Пише: Иван Милошевић
Никако ми није јасно какав је то стицај политичких околности, јавног живота и партијског кадрирања довео Андреја Миловића у фотељу министра правде. Да је у било којој другој министарској фотељи више би му одговарало и било у складу са његовим имиџом! Овако ми је некако сав на коцке и на ћоше, па и да хоћеш и да се поваздан трудиш никако да га уклопиш у правду, па и министарску!
Исповједио се јуче Хрватима, односно “Вечерњем листу” и вјерујем да ће га након тога што је рекао, Адријан Вуксановић под хитно одликовати одговарајућом домољубном лемтом или сличним орденом. Распалио је Миловић по војној акцији на Дубровник 1991. године и најавио да ће гонити одговорне за тај напад. Истакао је и да га је срамота због Дубровника и отпјевао је пјесму Вита Николића о Дубровнику, нагласио да је хрватски унук и да му нико није ближи од Дубровника и Хрвата. Истина, слажем се са Миловићем да је војна акција на Дубровник 1991. године била грешка и црногорска срамота. Водили су је комунистички политичари и генерали, па није ни чудо што је завршила како је завршила! Слажем се и да одговорне за ту акцију треба извести на суд и очекујем да Миловић покрене тужбу против живих наредбоваца похода на Дубровник. Могао би да пође од Мила! Мило је још виталан, политички активан и имао би шта да каже о том времену и својој улози у њему!
Ту и престаје моје слагање са Миловићем. Све остало што је диктирао “Вечерњем листу” могао би да задене мачку о реп. Док обећава домаћа суђења ратним злочинцима и осталима одговорнима за Дубровник није смогао храбрости да барем реченицу посвети црногорским мученицима из усташког затвора у Лори.Иако се за неке још увијек не зна гдје су и како завршили у Црној Гори још увијек нема тог мајчиног сина који ће пред Хрватима потегнути ту причу. На тај начин осуђујући своје, рехабилитује очигледне хрватске злочине над црногорским резервистима и грађанима сопствене државе! И гдје је ту онда правда? Боље рећи Миловићева исповијест “Вечерњем листу” пуца од неправди и аболирања Хрвата за све што су радили у Лори и сугерише да се тај злочин у Црној Гори и заборавио и да званичници из ЦГ то питање неће помињати на путу ка ЕУ, који, парадоксално, иде преко Загреба. Чудо тај Загреб и Хрвати, вазда су били на страни окупатора и нациста. а сада они одлучују о путу Црне Горе и Србије ка Европи! Земљо, отвори се!
Навија Миловић за Хрвате гдје год стигне, обожава Модрића, Иванишевића, Џека и пада и транс када се појаве на екрану. Падај сило и неправдо, како каже једна пјесма, и требало би ускоро да Миловић падне са власти и да нас поштеди јавног пузања пред Хрватима! Боље би му било да са ријечи пређе на дјела и да као министар правде закуца на Милова врата и приупита га за 90-те и поход на Дубровник! Могао би и да пред хрватским и дубровачким бедемима јавно затражи и истину о Лори и барем тако утјеши никшићке мајке које ни након три деценије не знају шта им је било са синовима!
Можда би тада Миловић и могао да помене правду и да тражи да се поштује. Овако, недоречен, скучен и намргођен према својима, док ка Хрватима шири руке и рони сузе виши личи на министра неправде, него правде. Правда није лака и мука ју је дијелити, а у извођењу Миловића она више изгледа као нека карикатура јустиције и спрдање на њене теразије!
Углавном, као и раније и данас је све ту и све је на своме мјесту, али само нема правде, а нема ни најаве када би могла да дође у Црну Гору, а посебно у њена поједина министарства. Правду има да чекамо као озебли Сунце, а када о њој прича Миловић, изгледа да то Сунце нећемо ускоро, можда ни ускоро, гледати!
