Аутор: Драган ВУЈИЧИЋ
– БИО сам присутан 1992. на састанку реиса Мустафе Церића и Алије Изтбеговића у сефу Народне банке у Сарајеву када је наш вјерски поглавар предложио предсједнику да се “српско питање” ријеши преко “измећарских” јединица предратних криминалаца Јуке Празине, Мушана Топаловића Цаце, Исмета Барјамовића Ћеле и Рамиза Делалића. Алија се сложио. Ти људи су били богови рата 1992.
– На Башчаршији главни је био Цацо, у Новом граду Јука, док је Рамиз Делалић имао јединицу у вртићу код Католичке цркве. Сви су своје “војске” смјестили “јуначки” у дјечије вртиће. Једини међу њима без досијеа био је Исмет Дахић, предратни полицајац који је као начелник станице МУП општине Стари град покупио све Србе.
И ово страшно сведочанство заштићеног сведока КW- 568 стоји у скривеним списима Хашког суда.
Алијин телохранитељ описао је детаљно за портал Све о Српској и договорену муслиманску “технологију” како се решити “невјерника”.
– Прије самог рата, СДС је Србима подијелио оружје и то се знало по граду. Под изговором да се пуца са зграда, у њих би улијетали ови бандити и хапсили би Србе редом. Један дио ухапшених је вођен у Централни затвор на испитивање, други би се заводио у у списак који се приказивао људима из међународне заједнице – да су за размјену.
– Хапшења су била толико масовна да су чак и у нашу касарну, у зграду Пете гимназије довели 68 људи. Послије неколико дана, ја сам их одвезао на Вратник, у каменолом иза касарне „Јајце“. Када сам питао тамошњег команданта – шта се са тим људима ради, одговорио је да је дотад њих 1.000 “завршило у каменолому”.
Заштићени сведок одбране Радована Караџића и Ратка Младића КW- 568 током разговора за СоС у заграничном граду суседне земље, присетио се и првог шока који је доживео на улицама града на Миљацки непосредно по “ослобађању”касарне „Маршал Тито“.
– Пар дана пошто су наши ушли у касарну , улицама на Башчаршији шеткали су се десетак људи са људским ушима нанизаним као ђердан око врата. Први дан када сам их ја видио,те људске уши су биле још свјеже, само што крв из њих није капала. Та јединица је била под командом Мушана Топаловића Цаце, а једног из те десетине сам лично знао – Хоти Мустафу. Њагов брат Екрем је био у мојој јединици и Екрем је у више наврата нападао Мустафу да то скине. Овај му се само изопачено смијао.
Док је 1992.и 1993. трајао погром над Србима у Сарајеву, Председништво “сва три народа” је редовно заседало и “доносило одлуке”.
Представа је “играна”за међународну заједницу и Алија је непрестано понављао како се бори за”мултиетничку Босну”.
Како сведочи КW- 568, прави господари рата у подруму Народне банке поред Алије Изетбеговића били су његов син Бакир, зет Јасмин Акшамија, реис Ефендија Церић, и Сефер Халиловић.
– Моја јединица је обезбеђивала чланове “Предсједништва”међу којима су са српске стране били Татјана Љуић Мијатовић и Мирко Пејановић. Њих стварно нико ни за шта није питао, нити је иједан Србини који је “претекао” у Сарајеву икада дошао у Предсједништво да тражи помоћ. Они су били Алијина икебана, декор и статисти а награђени су тако што су имали заштиту “Бисера” и редовно су их сликале стране камере.
Према тврдњама саговорника, страни новинари и Алијини снајперисти су најзаслужији што је Изетбеговић добио државу. Авдо Хебиб је “кординисао”стране новинаре тако да су они били на местима изазваног маскра увек били пре Хитне помоћи.
Прича о новинару ББС ипак звучи горе од сваког хорора:
– Главни у војној болници био је Алијин друг из странке Абдулах Никаш. У тој згради су били затворени сви спратови изнад четвртог и одатле се пуцало по Грбавици и Јеврејском гробљу. Други стални снајпер био је на Предсједништву. Новинар Би-Би-Си је имао дозволу да снима гранатирање Сарајева са крова те војне болнице пошто су дејствовали наши снајперисти.Он никада није открио “тајну својих екслузивних снимака”.
Кристијан Аманпур, звијезда ЦНН, имала је посебан статус `код предсједника` и за њу је увек имао времена. Шта су они разговарали, саговорник каже да не зна, али зна да је посета Аманпурове Алији по правилу наговештавала да ће се неко зло догодити у граду.
– Пуцано је и из два тенка, која су се налазила у тунелима који повезују Кошевско брдо и Жељезничку станицу. Један тунел је био за саобраћај, док је други служио као склониште за тенкове, који би из њега излазили и испаљивали по неколико граната, па би се повлачили у исти. Међу нама, све се правдало тиме да у стварању босанске државе, ниједна жртва није велика и да циљ оправдава средства – говори КW- 568 .
Почетком 1993. у Босни се појавио француски генерал Филип Морион и прво што је урадио “спасао” је Насера Орића и његове од пораза у Сребреници. Потом је дошао у Сарајево и згађен информацијама шта се догодило са Србима, затражио од Алије да се лов на њихове главе прекине. Посао је до тада био већ свршен а Алија је надмудрио и Мориона.
– Рекао му је: „Ја тим бандитима не могу ништа, хајде да из заједно хапсимо”- прича КW- 568. – Морион ваљда није имао мандат за то а Изетбеговић је убрзо сазвао све те зликовце код себе и рекао им: или ћете да будете војска под командом или узмите све попљачкано и идите из Босне. Био сам ту када је Јука хтио да остане, али је затим псујући генерала Халиловића рјешио да иде у Њамачку. Био сам ту и када смо исфолирали да је Рамиз Делалић рањен па смо његова носила нафатирали опљачканим пара и са “рањеником” евакисали из града. Међутим, ови крвници су се послије вратили.
Мушан Топаловић Цацо, наводи сведок, имао је око 5.000 људи у јединици и никако није хтео под заједничку команду па су га ухапсили “Бисери”.
– Када смо приводили Топаловића, у његовој касарни на Башчаршији затекли смо у дворишту 37 лешева у грозном стању. Према званичном извјештају, ту је било 16 Срба, а остали су били Бошњаци, међу њима и син Авде Хебиба. Пошто је Авдо чуо да му је син мртав, отишао у затвор и из пиштоља пуцао у Цацу.То је било пред 30 људи а Хебиб никада није одговарао за то.
У јуну 1994. Изетбеговић је морао да се реши и своје преторијанске гарде “Бисера”и да их замени регуларном полицијом. И КW- 568 је позван на тај састанак.
– Командант Харис Луковац је био коректан. Свима је понудио пара колико хоћемо или запошљење по избору. Велика већина је изабрала да ради као обезбјеђење у страним амбасадама. Већина их је отишло у америчку али и друге. Ја сам тражио пасош и паре за пут до сестре у Њамачку. Доста ми је било свега.
„Аманпур улазила код Алије – кад је хтјела“
– НОВИНАРКА ЦНН Кристијан Аманпур улазила је код Алије када је хтјела а ја, пошто сам радио на улазу, имао сам непријатан задатак да је пропуштам кроз КД врата – смеје се КW- 568.
– Увијек би “запиштала”и увијек је била непријатна ситуација. Наиме, спирала коју се носила ради контрацепције ваљда је имала нешто метално.
Међу нашим снајперистима био и Јеврејин Дарко
– ПРЕМА мојој процјени, у Сарајеву је са наше стране било око 30 снајпериста који су свакодневно дејствовали. У мојој јединици снајпериста је био неки Дарко, Јеврејин са Алипашиног поља, који је послије 1993. са њиховим конвојем отишао за Лондон.
– Када сам га питао: Како је то убити човека из даљине, лаконски ми је одговорио: “Навикнеш се”. Од њега сам чуо да им је генерал Халиловић послије наређивао да пуцају баш на све што се креће.
Изаћи из круга освете
САГОВОРНИКА Све о Српској рат је априла 1992. задесио у родном Вишеграду. Био је “територијалац” и један од оних који је гледао како Срби, “као по команди” напуштају град. Остао је само потоњи хашки осуђеник Милан Лукић са 11 људи које су заробиле снаге Мурата Шабановића.
– Одвео их је Мурат у брану и злостављао на сваки начин – говори КW-568. – Спуштао их је ужадима са врха бране до турбина и ти људи су претрпјели сташне трауме. Али, Лукића то не амнестира за злочине које је послије починио са “осветницима”. Ја све ово и причам да се тај круг освете заустави а да се казне и “ваши” и “наши” који су криви.
Павелић био „бољи“ према Србима
ПРЕМА подацима Института за истраживање српских жртава у 20 веку, прве године рата у Сарајеву, за непуних седам месеци, од маја до децембра 1992., страдало је више Срба него у току Другог и злогласне страховладе Павелићеве НДХ.
Званична статистика каже да су током Другог светског рата у Сарајеву евидентирано укупно 15.003 жртаве, од тога Срба 4.401 или 29% и скоро дупло више Јевреја 8666 или 56%..
Суочене са геноцидом својих сународника на Алијиној страни града – српске општине Центар Сарајево, Ново Сарајево, Илиџа и Илијаш упутиле су 13. јула 1992. године “Апел мирољубивој свјетској јавности за спас заточених Срба у Сарајеву”. Одзива није било. За страдање Срба у десет сарајевских општина евидентирано је 3.567 одговорних лица, али је мало њих који су изведени пред судске органе.
Извор: 24.хрс
