ти закони, још се не види у животу њихово дјеловање, чини ми се да преовлађује државна инерција нечињења ништа на том плану, не знам да ли се она свјесно подржава, а држава зна кад хоће како се закони спроводе.
ГЛАС: Шта би требало мијењати у образовању? Како привући студенте да уписују студије српског језика и књижевности?
ТАНАСИЋ: Потребно је да у систему образовања српски као национални језик добије статус који то подразумијева. Прво је потребно да у основној и средњој школи добије онај број часова који имају национални језици у другим европским државама, а да се уведе његово учење на све факултете. Кад се то утврди, потребно је направити програм српског језика и књижевности као националних дисциплина – јединствен за Србију и Републику Српску и Црну Гору за српски језик у њој. На другој страни, потребно је да се промијени однос према српском језику, да у свим областима буде важно да се користи српски стандардни језик. То значи и враћање лекторске службе свуда гдје се користи српски језик. Наравно, то подразумијева уз уважавање ове професије и примјерено плаћање стручњака. Требало би да се вратимо у ситуацију кад ће млади, кад размишљају о томе шта ће студирати, знати да је то професија посебно важна за друштво, цијењена и пристојно плаћена.
Наравно, вјерујем да има посла и за факултете на којима се студира српски језик на овом путу враћања значаја и достојанства овој професији – једној од најзначајнијих у сваком друштву. У питању је једна од најзначајнијих идентитетских дисциплина и како бринемо о стварању кадра тако бринемо о очувању српског националног и културног идентитета. Јасно је да је све мање младих па и број оних који желе да студирају српски језик. Ипак није само то разлог што се сад на овај студиј може уписати и са најслабијим успјехом у средњој школи, а није било давно кад су и одлични ученици остајали испод црте. Урушавање свега па и ове професије показује да није било одговарајуће бриге о српском као националном језику. Међутим, услов за све ове промјене јесте то да се у држави међу најважније обавезе уведе и обавеза бриге о српском језику као једном од најзначајнијих идентитетских знакова, што свијест о тој обавези не постоји бар посљедњих стотину година.
“Повеља Матице српске”
ГЛАС: Крајем прошле године Ви и Одбор на чијем сте челу награђени сте “Повељом Матице српске за његовање српске језичке културе за 2022. годину”, као и Институт за српски језик САНУ. Шта ово признање значи за Вас?
ТАНАСИЋ: Данас нисам на челу Института за српски језик САНУ, али у њему сам провео мало више од пола свога радног вијека и десет година руководио њиме, тако да имам право да вјерујем да има и моје заслуге за оно вриједно чиме је Институт заслужио ово признање. Одбор је добио награду поводом 25 година од његовог оснивања и Матица је цијенила укупан његов допринос. Наша језичка ситуација је таква да је Одбор у посљедње вријеме и гласнији и присутнији у јавности и многе ствари у погледу српске језичке ситуације биле би другачије без нашег дјеловања. Значајно је што је Матица српска као наша најстарија културна и научна институција новијег доба препознала наш рад и резултате. Институт за српски језик САНУ и Одбор за стандардизацију српског језика имају изузетну улогу, свако у складу са задацима с којим су основани. Посебно у овоме времену када је угрожено национално, када се морамо свим силама борити да сачувамо свој језик и културу створену на њему, свој национални и културни идентитет, односно свој суверенитет, а нису прикривене тежње да се и једна и друга институција скрену са испуњавања својих задатака. Ова награда значи и признање и подршку, али и још више и подсјећање челника који су то признање примили на велику одговорност. Добио сам и лично “Повељу Матице српске” за свој рад. Наравно, човјек осјети задовољство сваки пут кад неко види и цијени допринос који је он учинио у складу са својим могућностима и на мјестима на којим је “постајао”. Посебно је то случај кад једна институција каква је Матица српска тако оцијени тај рад, јер у Матицу се слила наша двовјековна наука и култура.
Отимање насљеђа
ГЛАС: Упозорили сте, више пута, да се одавно српски споменици културе својатају. Како се борити против тога?
ТАНАСИЋ: Својатање и крађа споменика културе, па и њихова пљачка, није новост. Сјетимо се само колико је античких споменика културе опљачкано и пренесено у европске престонице којим они не припадају. Ја говорим о српским писаним споменицима културе. Много тога је такође покрадено или опљачкано. То би била тема да се о њој у наставцима пише, и да говоре упућенији од мене. Да овом приликом подсјетим на чувени „Српски псалтир“ с краја 14. вијека, настао вјероватно за вријеме кнеза Лазара или његовог сина Деспота Стефана на српској редакцији старословенског језика, а данас у Минхену – гдје су га однијели баварски војници, сматра за најљепши псалтир у Европи. Према мишљењуакадемика Војислава Ј. Ђурића, „то је најраскошнија српска књига из средњег вијека“. Српски писани споменици разнесени су по цијелом свијету. У својој књизи написао сам и податак да је српска монашка заједница била најјача словенска заједница на Светој земљи, од посјете Светог Саве Јерусалиму 1229, па пуна три сљедећа вијека. Шта ће се још открити сачувано од онога што су монаси ту написали! И гдје је то покрадено. То је покрадено, опљачкано и отуђено, али се ипак водило као српско писано благо.
