Пише: Миљан Станишић

У првом писаном помену Бјелопавлића из 1411. године помињу се поред Бјелопавлића и Лужана и Малоншићи, као и Мазнице (о којима нема неких писаних извора, сем што је остао један топоним у Чеву који се зове Мажни до, па се претпоставља да су они били малобројни, да су се негдје одселили, били асимиловани и сл.).  О Малоншићима постоје више података и они се јављају и касније у неким писаним документима, од којих ћемо неке навести. Петар Шобајић пише да је Маленза арбанашка ријеч, а значи Црно брдо, а име Малоншићи по томе Црнобрђани или Црногорци. Малоншићи су се развили из катуна Маленза (у Доњем Загарачу), а у себе су касније примили Србе и посрбљено је, али се очувало старо име, наводи Шобајић. Они су живјели не само у Загарачу, него и у Косовом Лугу. Што се тиче етничке структуре, слично Шобајићу мисли и др Бранислав Ђурђев, наводећи да су „арбанашки катуни посрбљавали  у области гдје су били опкољени ‘влашким’ (односно сточарским и земљорадничким) живљем“. Као такве поред Малоншића, Ђурђев наводи и Гољемаде. Шобајић наводи и имена из ове властеле, која су чисто српска, као што су Вукашин Карковић, Рашко Дапковић и сл. И у документу који сам презентовао у првом фељтону, навео сам да су и Малоншићи са Бјелопавлићима и др. били потписници споразума између господара Зете Стефана Црнојевића и представника Млетачке Републике, гдје су заштитили православно биће Зете, што доказује да је и међу Малоншићима српски и православни елемент био веома  јак.

На основу турског дефтера из 1477. године, којег је нашао у Цариградском архиву др Бранислав Ђурђев, и превео га и објавио у књизи „Постанак црногорских, херцеговачких и брдских племена“, могуће је са великом прецизношћу одредити долазак Бијелог Павла , на територију која ће се по њему назвати Бјелопавлићи. У дефтеру из 1477. године за Херцеговачки санџакат било је пописано 199 домаћинстава са именима кућних старјешина у Бјелопавлићима , који се наводе као дио Нахије Зете. Све пописане куће (домаћинства) њих 199. биле су подијељене у четири џемата. Први џемат  – војводе Радослава имао је 44 куће (домаћинства), а наведено је именично исто толико кућних старјешина. Тај џемат је обухватао Вражегрмце. Џемат је турска ријеч за скупину људи на одређеној територији, за друштвену и вјерску групу, заједницу једног насеља или области и сл. Други џемат је наведен као џемат сина Николина , потомка Павлова са 67 кућа и исто толико кућних старјешина, домаћина, а сачињавали су га села Сретња, Слатина и још неколико насеља.

Вођа трећег џемата помиње се Станиша, син Радељин, а пописан је на 33 куће, гдје су такође поименично наведене кућне старјешине – домаћини, а простирао се територијом Мартинића. За четврти џемат је као вођа наведен Богдан, син Угљешин, а имао је 55 кућа и исто толико кућних старјешина- домаћина. Овај џемат се простирао од Лазина до насеља Мартинићи и Сретња, па се са сигурношћу може тврдити да је он припадао Малоншићима

И у Хрисовуљи Ђурђа Црнојевића из 1494. године јављају се Малоншићи као територијална заједница која се налазила у Загарачу и Косовом Лугу. Шобајић истиче да су Малоншићи напустили Косови Луг због тога што је вјетар дувао три године непрестано и ништа није рађало, па су били принуђни да се селе. И последњи који је напустио тај крај био је чувар цркве. Шобајић сматра да су „њиховом разурењу били узрок и Турци, јер су њихова насеља била на удару у пољу“. Косови Луг послије одласка Малоншића насељавају Бјелопавлићи, мада због турске опасности то није имало масовнији карактер, али се тиме Бјелопавлићи знатно приширују  и стварају своју компактну територију и шире се и на другу страну ријеке Зете.

У турском дефтеру из 1485. године уписана је нахија Бјелопавлићи , коју је сачињавало 159 кућа, и то (једна кућа је сачињавала и више домаћинстава, која су живјела у заједници, са великим бројем чланова): – село Мартинићи 35 кућа; село Димитровићи 95 кућа и село Вражегрмци са 29 кућа. Простим поређењем дефтера из  1477. године са оним из 1485. године произилази да се број кућа смањио са 199 на 159. Највише промјене су се десиле у Вражегрмцима, гдје је са 44 куће из 1477. године, тај број смањен на 29 за свега осам година, а један од разлога томе је и тај што је у том времену од стране војске Иван бега Црнојевића убијен Радослав Браниславов (Раслав Бубин) и преко двадесет чланова његовог домаћинства, о чему ће бити напомена и наставку овог фељтона. У наведеном периоду (1477-1485. година) број кућа у Сретњи, Слатини и другим мјестима поменутог другог џемата, повећан је са 67 на 95 кућа, док је њихов број у Мартинићима остао скоро исти. Повећање броја кућа у другом џемату је било због тога што му се у међувремену прикључио наведени четврти џемат  (Богдана Угљешина).

(наставиће се)