Пише: Миљан Станишић

Област из које је Бијели Павле дошао у данашње Бјелопавлиће (који су се по њему прозвали) везано је за Метохију, т.ј. пространу територију која се тада звала Хвосно. И данас постоје остаци његовог двора у близини Добруше, који простор се зове Стародворани (названи по његовом старом двору), које је било обрасло великом и пространом храстовом шумом. Он је као властелин владао том широм територијом, укључујучи и Добрушу, у времену благородне владавине Немањића, од којих и сам потиче, а тиме и његово племе – Бјелопавлићи, које је од њега настало. Простор Косова и Метохије је вјековима био чисто српска област, насељена Србима, што показује и Дечанска хрисовуља из 1330. године у којој је пописано тринаест хиљада становника који су живјели на територији Дечана и шире, а тиме и области из које је дошао и Бијели Павле.

Довођење Бијелог Павла у било какав контекст са Дукађином (настало након пјесме краља Николе, „Бјелопавлићко коло“, у стиху “Од Бијелог нашег Павла дукађинског војеводе…”) потпуно је историјски неутемељено и без основа. Назив Дукађин истраживачи смјештају у временски оквир од 15. вијека, што чини диспропорцију у односу на Бијелог Павла читав вијек. Позната су била од тих Дукађинаца двојица Лека: Лека капетан и Лека Закарије, као владари (а само име Лека истраживачи вежу за име Александар) који се у писаним изворима помињу око средине 15. вијека. Дакле, ни временска нити било каква друга основа не може везати Бијелог Павла за Дукађинце, јер је он дошао на територију која ће се по њему назвати Бјелопавлићи почетком тридесетих година 14. година.

Као што је наведено, у Метохији (Хвосно) тада је живјело доминантно српско становништво, а незнатан број несрпског становништва, Арнаути, живјели су на удаљеним планинским предјелима планине Проклетија, и бавили су се номадским начином живота на тој планини, живјећи љети на њеним височијим просторима, а зими на нижим.

Косово и Метохија су вјековима били драгуљ српске постојаности. Били су административни и културни центар Срба, гдје су биле престонице у континуитету  од Уроша I, све до Косовске битке  и пропасти великог српског царства. Још од почетка 10. вијека Косовом је управљао кнез Часлав, а нешто више од вијека касније Метохија под Бодином постаје дио српске државе. Србија и све српске земље за вријеме двовјековне власти Немањића, доживљава свој највећи процват. Они су успјели да уједине двије српске државе – Рашку и Зету. Њихова владавина започела је са Великим жупаном Стефаном Немањом 1168-1195. године, па наставља владарима: краљем Стефаном Првовјенчаним (1198-1226), краљем Радославом (1228-1233), краљем Владиславом (1233-1243), краљем Стефаном Урошем (1243-1276), краљем Стефаном Драгутином (1276-1282), краљем Стефаном Урошем II Милутином (1282-1321), краљем Стефаном Урошем III Дечанским (1321-1331), краљем и царом Стефаном Урошем IV Душаном (1331-1355), а завршава се са царем  Стефаном Урошем 1355-1371. године.

И Зетом, колијевком Немањића, владали су њихови сродници или наследници од краја 12. до почетка друге половине 14 вијека. Велика српска држава за вријеме Немањића обухватала је поред Рашке и Зете и Захумље, Травунију, Косово и Метохију, Македонију, сјеверни дио Албаније и друге територије.

Душан Вуксан објавио је 1935. године у часопису “Записи” мемоаре Данила Павковића, настале првих година 19. вијека, а које је пронашао као рукопис у Цетињском државном архиву 1885. године. У “Мемоарима” Данило Павковић, између осталог истиче, да је Бијели Павле “побјегао у вишепомјанута Брда 1331. године, кад је високог краља Уроша син Стеван Душан поставио у тамницу. Причина Павлова бјегства, што се држао правосудија и високог краља Уроша и за утећ срџбу Душанову укривао се по вишепомјанутим неприступачним брдима и пород Павлов презва се Бјелопавлич, од којега происходе Павловичи.

Ово је први детаљнији опис због чега је Бијели Павле морао да напусти Метохију. Данило Павковић је пренио причу од свога дједа, а он од свога и тако редом,. То генерацијски преношено сјећање потпуно се уклапа у историјски контекст дешавања и наведеног сукоба на српском двору оца и сина  око престола, као и са изведеним родословним стаблом од Бијелог Павла, које се уклапа у временски оквир, о чему ће бити напомена и наредном наставку фељтона.

О доласку Бијелог Павла на подручје које ће се по њему назвати Бјелопавлићи и од кога је настало истоимено племе, писали су многи аутори. Постоје различита виђења о временском оквиру доласку Бијелог Павла на ово подручје и сл. Највећи број од њих се слаже да је он овдје дошао из Метохије, али његов долазак најчешће везују да се десио  након Косовског боја. Међутим, то оповргавају истраживања др Бранислава Ђурђева, који је проучавањем старих архива из Цариградског архива дошао до вриједних података, на основу којих можемо са великом прецизношћу одредити долазак Бијелог Павла на односну територију, гдје ће се формирати, ширити и функционисати српско племе Бјелопавлићи. Турски дефтери из 1477, 1485. и 1570. године, које је др Ђурђев презентовао у својој књизи „Постанак црногорских, брдских и херцеговачких племана“ пружају могућност за компаративне и историјске аналогије и разматрања у циљу расветљавања најстарије прошлости Бјелопавлића.

Наставиће се…