Пише: Миљан Станишић
Кроз 15 наставака фељтона “Рефлексије 13-јулског устанка и његове последице” настојао сам да објасним погубне последице које је комунистичка идеологија и његови експоненти у Црној Гори оставила, кроз изазивање крвавог братоубилачког рата, а побједом њихове идеологије уведен је систем једноумља, т.ј. комунистичког безумља, диктатуре, процес расрбљавања и атеизације и духовног пропадања Црне Горе. Да бисмо схватили одакле толика количина мржње, изопачености и спремности на извршавање злочина код једног дијела грађана, који су дриловани и припремани да у пракси спроводе атеистичку, тоталитарну комунистичку идеологију, неопходно је утврдити њено исходиште и основу, као и циљеве и средства што си их комунистички планери зацртали ради њиховог остварења. Постојање комунистичке идеологије било је осмишљено и продуковано из “кухиње” тајних масонских, сатанистичких организација, са циљем да из сјенке, кријући праве намјере, завладају свијетом, укидајући демократска и општецивилизацијска достигнућа. За те потребе био је одређен Карл Маркс, као масон, да осмисли комунистичку идеологију, а Русија је била њихов први експеримент, зато што им је један од првих задатака био да униште вјеру, у првом реду православље, као истинског подржаваоца, тумача и сљедбеника Христове науке. Због тога им је Русија била главна мета, као највећа земља православља. Послије побједе бруталне бољшевичке револуције у Русији, тај тоталитарни, сатанистички систем је након Другог свјетског рата уведен и у Југославију, и у неким другим државама, оставивши катрастрофалне последице, при чему је од њега највише страдао српски народ. Руси и Срби су били највеће жртве тиранског комунистичког система, као продукта тајних завјереничких организација које су припремале терен за стварање свјетске владе по својим мјерилима, рушећи националне, вјерске, традиционалне, културолошке концепте. Руси и Срби, управо утемељени на тим вриједностима, по чему су били признати и препознати, уносећи их у европске цивилизацијске токове, били су велика сметња творцима “Новог свјетског поретка”, који предствља негацију хришћанских и уопште вјерских, демократских, традиционалних, културних и других вреднота и достигнућа која су стварана кроз историјски ход човјечанства.
КПЈ је искористила агресију наци-фашистичког окупатора на Југославију да започне братоубилачки и грађански рат, рат Срба против Срба, са циљем да уништи све што је српско и православно, јер су им они били сметња комунизирању земље. Зато су и прве устанке организовали на српским етничким просторима и кренули у реализацију планираних етапа (прва и друга) револуције. Највећи број бораца који се борио на комунистичко-партизанској страни приступио им је из родољубивих побуда, вјерујући пропаганди њиховог руководства, која се декларативно заснивала на причи о борби против наци-фашизма и њихових помагача, т.ј. о борби за слободу. Велики број њих је положио животе у борби против окупатора, али и у међусобним разрачунавањима. Након прве етапе револуције и појединачних ликвидација угледних људи, пришло се крајем 1942. године у другу етапу револуције и реализацију пројеката масовних ликвидација свих оних за које су и претпостављали да им могу бити сметња комунизирању земље, онда се појављују покрети отпора за спречавање тираније КПЈ, чије вођство је тај план и стратегију осмислило и послало нижим командама, које су га дословно извршавале, починивши ужасне злочине. Овакво понашање комуниста изазвало је жестоки револт у народу, па крајем 1941 и првих дана 1942. године многи официри, војници и они који до тада нијесу били довољно ангажовани масовно се прикључују новоформираним националним јединицама, које су за само пар мјесеци успјеле да протјерају комунистичко-партизанске снаге из Црне Горе. За то вријеме национално руководство, т.ј. ЈВуО за Црну Гору, је према сугестијама Савезника, нарочито енглеских, започело тактичку сарадњу са Италијанима, јер су били убијеђени да ће Италија убрзо капитулирати, па их је требало превести на антифашистичку страну, т.ј. савезничку, и домоћи се њиховог модерног наоружања. За национални покрет то је био једини начин да опстане.
Како је ЈВуО била једина законита, легална и међународно призната војна формација Југословенске краљевске владе у егзилу (за разлику од комунистичко-партизанског покрета) тај јој је задатак и повјерен. Међутим заократ савезничке политике настаје крајем 1943. године када међу њима долази до договора око подјела интересних сфера. Бољшевички СССР је “своје око” намерачио на Југославију, што су западни Савезници прихватили, јер да би своје трупе заштитили од великих страдања, договорили су се да то чини Црвена армија, која ће изнијети највећи терет у сламању нацизма и то платила огромним жртвама, али при том, по завршетку рата, увела је бољшевички систем диктатуре у више држава, тј. деспотски, тоталитарни систем власти. У ратном времену у обрачунима и одмаздама против комуниста и припадници ЈВуО (четници) често су употребљавали бруталне методе, правдајући то разлогом “да зло чинити од зла се бранећи, ту злочинства нема никаквога”, употпуњујући тиме још више трагику братоубилачког рата.
Зато је једини гарант опстанка и даљег битисања обездуховљене, расбљене, морално и материјално посрнуле и опустошене Црне Горе да се врати светосављу и својим корјенима и вјековно утемељеним вриједностима – на којима је постала и опстала – као и провјереним Савезницима, уз све то развијајући највеће степене демократских достигнућа. Да би се то остварило, црногорско друштво треба да прође кроз својеврсни процес катарзе и оздрављења од погубних последица комунистичког једноумља, што је продуковало безбожничку, диктаторску идеологију која је раздробила српско национално биће, убивши у рату и након њега духовни, интелектуални, културни, морални, домаћински и др. потенцијал српског друштва, као и затровала људске душе и довела у питање и сами опстанак Црне Горе. Као први корак у оздрављењу овог друштва потребно је утврдити истину о братоубилачком и грађанском рату у Црној Гори (што до сада није био случај), како би се формирала свијест која би спријечила и онемогућила да било каква идеологија (као што је била комунистичка, а потом и њени модификовани “montenegrinski, тзв. komitski продукт заснован на братомржњи, а у служби завјереничких, глобалистичких пројеката) подијели и посвађа житеље Црне Горе, и уопште српски народ, тако да браћа, као тада, опет не дођу у искушење да поново кидишу једни на друге, већ да стварају друштво највећег степена демократских достигнућа и да тако уједињени, на провјереним вриједностима, наставе да ходе освештаним светосавским, христоликим животним путевима, као и развијају складан суживот са осталима којима треба омогућити да развијају своје специфичности, зашто постоје сви предуслови након побједе над ДПС-овским системом неодиктатуре, братомржње, подјела, и то све под геслом “divide et impera” (завади па владај), а све у сврху стварања њихове приватне државе и за њихове хедонистичке потребе. Надамо се да је тај пројекат, на срећу трајно мртав, а на нама је, који смо се за то мукотрпно изборили, да пружену шансу искористимо и изведемо Црну Гору из блата.
