Пише Миљан Станишић
У 14. вијеку када се први пут помиње племе Бјелопавлићи 1411. Године, и кроз турске дефтере из 1477. и 1485. године можемо пратити територијалну распрострањеност племена Бјелопавлићи и број кућа – домаћинстава у њему. Од 199 кућа (домаћинства) из 1477. године и смањење њиховог броја из 1485. године на 159 (што је један од разлога ликвидација многобројног домаћинства војводе Радослава Браниславова (Раслава Бубина) и др. разлози), у 16. вијеку број кућа (домаћинстава) је вишеструко увећан. То се може пратити на основу турског дефтера из 1570 године, у којем су назначена села у Бјелопавлићима и број кућа у њима. У вријеме турског дефтера 1570. године, Бјелопавлићи су као нахија потпадали под управу Подгоричког кадилука и са разгранатом племенском структуром сачињавали су га следећа села: Мартинићи са 113 кућа, Калезићи 30 кућа, Винићи 20 кућа, Баре 13 кућа, Павковићи 77 кућа, Марђеновићи 14 кућа, Пажићи 21 кућа, Владовићи 20 кућа, Петрушини 85 кућа, Купине 9 кућа, Колашини 20 кућа, Ђиновићи 9 кућа, Гојсловићи 7 кућа, Добра Поља 35 кућа, Борињи 35 кућа, Врела 77 кућа и Хрсовићи 15 кућа.
Ови подаци су јасни показатељи да се број кућа у 16. вијеку знатно увећао у Бјелопавлићима, а тиме и број његових становника, тако да су у том времену већ представљати респектабилно племе, што ће показати и догађаји неколико деценија касније (1612, 1613. Године )када ће извојевати двије величанствене побједе над моћним турским снагама. Дакле, број кућа (домаћинстава) у Бјелопавлићима је 1570. године био 589. Разлог увећању броја кућа је био тај што су се Бјелопавлићи, с краја 15 и у 16. вијеку знатно територијално проширили и то на имању Ивана бега Црнојевића у Бријестову, а с друге стране ријеке Зете на посједима Малоншића, о ћему је било напомена у претходним наставцима фељтона.
Од доласка Бијелог Павла и касније са формирањем племена, у Бјелопавлићима је живјела снажна свијест о снази и величини моћне српске државе, коју су створили Немањићи. Зато су им турска окупација и губитак слободе теже падали и од немаштине и глади. Јака Немањићка свијест, била је разлог што се сматрало да Бјелопавлићи воде поријекло од Немањића, што су они то са поносом истицали. Постоје свједочења да је у Дворској библиотеци на Цетињу постојао документ, који је то потврђивао и о чему се причало, а он је касније највјероватније уништен. Књаз Никола је забранио Бјелопавлићима да истичу своје Немањићко поријекло, а разлог томе је и тај да је био киван на њих збор убиства књаза Данила од стране њиховог племеника Тодора Кадића, као и из сујете да нико није бољи од његове “лозе” и да им нико није раван „ни до кољена”. Због наведеног је поп Јован Бошковић био прогнат из Бјелопавлића и спас је потражио у лозничком крају, у Србији, гдје се истакао у Првом свјетском рату. Зато је и књаз Никола намјенски и написао Бјелопавлићима ону пјесму “Од Бијелог нашег Павла Дукађинског војеводе”, која се не само свеечаним приликама пјевала, већ и свакодневно. Тиме је књаз Никола као господар, по облику владавине тиранин, хтио да “утуви” Бјелопавлићима “ко су и од кога” и да тиме по потреби манипулише. Али, у томе није успио јер је остала јака свијест, која се преносила с кољена на кољено, да Бјелопавлићи воде поријекло од Немањића, што су са поносом увијек истицали, а Дукађинци су скоро вијек каснији термин од Бијелог Павла, о чему је већ било напомена.
Код још увијек нејаког племена Бјелопавлића, у односу на силног турског завојевача, све је више, још од 16. вијека, расло незадовољство и прво појединачни, а потом и колективни бунтови и немирења са неслободом. Они су се све више појачавали, уколико су турски притисци, зулуми и намети били интензивнији. Бјелопавлићи су због тога активно учествовали у великом устанку, којег су подигла црногорска, брдска и херцеговачка племена и тада су одбили да Турцима плаћају харач. Окупаторским турским снагама Порта је 1612. године послала велику војску на Бјелопавлиће, под командом Мехмед-паше. У изненадном и силовитом налету, са далеко надмоћнијим снагама него што су Бјелопавлићи могли да сакупе, Турци заробе око 800 стараца, жене и дјеце. Бјелопавлићи су успјели да се консолидују и у јуришу су убили преко 300 турских војника, протјерали остале и да заплијенили им коње и комору. Турска Порта је била огорчена да тако једно мало племе пркоси њиховој моћној империји, у времену када су они односили побједу за побједом на бојиштима. Зато је 1613. године послала још бројније снаге, под командом Арслан-паше, како би трајно умирили бунтовне Бјелопавлиће. И овог пута Бјелопавлићи су задивљујућом снагом и спретношћу успјели да поразе непријатеља, убију неколико десетина њихових војника, док су други турски војници успјели да напусте бојно поље, и том приликом су им заплијенили богати ратни плијен .
Ове несвакидашње вијести, да је једно малено племе успјело да порази и понизи бројније и наоражаније турске снаге, дошле су и до европских дворова, па тако Млетачка Република шаље свога изасланика Маријана Болицу из Котора, да пође тамо, лично се упозна са тим дешавањима, и о томе им поднесе извјештај. Када се Болица у наведено лично увјерио и упознао, поднио је своме Сенату исцрпан извјештај, потврђујући да су Бјелопавлићи извојевали величанствене побједе над Турцима, описујући како им је то успјело, т.ј. да су то извојевали великим умјећем, снажним карактером, “једнодушју” и сл., између осталог, наводећи да је Бјелопавлићима “главна снага у једнодушју, јер су се за одрицање данка цару и давање доходака спахијама, дали вјеру друг другу под заклетвом, да не изда један другога”. Он даље истиче да су се Бјелопавлићи толико одважили да њихове ратне дружине упадају у турске градове и пљачкају их, тако да су стизале чак и до Филипопоља. Болица у свом опсежном извјештају закључује о Бјелопавлићима: “Наоружани су највише мачевима, штитовима и копљима, имају муниције доста и праха, ког они сами справљају. Народ је тако храбар, одважан и бистар и такав је поредак у борби да човјек мора да се диви”.
(наставиће се)
