Пише: Миљан Станишић

У претходном наставку фељтона навели смо да је Радослав Браниславов (Раслав Бубин) био старјешина једног од четири џемата у Бјелопавлићима. Он је био праунук Бијелог Павла. Радослав је једно вријеме живио у Мартинићима, гдје је његов отац дошао из Сретње. Одатле је послије извјесног времена прешао да живи у Вражегрмцима у мјесту Калина Главица. Са њим је пошао и његов отац Бранислав (Буба) који је био унук Бијелог Павла. Помиње се да је Радослав био ожењен кћерком Иван бега Црнојевића. У народу је урезано вјековима дубоко сјећање како је Бранислав (Буба) страдао и то под необичним околностима. Наиме, приликом издига на планину Тополово њиховом коњу се заглавила копита у једном каменом процјепу у мјесту Јовановићи. Када је већ остарјели Бранислав (Буба) успио да му извуче ногу из каменог процјепа и намјести му олабављену потковицу, коњ га је тада ударио свом силином у чело па је на мјесту остао мртав. Сахрањен је испод брда Градац Јовановића (код садашње сеоске цркве). До недавно на његовом гробу била је на каменој плочи уклесана фугура у облику потковице, као симбол његовог страдања. Та камена плоча сада се налази узидана у црквеној огради при улазном дијелу цркве.

Иван Црнојевић, таст Радославов (Раславов), прогласио је свога зета војводом и дао му да управља својим великим посједом у Добром Пољу. О томе постоји “с кољена на кољено” преношена прича како је Раслава преварио побратим, што је њему и његовој бројној породици дошло главе. Радослав (Раслав) је имао побратима Соколовића, који је био бег из Босне, а често је код њега боравио када је долазио из Босне или се тамо враћао. При једном таквом боравку код побратима Раслава, Соколовић је у присуству више лица затражио да му од тог великог посједа поклони парче земље, колико волујска кожа може да покрије. Раслав не сумњајући у рђаве намјере свог побратима, пристаде на то. Бег Соколовић, смисливши подли план преваре, набави волујску кожу и окроји је у минијатурној опути и њом опаше Добро Поље. Како је задата ријеч била светиња, Раслав обећање испуни и бегу предаде пространо Добро Поље.

Када је Иван Црнојевић сазнао шта је његов зет урадио, пошаље војнике да побију њега и његову породицу. Када су дошли на Слап на Зети наиђу на једног Госаљића и затраже да им покаже пут до Калине Главице. Он им исприча да ради код Раслава на посједу Добро Поље и поведе их до одредишта. Ту су војници Иван бега убили Раслава и 23 члана његовог домаћинства (тада се живјело у великим кућним заједницама). Случајно је спашен један Раславов унук, кога је тетка непосредно прије овог догађаја била повела извјесно вријеме код себе. Једино нијесу убили Раславову снаху, која је била у поодмаклој трудноћи. Али, да би испоштовали наређење и у “врага не оставили трага”, то су се војници досјетили да јединој преживјелој Раславовој снахи униште још нерођено дијете, тако што су јој ставили даску на стомак и сви војници су преко ње прешли. Тиме су мислили да ће уништити дијете у мајчиној утроби. Она је све те муке издржала и послије њиховог одласка напустила је поприште крвавога пира. Сломљена срца вратила се на Сретњу код најближих, који јој пружише сву пажњу. Убрзо је родила здраво мушко дијете, којему су дали име Станиша.

Станиша је читав животни вијек провео на Сретњи. Сазнавши за злу коб своје породице, па када је одрастао ковао је план да се освети. Тако је почетком 16. вијека приликом издига Госаљића на планину, сачекао их на Журиму у Јовановићима и успио да више њих побије, јер је сматрао да је издајом Госаљића, који је одвео војску Иван бега до Калине Главице, побијена његова породица. Преостали Госаљићи су се након овог догађаја одселили за Романију (од њих је прослављени кошаркаш Дејан Бодирога).

Господар Зете Иван бег Црнојевић је имао велике посједе у Бријестову, који су се протезали до близу села Мораково у Жупи никшићкој. У Бријестову су били и његови вински подруми (винштице) у мјесту Комарди, чији се остаци и данас познају. Винова лоза тада се гајила читавим тим појасом, све до краја Вражегрмаца. Поједини стручњаци сматрају да и данас овдје успијева једна врста винове лозе, које нема другдје и претпоставка је да се она очувала још од тога доба. Колико се тада гајила винова лоза и од ње производило “рујно” вино, доказ је да је село Винићи управо по њему добило име (ово село се помиње у турском дефтеру из 1570. године).

Иван Црнојевић је на свом посједу имао многе слуге, које су се биле толико осилиле да су “изигравале бега умјесто бега” и правиле велике зулуме околним Бјелопавлићима, што је и био разлог да су се они организовали и разурили имање Ива бега у Бријестову. Помиње се да су и Турци иамали удјела у разурењу тог имања. Након овога Бјелопавлићи су се проширили и на ту територију.

(наставиће се)