Окупљањем некадашњих фудбалера, тренера, фудбалских радника и поштовалаца једног од најстаријих клубова са простора бивше Југославије, пригодним говорима, додјелом захвалница за допринос у афирмацији Динаре и Книнске крајине и евоцирањем успомена, обиљежен је овај несвакидашњи јубилеј. Скуп, коме је присуствовало око педесетак учесника, протекао је у пријатној атмосфери са много емоција проистеклих из прича којe су се углавном односиле на нека ранија и срећнија времена.
Ветерани и пријатељи НК/ФК Динара Книн, окупили су се у смирај ове године у ресторану Кудин мост у Београду, како би прославили 110 година колектива који је представљао спортску икону Книнске крајине и перјаницу преко 30 спортских клубова и друштава у општини Книн до 1995. године. Како и приличи, на самом почетку званичног дијела овог догађаја, минутом ћутања, учесници су одали пошту погинулим играчима, тренерима, члановима руководства (укупно њих 34) од шпанског до одбрамбено – отаџбинског рата 1991-1995. године на просторима РСК, као и свима онима који су природном смрћу напустили овај свијет.
Мада је изабран организациони одбор који је требало да припреми овај јубилеј, чини се, како је то уосталом својствено нашем народу, да појединци поднесу највећи терет. Овога пута, књига је „спала“ на два слова, Јована Вученовића иницијатора окупљања и Жељка Курбалију, који је у организационом дијелу овог скупа обавио највећи дио посла. Јован је посредством друштвених мрежа и личним контактима, позивао учеснике на окупљање, припремао пригодне материјале везане за активности Динаре и општине Книн, чији је дио поставио на пригодан пано.
Вученовић се први и обратио присутнима, поздрављајући их, пожеливши им пријатно дружење и посебно нагласио да се на почетку договорања за скуп пријавио већи број учесника, али због болести или других оправданих разлога многи нису могли да дођу. Истакао је да због тога нису могли да дођу тројица Бјеговића: Ђоко, Стево и Весо, Боро Андрејевић из Новог Сада, из Зајечера због снијега није могао доћи Перо Дамјановић, због обавеза на послу изостали су Ђоко Грбић, Жељко Шарић и многи други.
„Неке сам вјероватно и пропустио, али сви они су изразили жаљење што данас не могу бити са нама, поздрављају нас и подржавају у овој нашој намјери да обиљежимо значајан јубилеј. Управо због тога сам припремио и посебно писану монографију за ову прилику, од 150 страница и исто толико фотографија, али нисам имао разумијевање код многих институција којима сам се обратио како би иста била и одштампана. Очекујем више разумијевања у наредној години, у нади да ће се изнаћи средства како би већ у слиједећем сусрету свако од вас ту брошуру добио као успомену за све оно што сте дали Динари и за све оно што сте однијели у срцу везано за Книн и вољени клуб“, закључио је Јован Вученовић, познати кнински спортски радник.
У сличном тону, говорио је и Данко Перић у своје и у име Завичајног удружења „Книнска крајина“. Навео је да је можда нумерички гледано 111 година некако важнија од ове 110 јубиларне године постојања Динаре.
„До наредне године преостало нам је још неколико дана и предлажем да преузмемо обавезу да изађе монографија о којој је Јово говорио, као и да то буде једно велико окупљање Книњана, јер Книн и Динара се никада нису могли међусобно дијелити. Управо ми који нисмо активно играли фудбал својим присуством, не само на утакмицама, већ и на тренинзима, подржавали смо рад Динаре, њених фудбалера, тренера и руководстава. Они су нам то вишеструко враћали својим играма, наступима за веће клубове и репрезентативне селекције ширећи тако причу о Книну и Книнској крајини у најпозитивнијем смислу“, завршио је своју бесједу, угледни кнински новинар Данко Перић с очекивањем да ће се на наредном скупу, слиједеће године окупити већи број играча и поштовалаца Динаре.
Велики допринос овом догађају дао је некадашњи центарфор Динаре и репрезентације РСК Жељко Курбалија кога смо при нашем доласку затекли како поставља завршну декорацију за овај догађај. Мора се признати да је то урадио на лијеп начин, а слика говори више од хиљаду ријечи. У свом обраћању овај Стрмичанин, коме и поезија, поготово она о родном крају иде од руке, једнако тако добро као што му је фудбалска лопта ишла од ноге.
„Желим да поздравим, прије свега, све вас који сте дошли да заједнички обиљежимо овај вриједан јубилеј наше Динаре. Мада неки кажу да каснимо са овим скупом, сматрам да никад није касно јер време неумитно пролази, а Динара и успомена на њу остају вјечне. Захваљујем се Јови на иницијативи, мало сам и ја ускочио у ову причу са циљем да ово окупљање прође у што бољој атмосфери. У томе су ми много помогли моји пријатељи са Алтине (Зоран Тривић, Ацо Мацура, Перо Миливојевић, Небојша Травица, Лазар Пуцар, Милан Милисављевић пр. аутора текста)“, рекао је Курбалија.
„Зато, на крају овог мог обраћања, желим да кажем да декорација, пригодне дипломе, пиће, јело и све остало што изискује одређена финансијска средства смо ми покрили. Преостаје нам сад једино да се дружимо, подсјетимо на нека љепша времена и да већ наредне године поново организујемо сличну манифестацују, надам се са већим бројем учесника и богатијим програмом“, истакао је Жељко Курбалија.
Посљедњи у овом званичном дијелу скупа присутнима се обратио Жељко Оскар Санковић некадашњи фудбалер и тренер Динаре. Међу своје Книњане стигао је, заједно са сином, са Исланда. Земљацима и саиграчима обратио се на специфичан и изузетно занимљив начин, подсјећајући их на некадашња њихова путовања са вољеним клубом.
„Као тренер морам рећи да без доброг загријавања нема ни добре утакмице. Зато позивам нашег капитена Николу Угрчића да ми се придружи овдје, како бисмо запјевали пјесму, као што смо некада радили кад смо се враћали са путовања. Док он дође ја ћу вас подсјетити на она наша гостовања, кад уђемо у аутобус ујутро, онај наш ДЦ 10, што радним даном вози за Орлић или Голубић, у коме се осјећао специфичан мирис. Е, да би га промјенио, возач „четвртан“ Џепина га пошприца својим специјалним спрејом и само ми знамо какав је то био микс миомириса. Није нам то сметало да одемо и побједимо, наравно, а онда је слиједила добра вечера и пјесма“, завршио је своје излагање Санковић и заједно са капитеном Угрчићем започео: „Ој, ора је, ора је…“, попраћен од свих присутних.
По завршетку вечере, већ помента книнска фудбалска легенда Никола Угрчић, додјелио је захвалнице за допринос у афирмацији Динаре и Книнске крајине заслужним појединцима и институцијама. Урађена је и заједничка фотографија за успомену и учесници овог скупа почели су лагано да се разилазе.
Слиједеће окупљање заказали су за 111 годишњицу, уз заједничку констатацију: “Нас су успјели протјерати из завичаја, али Динару нису могли, нити ће, из наших срца“.
Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ
КНИЊАНИ ИЛИЈА ПЕТКОВИЋ И РАДОМИР ВУКЧЕВИЋ НА ОПРОШТАЈУ ПЕЛЕА
Сви наши саговорници с поносом су истакли сјећање на перјанице книнског фудбала Илију Петковића, некадашњег деснокрилног нападача ОФК Бееограда и голмана сплитског Хајдука Радомира Вукчевића који су играли за Југославију против селекције Бразила 18. јула 1971. године, на опроштајној утакмици легендарног Пелеа. Додамо ли да је поред њих двојице, три године раније 1968. године, за исту репрезентацију играо и Милан Дамјановић, у финалу првенства Европе против Италије у Риму, неспорна је чињеница да се тиме у то вријеме није могао да подичи ни један град у СФРЈ.
ЖЕЉКО ОСКАР САНКОВИЋ
ФОРМИРАЊЕМ ШКОЛЕ ФУДБАЛА „ДИНАРА КНИН-БЕОГРАД“ ИМЕ НАШЕГ КЛУБА БИ ОСТАЛО ДА ЖИВИ У СВАКОМ ПОГЛЕДУ
Жељко Санковић тренер са професионалном лиценцом радо се одазвао да каже неколико ријечи за „Српско коло“, наводећи да је скуп био препун емоција и да свако окупљање враћа наду да ће Динара и као име и као успомена сваког прогнаног Книњанина остати и опстати, ако се испуне неки услови.
„ Прије свега, сматрам да би требало да изнађемо неки свој простор у коме бисмо се могли редовно окупљати. У склопу тог простора или његовој близини ваљало би оформити школу фудбала, карикирам, именом на примјер ФШ „Динара Книн-Београд“. Ту би долазила дјеца потомци Книњана и тако би та „наша Динара“ остала да живи. Имамо и тренере који би могли да је воде као на примјер Марјан Арсен већ доказан у струци, а има их још наравно. Тиме бисмо, такође, наставили и традицију наше омладинске школе „Браћа Монти“ чији сам био тренер. С поносом могу рећи да су моји ученици били Далибор и Срђан Шкорић, Момир Милета, Дејан Туркаљ, Драшко Видаковић, Јовица Вјештица, већ поменути Марјан Арсен и многи други, да их све не набрајам. Добри фудбалери, још бољи момци, сада већ остварени породични људи. Они би, на примјер, могли одиграти ревијалну утакмицу са ветеранима Звезде и ето то је један од конкретних приједлога за наредно окупљање“, рекао је, између осталог, Санковић који и даље живи за лопту и са лоптом, а нови изазов га очекује управо у формирању такве једне школе у Херцег Новом у ФК „Обилић“ чији је власник његов пријатељ Миро Лучић.
МОНОГРАФИЈА
ПАМТИ (М) ЗАВИЧАЈ ОД КРАСОТЕ ДО СТРАХОТЕ
Јована Вученовића замолили смо да нам каже нешто више о поменутој монографији, истакнутој приликом његовог обраћања.
„Уложио сам своје вријеме и знање, али прије свега љубав према Динари и Книну, како бих урадио једну монографију која би имала преко 300 страница писаног текста и преко 200 фотографија из разних временских периода живота клуба и града. Покушали смо да поводом 110 година постојања Динаре примјерке ове књиге подјелимо учесницима који су данас овдје дошли, као и онима који нису то могли да учине. Ту се налазе имена играча који су поникли у Динари, а играли за разне репрезентативне селекције, у првој и другој лиги тадашње СФРЈ и многи други статистички подаци. Нажалост, нисмо имали разумијевање да све то преточимо у једну књигу значајну за очување културног идентитета Крајишника из Книна и поддинарског краја од историјског до спортског значаја. Обраћали смо се на многе адресе, конкурсе, али нисмо наишли на разумијевање ни на нивоу општине Земун, града Београда, АП Војводине, а ни на нивоу државе. Одбијени смо без било каквог образложења, а боли и то да нисмо имали разумијевања ни од спортских савеза, ни Комесаријата за избјеглице у чијим структурама се налазе Книњани или њихови потомци. Када бисмо гледали вриједност књиге она је непроцјењива, од сачуваног материјала до фотографија. Важно је нагласити да то није књига нечијих утисака, то је историја, а сам радни наслов то најбоље презентује“, разјаснио је неке недоумице о (не)излажењу монографије Јован Вученовић, додајући да нема предаје и да ће се тежити ка томе да већ слиједеће године та књига угледа свијетлост дана.
ДИНАРА У БРОЈКАМА И ГОДИНАМА
1913. У КНИНУ ОСНОВАН КЛУБ ПОД ИМЕНОМ НК ЛАВ
1915. МИЈЕЊА ИМЕ У НК ЛАСТАВИЦА
1922. ДИНАРА ПОСТАЈЕ ИМЕ КЛУБА КОЈЕ СЕ ДО ДАНАС НИЈЕ ПРОМЈЕНИЛО
1985/86. ДИНАРА СА БСК-ом ИГРА КВАЛИФИКАЦИЈЕ ЗА ДРУГУ САВЕЗНУ ЛИГУ И ТО ЈЕ ЊЕН НАЈВЕЋИ УСПЈЕХ (0:0 И 0:1)
34 ИГРАЧА ДИНАРЕ ПОЛОЖИЛИ СУ СВОЈЕ ЖИВОТЕ ЗА СЛОБОДУ
32 ИГРАЧА ДИНАРЕ НАСТУПАЛИ СУ ЗА РАЗНЕ РЕПРЕЗЕНТАТИВНЕ СЕЛЕКЦИЈЕ (СФРЈ, СРЈ, РСК)
24 ИГРАЧА ДИНАРЕ ИГРАЛО ЈЕ ПРВУ САВЕЗНУ ЛИГУ
36 ИГРАЧА ДИНАРЕ ИГРАЛО ЈЕ ДРУГУ САВЕЗНУ ЛИГУ
(Ово је само дио статистике коју је урадио за поменуту монографију Јован Вученовић све са именима и презименима и конкретним подацима)
извор: савез срба из региона
