Оне године у којој је Тесла боравио у Београду ( 1892), родио се највећи син Хрвата, чијом револуционарном заслугом они данас и могу да својатају највећег научника српског порекла, иако су хрватске усташе истребиле Теслино родно село Смиљан и уништиле храм у коме је службовао његов отац Милутин. Погађате, реч је о Јосипу Брозу из Кумровца, који је заташкао усташка злодела и Хрвате прогласио антифашистима највећим на свету, па им је, по праву „братства и јединства“, припао и лички Србин Тесла. Њега својатају на начелима што их је први применио Анте Старчевић, када је, између осталог, говорио о „прејасној хрватској династији Немањићах“. Зато се Титов Хрват Милановић ових дана усуђује да трућа о томе како Тесла са Србијом има онолико везе колико и Брус Ли.

ТЕСЛА У БЕОГРАДУ

Наравно, довољно је да питамо самога Теслу шта он мисли о Милановићевим „бедастоћама“, и он ће нам, као 1892, када је дошао у Београд, јасно рећи:“Међу свима почастима које су ми на овом путу кроз Европу указали, највећу ми радост причињава почаст коју ми указују моја браћа, позивајући ме у своју средину. И не само да се драговољно одазивам позиву, већ сматрам за своју дужност да пре повратка у Америку посетим престоницу српску и лично се упознам са својом браћом у краљевини.“

Том приликом, Чика Јова Змај је дичног Србина дочекао песмом, а он му је одговорио целивајући му песничку десницу од злата. Да чујемо Змаја:

Стоји стабло, стоји Српство,

Мајка сваком листу − сину;

Најсвежији лист му трепну,

Па одлете у даљину.

Ти нам, Тесла, ти врличе,

Оде летом јаче струје,

У далеку Колумбију,

Да ти умље колумбује.

И ти Тесла, у којем се

Исполинске мисли роје,

Тебе враћа неодоље,

Да пољубиш стабло своје.

Змај се послужио и једном успелом игром речи – Тесла је отишао у Америку, и тамо је његов ум ( „умље“) „колумбовао“. Као што је Христифор Колумбо открио америчко копно, тако је Теслин ум открио нове хоризонте људског постојања у науци. „Колумбовати“ значи откривати ново, на смео, одлучан, колумбовски начин.

ЕПСКИ СРБИН ИЗ ЛИКЕ

Тесла је, увек и свагда, био ЕПСКИ СРБИН. Када је чувени гуслар Перун Перуновић пред њим појао „Старог Вујадина“ ( „са обадва сина“ ), Тесла је, очито, пред собом видео „проклето Лијевно“ и тамошње муке српске, које ће се крваво поновити у Другом светском рату на његовом народу из ливањског краја. Перуновић сведочи:“У средини песме, Тесла се мало занесе, низ образ му потекоше сузе. Мене то још више одушевљава, па сам све снажније пјевао. Послије свршене пјесме Тесла устаде и снажно ми стеже руку, па се окрену ка др Радосављевићу и рече: Гусле су најјача сила да освоје душу Србинову.“

Сасвим у складу са оним што је записала Исидора Секулић, у свом тексту „Шта су Србину гусле“, објављеном две године после Теслине посете Београду:“Гусларима хвала, што су гусле умели сачувати и достојно поштовати, а гуслама вечан спомен у народу, што су нам створиле нов живот – златну слободу. Гусле не звуче сад тако значајно, јер је бурно и крваво доба заспало, позив им је испуњен, али ако ти је мила и света успомена твојих предака, а ти чувај гусле, пази ту светињу, не дај да пропадне најлепша слава храбрости Србинове, па док је њих, биће и тебе.“

Биће нас док памтимо.

Тесла је то знао, па је српску епику преводио на енглески, да знају и други.

ШАНТИЋ: И КАД НАМ МУШКЕ УЗМЕТЕ ЖИВОТЕ, ГРОБОВИ НАШИ БОРИЋЕ СЕ С ВАМА

И у Другом светском рату, Тесла се дивио епској лепоти јунаштва својих сународника, мученика слободе на удару нацизма, чија су деца стрељана у Крагујевцу док су рецитовала Шантићево:“И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама“. Године 1942, у априлу, у свом тексту „Мојој браћи у Америци“, док му се ближило уснуће и прелазак у вечност, Србин из Смиљана је писао:“Наш народ показује толику моралну снагу да нам светла образ пред светом. Оно што чине наша браћа у старом завичају достојно је духа који прожима нашу народну песму. Колику душевну снагу, чврсту одлуку, непрестрашеност и јунаштво су имали они наши још неразвијени дечаци кад су пред немачким пушкама радосно клицали: Ми смо српска деца. Пуцајте! Како се ми сви можемо поносити знајући да у читавој историји света нема тако величанственог примера. Ови дивни мученици живеће векове у нашој успомени одушевљавајући нас на бесмртна дела.“

То је Тесла рекао: у историји нема тако светлог примера као што је јуначко држање наше деце, ђака Гимназије у Крагујевцу, пред немачким џелатима октобра 1941.

ОДГОВОР КЛЕПТОМАНСКОЈ ГРАНДОМАНИЈИ

Хвала Богу, кад год нечија грандоманија посегне на српске великане, појави се достојан одговор. Тако је управо сада пред нама књига свештеника Оливера Суботића, „Тесла: духовни лик“, коју су саиздавачки објавили издавачка кућа „Бернар“ и Музеј Николе Тесле. О овој књизи ћемо, ако Бог да, још писати. Сада само подсећамо на оно што је Суботић рекао у својој беседи, својевремено објављеној у „Летопису Матице српске“, која је претходила овој драгоценој књизи. То чинимо да бисмо, још једном, потврдили оно што сви знају ( осим хрватских клептомана у култури, који се праве да не знају ) – Тесла је био и остао Србин:“Никола је, дакле, растао у породичном окружењу у коме је православна вера била нешто о чему је стално слушао и што је у пракси могао да види. Преко пута парохијског дома у коме су живели у Смиљану био је храм Светих Апостола Петра и Павла у коме је прота Милутин служио, а дечак Никола, поред литургијског начина живота, годинама био чтец. Као што је сам много година касније посведочио, од свог оца Милутина је као дете слушао интересантне повести о хришћанским светитељима и њиховим подвизима, које је понекад на детињи начин и сам покушавао да опонаша, због чега је умео да западне у незгодне ситуације. У раним детињим играма створио је и први лични доживљај Бога – најлепша је она чувена прича када је држао кућног мачора и милујући га изазивао варнице, размишљајући притом како је свемир једна велика мачка коју Бог милује на свој начин.“

Бог који милује свемир – Сведржитељ је Својом љубављу.

Лепа слика, достојна памћења, као и Теслина голубица, чије га је знамење пратило до преласка у вечност.

ЧИЈА ЈЕ БИЛА ТЕСЛНИНА ВЕРА

Ово да се зна и памти – иако је, као научник и интелектуалац, тражио и лутао, и путовао између материјализма и Рамакришне, он је до краја, у највећој дубини самоистоветности свог бића, остао Србин православни, који је, гласно и јасно, рекао да је његова вера управо вера његовог оца. А то, запамтимо, није била вера оних што га стављају на свој клептомански евро и покушавају да докажу да је Хрват: ни ватиканска, ни титоистичка.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ