Петнаестак дана пошто су Стаљин, Черчил и Рузвелт решили да Тита “потпомогну до највеће могуће мере”, Михаиловић и његови најближи сарадници решили су да с југословенским демократским странкама почну завршну политичку битку за Југославију.
Први и најважнији разговор за обједињавање демократских политичких странака заинтересованих за очување Југославије, Михаиловић је децембра 1943. водио са др Живком Топаловићем, председником Социјалистичке странке Југославије. Из овог разговора може да се упозна његова политичка филозофија, тим пре што је овај сусрет био поверљиве природе.
Топаловић: – Реците ми искрено, господине генерале, зар не увиђате да ће сређење будуће југословенске државе бити немогуће с нашом краљевином каква је данас?
Михаиловић: – Ако ми дате часну реч да од тога нећете правити јавну употребу, рећи ћу вам шта мислим.
Топаловић: – Дајем вам часну реч.
Михаиловић: – Ја дубоко сумњам у будућност и одрживост монархије у будућој Југославији. Али ма како се рат свршио ово растројство које ми имамо у држави, трајаће још дуго. Унутрашње борбе биће тешке. И за државу и за народ било би спасоносно да постоји једно стабилно средиште у држави које ће сви поштовати… Нажалост, ми немамо краља државника. Његов отац је био од њега мудрији и зрелији, па је ипак доживео потпун крах… Монархија би се дуже одржала. Овако, ја дубоко сумњам у то.
Топаловић:- Јесте ли ви вољни да начелно прихватите политику која ће тежити ликвидацији грађанског рата путем неке врсте измирења између два покрета отпора?
Михаиловић: – Јесам.
Топаловић: – Јесте ли ви вољни да помогнете одржавање једнога конгреса, свеукупног народног сабора, на коме би се створио неке врсте парламент или народно веће, као политичко вођство демократског покрета народног отпора?
Михаиловић: – Ми смо и раније на то мислили.
Топаловић: – Јасно је, међутим, да једна истински демократска организација не може имати никаквог наметнутог вођу. Тим “вођама” обележавали су себе фашистички покрети. Противници демократије, комунисти, тврде у својој пропаганди да је и ваш Равногорски покрет такође фашистички и да му је циљ ваша лична диктатура у наслону на војску, односно на официрски кор.
Михаиловић:- Добро сте ми дали прилику да те клевете оповргнем… Ја сам и сам био гоњен од диктаторских режима… Ево поштено и братски да вам кажем: ја сам човек преморен напорима и бригама. Имам једну жељу: да се наша земља ослободи, тако да ја могу другоме предати бригу о војсци и држави и повући се у миран живот.
Топаловић је генералу саопштио да противници Југославије њега и његову војску називају српским осветницима, којима је циљ да обнове верско-грађански рат:
– Тврде да ви спремате клање Хрвата и муслимана.
Михаиловић: – Ми смо без икакве резерве за јединство југословенске државе, а против смо сваке колективне, па и против сваке личне освете. То ће се питање уредити у миру редовним државним законима. Свако друго његово решење одлучно ћемо сузбијати.
Топаловић је генерала Михаиловића питао и за Тита:
– Моја савест је у том погледу чиста. Два пута Тито је био у мојим рукама. Да сам ја био нелојалан и хтео његово уништење, оба пута сам то могао постићи.
На конгресу представника југословенских демократских странака и Равногорског покрета у селу Ба, код ЛЈига, 27. јануара 1944, окупило се 274 делегата.
Међу страначким првацима највише је било демократа, радикала, земљорадника, самосталних демократа, социјалиста и републиканаца, а присутна је била и Словеначка људска странка и педесетак нестраначких личности. Практично, биле су представљене готово све релевантне предратне странке осим Хрватске сељачке странке.
Заступљене су биле све покрајине, изузев Херцеговине и Далмације. Већину су чинили Срби, а Хрвате, Словенце и муслимане представљало је неколико истакнутих предратних политичара.
Конгрес је био радног, а не манифестационог карактера: у дебати су учествовала чак 72 делегата.
На конгрес је стигао и представник америчке савезничке мисије, капетан Џорџ Мусулин, а Енглези својој мисији нису дали овлашћење да званично учествује на овом скупу.
Три главне поруке генерала Михаиловића биле су формулисане овако:
– Ми, војска и ја лично, верни смо сада и бићемо верни и у будуће уставном и законитом поретку у Југославији, као што смо били и бићемо доживотни браниоци њене територијалне целовитости.
– Ми, војска и ја лично, сматрамо да је искључиво право слободног и на демократским начелима изабраног народног представништва, да уставним путем изврши организацију државе.
– Најенергичније и с гнушањем одбијам тенденциозне гласове о колективној одмазди ма према коме.
Конгрес, с кога су упућени истоветни телеграми Рузвелту, Черчилу и Стаљину, окончан је формирањем концентрационог демократског парламента, Југословенске демократске народне заједнице, и усвајањем резолуције о будућем државном уређењу Југославије:
– Југославија треба да буде уређена као федеративна држава, у облику уставне и парламентарне наследне монархије, с народном династијом Карађорђевића и с краљем Петром Другим на челу.
– Конгрес сматра да је солидност будуће Југославије условљена стварањем, на демократски начин, једне српске јединице у државној заједници, која би на демократским основама окупила цео српски народ, на његовој територији. Исто начело треба да важи и за Хрвате и Словенце.
Резолуција је усвојена дизањем руку, а не на основу “једнодушног” или “једногласног” аплауза, али све је, исто као и у Јајцу, праћено бурним одобравањем и аплаузима. Учесници су одбацили одлуке Титовог АВНОЈ-а.
На крају, у дворану нас уводи записничар, који аутентично бележи атмосферу у којој је конгрес окончан:
– Сви пљескају и вичу: Живела народна слога! Представници разних вера, православни, муслимани, католици, агностичари, припадници разних националних група пружају једни другима руке, грле се и љубе. Пева се химна.
Уочи овог скупа, 10. јануара 1944. године, шеф Гестапоа за Београд, др Карл Краус, није имао дилема:
– Михаиловићева организација је данас једини стварни фактор о одлучивању судбине српског народа.
Писмо ћерке Гордане
У пролеће 1944. Михаиловића је потресло и писмо ћерке Гордане:
– Драги тата, жао ми је што те не видех када си био у Ј. Онда смо били близу и да је дошао по мене неко ја бих врло радо дошла да те видим. Тим пре што смо све празнике провели одвојено.
На Божић, на Бадње вече нарочито, било ми је много тешко што сам сама… Сећала сам се оних Бадњих вечери проведених раније у Београду и нисам могла да не жалим што нисмо заједно.
Посао те је изгледа тата потпуно отргнуо од нас. Зар ниси пожелео да ме видиш, када смо били на сат одстојања.
Знам да је сада рат, свесна сам прилика у којима се налазимо, знам да не трпим сама, да је угрожен цео српски народ, али не могу да схватим да те је то могло отуђити.
Па ипак тата ја сам срећна да те је дужност отргла од нас, деце, а да се није десило обрнуто. Надам се да је и крај рата близу, као што си ми у последњем писму наговестио. Воли те Гордана.
Победићемо кад изгинемо
У пролеће 1945. услови за преживљавање Михаиловићеве војске били су све неповољнији, чињенице су ишле једним, а он другим путем Страх и паника освајали су све већи број Дражиних припадника
Генерал Михаиловић се није предавао ни почетком 1945, када је Тито Србију узео под своје и сваког дана ширио власт по Југославији.
Почетком јануара наредио је да се од усташке власти ослободи Модрича:
– Никако не вршити одмазду за усташка недела.
– Све ненаоружане људе, жене и децу узимам под своју заштиту и проглашавам да ће свако онај ко се огреши о ово моје наређење бити стрељан на лицу места извршења злочина.
– Нека ово буде опомена свима онима који другачије мисле.
Из писма које је 16. јануара упутио командантима три српска и једног муслиманског корпуса своје војске, види се да је имао проблема и с невитешким понашањем делова своје војске:
– И поред толиких мојих усмених и писмених наређења, да се по сваку цену спречи пљачка и да се према муслиманском и осталом живљу најлепше понаша и опходи, ипак се то није извршило нити спровело.
– Имам тачних података да се у ослобођеној Модричи и околини и даље пљачка и вређа муслимански и остали живаљ.
– Војници разних команди: Горске гарде, групе пуковника Кесеровића, а нарочито војници Требавског корпуса лутају по улицама залазећи у напуштене куће и куће свих мештана који су се тек вратили и узимају све што стигну.
– Да би се овоме једном засвагда стало на пут и да би поступци наших војника личили на поступке организоване војске, као и да својим понашањем утичу благотворно на мештане, те да их на тај начин још више придобију за нашу организацију.
Наређујем
– Пуковник Кесеровић као најстарији командант у месту, образоваће команду места, с тим да у састав ове команде уђе и ранија команда места састављена од муслиманске милиције и мештана Модрич.
– Да свим силама и средствима стане на пут пљачки и вређању становништва, примењујући противу таквих најдрастичније мере. Објавити свима и свакоме путем добоша или писменим огласом да ће свако ко буде ухваћен у пљачки бити стрељан… Народ није дужан да нас трпи.
Сличне проблеме с припадницима своје војске генерал је имао и 1. марта 1945, када је једном свом мајору написао:
– И поред мог наређења од 27. фебруара да одмах вратите сопственицима кола и волове, које сте узели за пренос рањеника на леву обалу реке Босне, ви ни до данас по томе нисте поступили, већ се и даље понављају случајеви пљачке наведени у овом мом наређењу, што народ нити је дужан нити мора да трпи, те вам стога најстроже
Наређујем
– Да се одмах престане с безвлашћем и тиранисањем народа, како не би дошло до нежељених последица, за које бисте били лично одговорни и не бисте могли ничим правдати.
– Да одмах вратите сва кола и стоку, јер су ми најхитније потребна за превоз муниције и хране, иначе ћу вас учинити лично одговорним и бићу немилосрдан. О извршењу известите најхитније. У пролеће 1945. услови за борбу и преживљавање Михаиловићеве војске били су све неповољнији, па је старешинама своје војске прописао посебна правила ратовања:
– Чим дођеш у какво место боравка не губи време ни тренутка, већ одмах припреми и ископај стрељачке заклоне за дејство у све стране, за појединца или за тројке.
– Не троши узалуд време. Увек обучавај сваког војника или стално подсећај обучене: да уочи добро циљ, да брзо оцени одстојање и намести гајку задњег нишана на оцењено одстојање, да нишани тако да мушицу предњег нишана насади на средину задњег нишана, да правилно окида тако да прво повуче прву ногу обарача, потом заустави дах, па тек онда да повуче другу ногу обарача.
– У нападу на фронт непријатеља упућуј само мању снагу, а јачом снагом обухватај му бокове и позадину. У одбрани увек обрати пажњу на бокове и позадину. Противнападе увек и безусловно вршити ноћу. Ниједну ноћ не пропусти да не узнемириш непријатеља. Резерву увек мораш имати у нападу и у одбрани. Рањеника не смеш оставити непријатељу ни по цену живота.
– Кад се чује пуцањ бацача и у одбрани и у нападу натерај себе и друге да легну и лези док не чујеш експлозију бомбе.
– Свако јутро и свако вече прочитај овај подсетник и питај себе да ли си све урадио што ти се овде наређује, и увек кад видиш претпостављеног, покажи му овај подсетник и рапортирај: да ли си поступио по њему, да ли су ти војници нахрањени, добро смештени и одморени, да немају вашију, да ли су чисти, да ли су рањени и болесни збринути…
Већ тад су чињенице ишле једним, а Михаиловићева нада другим путем. Ситуација је постајала све безнадежнија, страх и паника освајали су све већи број његових припадника, расуло је било све извесније. Већина четничких вођа видела је излаз у Словенији. Михаиловић им је час давао за право, час их одвраћао од онога што су наумили:
– Мој главни циљ – говорио је почетком априла 1945. – јесте да се са снагама источне Босне, Србије и Херцеговине опет пребацим на терен Србије, јер сматрам да ми морамо остати уз народ и борити се за њега и његову слободу.
– Будите уверени да наши велики, демократски савезници не желе избеглице и признаће рад само борцима за слободу и демократију.
И 6. априла 1945, на годишњицу Хитлеровог напада на Југославију, веровао је да ће зауставити точак судбине, па је Србима, Хрватима и Словенцима поручио:
– Узевши власт из руку Совјетске Русије које су ослободиле Србију и Београд од окупатора, партизани су знатно појачали своју протународну акцију и успостављају диктатуру комунистичке партије.
– Уништавањем националних елемената, разбијањем демократских странака и националних организација, угушивањем слободе штампе, збора и договора, Тито и његови другови желе да комунистичкој мањини омогуће победу на изборима.
– Час ослобођења од окупатора ближи се. Срби, Хрвати и Словенци збијте се у чврсте редове демократије. Уједињени народи су непобедиви.
И његови најближи сарадници идеалистички су веровали да ће се у Југославији организовати поштени избори, на којима ће се народ слободно изјашњавати за комунистичку диктатуру или монархију:
– У Србији је потребно одржати народ у уверењу да је данашње стање привремено и пролазно и да се народ припреми за гласање у циљу краљевог повратка. То може да се постигне само присуством Драже Михаиловића у Србији.
У једном тренутку Михаиловић је средином априла, ипак, један део војске повео према Словенији, али се убрзо предомислио. На ушћу Врбаса у Саву око 3.000 његових рањених и болесних војника напале су усташе. Преживело је само око 500 људи, а на Ускрс, 4. маја, генерал је храбрио и себе и друге:
– Наша борба и наше патње су пут Господа Исуса Христа на коме је он страдао, али и васкрсао.
– Ми можемо у тој борби и изгинути, али је наша победа сигурна.
Муницију отимајте од непријатеља
Почетком 1945. војска генерала Михаиловића је имала проблема с муницијом, а он је на захтеве својих команданата за муницију одговарао: – Немојте ми никад тражити муницију јер ћете увек добити један исти одговор да је отмете од непријатеља. И поред тога будите уверени да ја радим свима својим силама да до муниције дођем. – У операцијама у којима учествујете немојте никада од мене тражити појачања, нити свеже трупе. Ја врло добро знам кога и где ангажујем, а исто тако добро познајем војну вештину и величину снага одређујем према задацима као и другим могућностима.
Слом четника на Зеленгори
Британска помоћ у оружју, муницији и намирницама и британска пропаганда омогућиле су да Титов Врховни штаб и његове партизанске јединице освоје сопствену земљу
У непрестаним окршајима са усташама и партизанима, главнина Михаиловићеве војске стигла је 11. маја до Дрине. На десној обали реке Титове снаге биле су начичкане на сваком кораку:
– Из сваког шумарка, бора, јелке или стене – сведочио је један очевидац – вребала нас је цев њиховог оружја, док су из ваздуха авиони митраљирали и бацали бомбе.
Два дана касније, 13. маја 1945, оно што је преостало од Михаиловићевих бораца, доживело је слом на Зеленгори.
Однос снага је био практично неупоредив. Титова до зуба наоружана војска, имала је асистенцију и авијације, а Михаиловићеве већ десетковане, слабо наоружане снаге, нису имале никакву логистику. Према извештају који је о овим борбама поднет Титовом Генералштабу, заробљеника није било:
– Убијено-заробљено-уништено 9.235 четника, међу којима преко 300 виших и нижих официра.
– Заробљена је и лична архива Драже Михаиловића.
Михаиловић је изгубио и сина Војислава, а сам је опет успео да се спасе.
Ни у потпуно безнадежној ситуацији није губио морал:
– По тројкама, петоркама, десетинама, како се може и снагом свог личног залагања и умења, продужите сваки на своју територију. Наставите борбу. Ја ћу бити са вама.
Чак и кад је остао без војске, Михаиловић није одустајао од жеље да се из источне Босне докопа Србије. Наде је подгревао оштрим критикама које су се на рачун Титовог тренирања строгоће у Србији чуле у неким западним земљама.
Једна од најоштријих замерки на Титов рачун стигла је из Енглеске, а њен аутор био је Фредерик Аугустус Воит, један од најугледнијих енглеских новинара:
– Велика Британија је учинила много више за оно што је Тито него Русија, јер су га британска помоћ у оружју и намирницама и британска пропаганда оспособиле да освоји своју сопствену земљу.
– Данас су домаћини безбројних сељачких и земљорадничких породица убијени у Југославији. Постоји систематско уништавање елите Србије. Становници читавих срезова склањају се у планине, где су изложени смрти од хладноће и глади.
– Установљени су терористички судови, пошто су редовни суспендовани, и сви они који су осумњичени да су патриоти, нарочито српски патриоти, осуђени су на смрт или заточење у концентрационим логорима.
– Истина је да су се партизани борили против Немаца. Али је за њих рат против Немаца био другостепен, на прво место долази грађански рат.
– Сам Тито је признао да су партизани први напали четнике.
– Крајем октобра 1941. четници и партизани водили су комбиноване акције против Немаца у Чачку. Партизани су напустили борбу и оставили четнике да је сами заврше.
– Отприлике у исто време биле су комбиноване операције и у Краљеву. Четници су напали немачке оклопне снаге, партизани су заузели железничку станицу и удаљили се с возом.
– Крајем 1942. варош Соколац (на Романији) освојили су четници, а за време опсаде партизани су напали четнике с леђа и резултат је био тај да су Немци успели да се извуку.
– Тачно је да је генерал Михаиловић направио аранжман са Италијанима. Али зашто? Да би у замену добио оружје и муницију, која му је недостајала, да би се борио против Немаца.
Један други Енглез, британски амбасадор при југословенској избегличкој влади у Лондону, сведочио је да су управо британски обавештајци саветовали Михаиловићу да “начини најбољи могући аранжман са Италијанима и добије оружје из тог извора ако може.
Западне критике Титовог терора генерал Михаиловић је преозбиљно схватио, па је 15. јуна 1945. издао “опште директиве” за акције његове преостале војске у околини Рогатице и Вишеграда:
– Према садашњој ситуацији у Југославији и у свету, ми морамо наставити борбу за ослобођење земље од комунистичке тираније. Добар део савезничке – американске и енглеске – штампе жестоко напада Тита, што је доказ да ће они предузети све да га сруше, те због тога ми морамо бити што активнији.
После катастрофе на Зеленгори, генерал Михаиловић се са само 11 бораца месецима крио по источној Босни. Сламку спаса видео је у договору Черчила, Рузвелта и Стаљина, постигнутом фебруара 1945. на Јалти, да се ће се избори за Уставотворну скупштину Југославије, која треба да донесе коначну одлуку о државном уређењу Југославије, одржати под строгом контролом Запада.
У последњој директиви, написаној 6. септембра 1945, од својих присталица у западној и источној Босни тражио да преостали “национални радници” учине све да народ спремно дочека предстојећи плебисцит:
– Све равногорске организације има да се поново успоставе, тајно, по свим селима и варошима.
– Нека се хитно организују равногорски одбори и повереници да одржавају тајне скупове дању или ноћу, како је где згодно, на којима ће објашњавати садашњу ситуацију и припремати народ за предстојеће гласање.
– Ми се не плашимо слободног народа и због тога нећемо ту слободу да му ограничавамо.
Генерал Михаиловић сигурно није знао да је Тито још марта 1945, због Уставотворне скупштине сазвао седницу свог партијског Политбироа. Реч је прво дао свом главном уставотворцу, учитељу Кардељу:
– Не може се допустити да Уставотворна скупштина дискутује о томе какав ће бити устав у нашој земљи. То би значило да смо се нашли на репу буржоаског парламентаризма и да препуштамо случају плодове наше револуционарне борбе.
Преостало је да се нађе правна форма за избегавање Титове прве домаће и међународне обавезе.
За то се побринуо председник АВНОЈ-а др Иван Рибар:
– Пре конституисања Уставотворне скупштине прогласити републику, укинути краљевске намеснике, а њихова овлашћења пренети на Председништво Скупштине које преузима обавезу да “према вани представља Демократску Федеративну Републику Југославију”.
Тито је имао оригиналну идеју како да се на изборима ућуткају они који нису за њега и Стаљина:
– Ко буде истакао листу изван листе Народног фронта (који је био под директном контролом комуниста) биће разбијен.
Објаснио је и како ће то бити урађено:
– Треба пустити да се кандидирају најгори, извадити (полицијске) досијее у току агитације и тада их раскринкати.
Избори су лажирани, опозицији је било онемогућено да на њима учествује, а британски парламентарци, који су надгледали изборе, зажмурили су на оба ока:
– Избори су вођени тако правилно и тако непристрасно – известили су они – како се само може пожелети.
Слични коментари стигли су и из САД, па је Тито могао да ради шта хоће.
Договор из Јалте, којим се од Тита тражило да његова власт гарантује личне слободе, слободу вероисповести, слободу говора, слободу штампе, слободу збора и удруживања и право приватне иницијативе, пао је у воду.
То што је НЈујорк тајмс приметио да су “савезници, а не Југословенска ослободилачка војска направили Тита господаром Југославије”, није било превише утешно за оне који су знали шта их чека.
Поготово не за генерала Михаиловића, иако је Њујорк тајмс почетком септембра 1945. писао да је он “исто толико патриота колико и Тито”.
Логори пуни четника
Угледни енглески новинар Фредерик Аугустус Воит још у пролеће 1945. године је писао: – Логори у Параћину, Шапцу и Младеновцу су пуни. Концентрациони логори које је немачки Гестапо отворио у близини Бањице у Београду, и који су пуњени тада четницима – а то ће рећи југословенским патриотима који су се борили под командом генерала Драже Михаиловића – и сада се још једном пуне четницима.
Слобода је донела страх
За лов на Михаиловића формирана два штаба, један у Београду којим је руководио Ранковић, и други, у Вишеграду, у коме су били Јово Капичић, Ранковићев помоћник и један од шефова Озне Владан Бојанић
Очекујући да ће предстојећи избори бити слободни, а да ће народ на њима гласати за монархију, а не за Титову републику, генерал Михаиловић је крајем септембра 1945. прешао Дрину код Вишеграда и пошао у Србију.
– За Србију сам кренуо – испричао је касније Михаиловић – с малом групом одабраних. Није нас било више од тринаест, четрнаест. Прешли смо више Мокре горе и Заовина на планину Тару.
Чим су дознали за његов долазак, људи у овом делу Србије су се забринули, а не обрадовали, како је генерал очекивао:
– Сељаци су се били успаничили – рекао је Михаиловић функционерима Титове тајне полиције Озне. – Многи су нас пријављивали вама где год би нас срели.
Тако су припадници Озне одмах дознали за његов прелазак. Неко им је пријавио и да је генерал изненађен ситуацијом у Србији и да је једног дана, наводно, рекао:
– Не може човек да нађе Србина да му да хране и покаже пут.
После вишедневних тумарања по беспућима Таре, докопао се Дебелог брда и пошао према Ваљеву, али кад је видео да га и тамо не чекају раширених руку, решио је да се истим правцем врати назад, према Вишеграду.
– Нисам успео – признао је генерал и себи и другима – успоставити везе, а главна препрека био је менталитет живља Златиборског и Рачанског среза (на Тари), који је из личне користи у стању да учини оно што му је највише конвенирало.
Атмосфера која је тада владала у Југославији може се осетити из шифроване депеше коју је 27. септембра 1945. из Београда у Вашингтон послао саветник америчке амбасаде у Југославији Харолд Шанц:
– Свеопшти страх преовлађује у земљи. Приметан је свуда и у јавном и у приватном животу.
– У градовима режим има одборе и шпијуне у сваком блоку и у свакој згради. Противници режима живе у стално страху да ће их Озна ухапсити и да ће као “народни непријатељи” бити кажњени.
– Сигурни смо да су хиљаде избрисане са бирачких спискова само зато што они или њихови рођаци нису присталице (Титовог) Народног фронта.
– Нема тужнијег коментара актуелне ситуације него примедби људи који су се супротставили немачкој ратној машини кад је била на врхунцу, “да је Хитлер ипак можда био у праву”. На све стране се чује да је, у поређењу с Озном, Гестапо био блага установа”.
Титове снаге, које су му стално биле за петама, блокирале су крајем 1945. Тару дугачку шездесетак, а широку 10-15 километара.
– Претрес је био детаљан – пише у строго поверљивом извештају Штаба специјалних снага Титове војске, Корпуса народне одбране Југославије, Кноја, поднетом генералштабу његове армије.
И податак за Риплија о најзамашнијој војној потери у савремено доба:
– Растојање од војника до војника око три метра.
А резултат операције, у којој је десетак хиљада људи јурило једног човека, био је следећи:
– У целој акцији ухваћена су два четника и један дезертер.
Генерал им је умакао, а начелник Штаба Кноја морао је невољно да призна:
– Пошто после овог претреса не би имало смисла да се и даље држи оволика војска на рејону Таре, одлучио сам да јединице узму нови распоред према потреби даљег чишћења територије Србије, с тим што ће на рејону Таре остати довољно снага за даље извиђање и трагање.
Извлачећи се из обруча, генерал се сналазио како је знао и умео. Према једном извештају Титових снага из Ваљева: “Дража се пресвлачи у женска одела и носи преслицу и кудељу”, а према извештају једног Титовог обавештајног официра: “Дража се пребацио у Санџак, између Фоче и Горажда”.
Генерал Михаиловић није ни помишљао да бежи према Санџаку, већ према Вишеграду, јер је, како је говорио, “најреалније везе имао са Вишеградом”. Зауставио се у околини манастира Добрун, где је, скривајући се по колибама и земуницама, дочекао зиму.
Агенти Озне пресвлачили су се у четничка одела, претили јатацима, подмићивали потенцијалне сараднике, али све је било узалуд.
Михаиловић као да је у земљу пропао.
За лов на њега формирана су два штаба, један у Београду, којим је руководио Ранковић, и други, у Вишеграду, који су сачињавали Ранковићев помоћник Јово Капичић и један од шефова српске Озне Владан Бојанић.
Два пута оперативци Озне враћали су се у Београд празних руку, а трећи пут у лов на Михаиловића пошли су почетком марта 1946.
Осмог марта Ранковић, с напоменом “најхитније”, јавља Пенезићу да је неки шифровани јатак, Богданка, долазила у Београд код своје колегинице Победе, и да је рекла да је “пре три дана имала састанак” с Михаиловићевим сарадником Српком Меденицом. И да јој је “Српко рекао да је Дража у Штрпцима”, код Златибора, “код попа Добре Поповића”:
– Сматрам да је овај податак тачан. Зато одмах пођи у Штрпце и тражи од попа да открије Дражу. Штрпце и читаву ужу околину треба блокирати.
Наредног дана Ранковић је наложио Пенезићу да “затвори комуникацију Вишеград-Београд” и да контролише сав аутомобилски и железнички саобраћај на овом правцу, а у другом телеграму, послатом Пенезићу истог дана, 9. марта, Ранковић је јавио:
– У пратњи Драже налази се Српко који врши курирску службу. Један Дражин курир долазио је у Београд и донео му ципеле од једне апотекарице.
– Покушати прво и на леп начин да поп (Добра Поповић) преда Дражу уз извесне личне гаранције попу.
У наредном телеграму, послатом истог дана, Ранковић је био још конкретнији:
– Попа скршити следећим чињеницама: пакет из Београда, ципеле за Дражу од апотекарице, радио станица коју је Дража пре кратког времена добио али је неисправна.
– Предочити му да су у Београду тобоже ухапшени: мајка Српкова, Победа, Богданка, жена капетана Драгише Васиљевића (Михаиловићевог пратиоца), брат Будимира Гајића и други из четничке организације у Београду и да је том приликом откривена пошта, добијена признања и слично.
– Радите брзо, блокирајте само ужи простор Штрбаца, извршите притисак на четнички сумњиве, врбујте и организујте обавештајну службу, у погледу новца немојте шкртарити.
Завршна акција
Завршна акција хватања генерала Драгољуба Драже Михаиловића започета је првих дана јануара 1946. године. Александар Ранковић је инсистирао да га се по сваку цену докопају живог: – Могли смо Дражу да ликвидирамо, али због Запада хтели смо живом да му судимо.
Браћо, Срби, убијте ме…
Поверљиви енглески извори у Београду сазнали су и да је према генералу Михаиловићу примењен специјални систем мучења, чији су творци били шефови предратне београдске и загребачке полиције, Лазић и Бедековић. На дан хапшења Драже Озна је променила име у Удба
– Све се одиграло муњевитом брзином – испричао је генерал.
– Учинило ми се да сам чуо позади пуцањ. У том тренутку су ми спале наочаре, или ми их је неко скинуо.
– Не сећам се да ли сам пао или ме је неко оборио на земљу.
– Прва мисао ми је била да нас је стигла потера и да одатле долази пуцњава.
– Када сам се дигао, нисам могао да видим ништа, јер нисам имао наочаре. Викао сам и звао неке по имену. Нико се није одазвао.
– Сви су нестали као да су у земљу пропали.
– Одједном ми је све пукло пред очима.
– Био сам везан.
Сви генералови пратиоци, изузев једнога, побијени су, а према сведочењу агента Озне Михаиловић је, пре него што су га угурали у аутомобил и повезли према Београду, узвикнуо:
– Улудо главе изгубисмо! Улудо.
Други учесник Михаиловићевог заробљавања записао је како је генерал, после свега, рекао:
– Браћо, Срби, убијте ме…
Тито се у том часу налазио у посети Пољској. О ономе што се десило, шифрованим телеграмом обавестио га је Александар Ранковић:
– Постављени задатак у потпуности је извршила група официра Озне.
– Издајник Дража је ухваћен и налази се у Београду.
– Том приликом убијен је капетан Васиљевић (Драгиша) и још три Дражина пратиоца. Ми нисмо имали губитака.
– Без прет(ходног) плана не бисмо могли открити и ухватити Дражу, јер је савршено био законспирисан, окружен и чуван од окореле банде.
Годину и по дана пре његовог хапшења, Титови сарадници су код Ваљева заробили Дражиног сина Бранка и ћерку Гордану и натерали их да пређу на страну комуниста и да се јавно одрекну свог оца.
Пре тога Бранко и Гордана заједно с мајком Јелицом више од годину и по дана, од априла 1942. до октобра 1943, били заточени у логору Бањица у Београду. Кад су изашли из логора били су под сталном присмотром, а Бранко се свакодневно морао јављати полицији и одлазити на принудни рад у граду.
Поред супруге и деце, Немци су у логору на Бањици држали седморо чланова блиске Дражине фамилије, а Немци су му за време рата у Ваљеву стрељали сестру Јелицу.
Тринаестог марта 1946, чим су Титови агенти генерала Михаиловића у атару села Добрун код Вишеграда угурали у своју марицу, а учеснике операције у један камион, експедиција је журно кренула према Београду. Нигде се нису заустављали све до српске централе Озне, која је тог дана променила име у Управу државне безбедности (Удба).
Одвели су га у подрум зграде, где га је неколико тренутака касније посетио југословенски министар унутрашњих послова Александар Ранковић:
– Е, Дражо, Дражо, не може се против народа!
Конспирација је била толико велика да је јавност о хапшењу генерала Михаиловића обавештена тек 11 дана касније, 24. марта.
Да би од јавности прикрио околности хватања, Ранковић је изјавио да је приликом Михаиловићевог хапшења ухваћен и Никола Калабић:
– Ни од пуковника Николе Калабића, последњег Дражиног команданта, неће више бити у страху наши сељаци на својим њивама, нити чобани на својим пашњацима и шумама.
Према једном енглеском извештају, који се сада у Србији или било ком другом делу бивше Југославије први пут објављује, агенти Удбе почели су у централи југословенске Удбе да испитују генерала Михаиловића:
– Стављен је у собу Озне за мучење и ту је задржан 74 часа.
– Његови јауци су се чули у многим деловима зграде.
– За време “испитивања” потпредседник (југословенске) владе Едвард Кардељ два пута је посетио зграду.
Поверљиви енглески извори у Београду сазнали су и да је према генералу Михаиловићу примењен специјални систем мучења, чији су творци били шефови предратне београдске и загребачке полиције, Лазић и Бедековић, “ранији Михаиловићеви пријатељи”.
Мучења су била језива:
– Зна се само за два човека да су успела да издрже (мучења) – да одбију да говоре.
– То су били један Павелићев помоћник и један македонски курир ВМРО (екстремистичке Унутрашње македонске револуционарне организације).
– Обојица су (после тортуре) умрла.
– Михаиловић се одупирао до последње неописиве тортуре (не може бити написано – примедба преводиоца са енглеског језика).
– Тада је проговорио. Однесен је натраг у своју ћелију го и сасвим измењеног лика.
– Сада је на лечењу ради опоравка да би се могао појавити на суђењу.
– Речено му је да ће ако буде повукао једну реч из своје (изнуђене) изјаве поново претрпети ова мучења од А до Ш.
