Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић

У најбољем од свих могућих светова који нам креирају команданти наших живота који се више и не крију, ниједан сегмент наше стварности неће остати без контроле. Ових дана интернетом кружи вест да се у ЕУ спремају да нам забране и коприву (која је, као што је познато, биљка свих биљака, са невероватно много компоненти које благотворно делују на људско здравље, а осим тога, коприва је и храна), а како ће то да ураде, са самониклом и жилавом жаром, остаје нам само да замишљамо.

Као што је познато, децу су нам већ узели, спремају се да редукују број крава, коза и оваца, али и број кућних љубимаца, смештаће нас у петнаестоминутне градове и ограничиће нам путовања, како би небо које шарају приватним авионима било само њихово.

Све то увек раде под пропагандом да је то за наше добро, да је то за добро планете и да ми, плебс, не треба ни око чега да се бринемо, пошто ионако они мисле за нас. Многи су се на ту пропаганду упецали – они који се слажу са идејом еугеничара да нас има исувише на планети, и да три четвртине човечанства треба некако елиминисати, занимљиво, себе никако не виде у том вишку.

Сада смо стигли до тачке у којој више нема никакве оплате за њихове намере. Нема шушкавог шареног папира, има само голе и врло мрачне силе која замрачује ово мало сунца што нам је остало.

Наиме, на удару су сада стари људи.

Кристин Лагард, председница Европске централне банке, недавно је изјавила да „стари људи живе сувише дуго и да је то ризик за глобалну економију”, па је онда, да се Власи не досете, додала и да сама може ускоро да замисли своју читуљу. Занимљиво да јој на памет није пао Сорош, или Ротшилд или, не дај боже Клаус Шваб, све младићи који својом дивном енергијом допирносе лепоти овог света и добробити човечанства.

У идеји о старим људима који некога коштају, крије се морбидна и подла идеја о томе да је човек гутач енергије, а не стваралац. Перверзност лежи у замени тезе – не издржавају банке нас, него ми њих.

Огавни робовласнички концепт о бескорисности човека уопште, а поготово старог човека, који је сада тако експлицитно и бестидно обелоданила Кристин Лагард, међутим, провлачи се као лајтмотив у савременој култури, деценијама. Старост је пошаст, срамота и стигма, погледајте само новине.

Није ни чудо да се последњих година безвредност живота промовише као истина над истинама и да индустрија самоубистава прети да помути славу другим помодностима.

Али, паметан човек је као коприва.

извор: блог То сам ја