На интервенцију угледног некад становника Берана, а сада Београда Александра Саичића, који ми је послао видио запис о Беранама у којем се констатује да су Беране основали Турци и да је ово турски град и касаба наводим у овом тексту чињенице да то није тачно. Ево и како.
Крајем новембра 2012. локална управа у Беранама предвођена ДПС-СДП коалицијом обиљежила је манифестацију под називом ”150 година постојања Берана и 100 година Берана у Црној Гори”. Међутим, на симпозијуму одржаном у част тога јубилеја у организацији општине Беране исте те 2012. Године , истраживачи турских докумената у Призрену који нијесу српског поријекла изнијели су податак да се Беране помиње у једном од турских пописа из 1580. и ако су Турци први попис вршили 1485. у којем се помиње нахија комска која је припадала кази Бихор. Зато треба подсјетити да су Васојевићи до 1455. године били у саставу Србије ,а ово подручје се звало касније Стара Србија, а након окупације овог подручја 1455. и рушења два средњовјековна српска града Будимље и Бихора очигледно да њихов континуитет наставља насеље Беране.
Назив Беране добило је по топонимима средњовјековног назива околних села- Берансело, Беранкрш и Беранске стране, који се већ помињу у средњовјековним писаним изворима, као што је Шудиковски поменик. У поменику се помиње и насеље Беран, што све говори да је Беране, српско насеље још из периода средњовјековне Србије, а никаква турска касаба.
Турци су ове крајеве дошли као окупаторин и опустошили их у неколико наврата а најсуровије је било у доба велике сеобе Срба 1738. када је спаљена долина Лима сва насеља, све цркве и манастири а на овом подручју остаје пустош и старо становништво којег су чињели искључиво Срби одлази под турским терором у данашњу Војводину.
Беране се истина обнавља послије тих погрома након Рудешке битке 1862. када су Турци подигли касарну од порушеног манастира Ђурђеви Ступови. Ово је било први пут у историји ових крајева да Турци на овом подручју граде утврђења. Тек је изградњом кућа, занатлијских радњи и других објеката, Беране полако постало административно-управни и економски центар Доњих Васојевића. Дана 16. октобра 1912-те ово подручје Старе Србије и Беране су ослобођене од турског ропства послије 457. година и припојене Црној Гори. Беране су тада ослободиле добровољачке-устаничке снаге којима је командовао бригадир Авро Цемовић и Црногорска војска под командом сердара Јанка Вукотића. Догађај ослобођења Берана од турског ропства једино је обиљежило на истинит начин тада Удружење ратних добровољаца 1912-1918.,њихових потомака и поштовалаца из Берана, док локалне и државне власти нису прославиле овако важан датум који треба по свим правилима да буде дан општине Беране.
У периоду између два свјетска рата од 1918. до 1941.Беране је доживјело препород, изградили су се бројни хотели, занатске радње, подигле су се зграде Општине, Гимназије, Дома трезвености као и други објекти и насеље тако од турске касабе прераста у варош. Беране се интензивно развија у градско насеље и током периода Краљевине Југославије,а нарочито послије Другог свјетског рата, добијајући атрибуте града. Највећа заслуга је за то припада сигурно индустријализацији, која свој врхунац доживљава 70-тих година 20-тог вијека.
Прилог припремио Горан Киковић,историчар
