Пише: Иван Милошевић

Прошао је Дан новинара, а боље да га и није било. И не због тога што 23. јануара нема шта да се значајно помене о домаћем новинарству ( историја тога датума је посебна и за поуку), али данашњи тренутак тог заната нимало није за славље. Медији претворени у пропагандне машине, новинари посвађани, а госпођа истина, нгдје иза неког ћошка или са метафизичког балкона све то гледа и захваљује се Богу што није дио актуелног новинарског циркуса! 

Обиљежвамо Дан новинара, а прије би рекао да се ради о ноћи или ноћима новинарства. Отвориш било који портал или прелисташ новину и одгледаш неку ТВ емисију и падне ти ноћ на очи! Парада сујета, манипулација и скарадних квалификација, побједника поражених идеологија, неутјешних Мохиканаца и паћеника за прошлим временима, пролазе испред очију и играју свој ноћни плес изврнутог свијета изврнуте стварности и надреалности!

И сам тонем у ту ноћ и у ту параду, опијам се њиховим површним чарима, упијам их комплетним плућима и тјешим се да нијесам дио тога. А јесам, то не могу избјећи и када пожелим да се измакнем од тих ноћи и парада, у кратком тренутку предаха, постајем свјестан да су те ноћи и те параде и моје ноћи и моје параде. Закорачио сам у њих прије 37 година и за све то вријеме њихове чари и срамоте биле су и моје срамоте и радости! 

Оптужују актери новинарских ноћи и параде остале актере новинарких ноћи и парада и траже од њих правду и траже да им се врате њихове изгубљене крпице. А ни правда нити новинарске крпице када се једном изгубе никада се више не враћају, исклизну негдје на првој станици нужних идеолошких и осталих промјена и утопе се у мемлу прошлости и изгубљених медијских и личних ратова! 

И шта остане након тих непроспаваних или преспаваних новинарских ноћи и парада сујета, немоћи и залудне моћи? Има ли негдје нека утјеха, има ли нека чаша која се испија до краја и у таму непостојања односи све сујете, лоше карактере, илузије и воље за моћ или немоћ? 

Дан новинара неком перверзном логиком претвара се у Ноћ новинара! А и боље је што је ноћ, мање се виде и мање свијетле сујете, празне и лажне идолошке приче и изгубљене илузије! Лакше се подносе, мање свијетле и брже нестају!