Пише: Миљан Станишић

Још и прије јулског устанка и након њега комунисти су започели са убиствима политичких противника, али то није имало такве размјере као што су она у другој фази револуције, којом су наређена масовна убиства “реакције”. У прошлом наставку навели смо начин ликвидације породице Мандић и других, а овдје ћемо истаћи да су у извјештају стручне комисије записнички констатоване повреде на тијелима унесрећених, а уз помоћ њихових породица један број је идентификован,  а утврђено је да су на том мјесту монструозно побијене 373 особе. Навешћемо само неке повреде које су утврђене на тијелима страдалих, а које у име Комисије износи др Вукман Шошкић, љекар: “Михаило Мандић, тежак из Крње Јеле, стар 60 година. Повреде: Десно око избијено, кожа на крај десне вјеђе повријеђена, друге двије озледе на лицу. Улазна рана од пројектила, метка изнад десне јагодице а излазна испод лијевог брка. – Машан Михаилов Мандић, тежак из Крње Јеле, стар око 40 година. Повреде: У потиљку рана ватреног оружја, а друга излазна у лијевом оку, тако да је око избијено. Друга рана под лијевим пазухом у дужини око 3 цм која је прошла испод ребара у правцу плућа. Ова је рана нанешена оштрим оруђем, вјероватно ножем. – Радосав Михаилов Мандић, тежак из Крње Јеле, стар око 35 година. Повреде: Глава сва отекла и подливена крвљу, што је узрок да је исти за живота ударен по глави тврдим предметом. Исто тако нашао сам подлив крви испод коже около врата са мањим удубљењем у кожи, из чега се да закључити да је исти за живота притезан конопцем усљед чега је смрт наступила. – Јово Михаилов Мандић, тежак из Крње Јеле, стар око 25 година. Повреде. Једна рана иза десног уха, проузрокована пројектилом (зрном), које је изашло у лијево око које је избивено. Други пројектил на лијевој слабини озади. Трећи пројектил на предлактици лијеве руке”.

Чланови стручне комисије: др Владимир Потенкин, љекар, Бранко Дрљевић, судијски приправник, Илија Ђуришић, апсолвент медицине и др Вукман Шошкић, љекар, након стручних налаза на унакаженим лешевима, фотографисали су их, а потом идентификовали и то оне који су се могли препознати услед стања у којем су се лешеви налазили. На лешевима осталих страдалника Комисија је утврдила да су већином били искасапљени ножевима, убијани тупим предметима и сл, док су већина женских особа убијене ватреним оружјем. Навешћемо само нека од бројних примјера који показују да су се комунисти на својим жртвама брутално, сатанистички иживљавали, као што је над 50-годишњим Светозаром Лазаревићем, начелником Министарства правде: “Повреде: Заклан ножем испод грла, једна улазна рана ватреног оружја изнад лијеве сисе, а излазна испод лопатице на леђима. Лице од уста до ушију расјечено и повађени су му сви златни зуби које је имао”. На основу повреда на тијелима осталих унесрећених, из извјештаја Комисије може се утврдити да су ликвидирани највише страдали од убода ножа. Навешћемо и повреде које су констатоване на тијелу 32-годишњег Маја Милошевића, банског чиновника, кога су комунисти просто измасакрирали. Поменута Комисија је констатовала да му је једно око извађено, вилице разбијене, зуби поломљени, обадвије руке и једна нога поломљени, расијечен грудни кош и трбух, извађено срце, џигерица и желудац…Такође је истакнуто да су већину убијених комунистички егзекутори прије ликвидација или свлачили голе, или остављали полуголе, узимајући са њих одјећу за себе, у којој су бестидно парадирали Колашином. Наведено је да су некима одсјецали прсте како би скидали златно прстење, као и појединима ломили вилице како би узимали златне зубе, златне навлаке и сл.

О слици страве и ужаса на “пасјем гробљу” свједочио је и Милорад Јоксимовић, командант Колашина, који је присуствовао ископавању лешева из муља ријеке Таре, истичући да је призор био језив, при чему човјек може само да се запита да ли је ово могуће да се дешава у 20. вијеку у Европи: “Пред тим језивим призором немо стојимо, сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих дјелова тијела. Руке и ноге су им поломљене; зуби извађени грубим клијештима док су још били живи; лобање су им биле размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића; стомаци су неким распорени и цријева избачена; коса са главе многима опала, јер је жртва, док је још у животу била, поливана кључалом водом. Све у свему прави пакао на земљи у којој су дотјерани и страдали праведници, Срби православне вјере и национално опредијељени. То су били људи из свих друштвених редова од судије до обичног радника”.

О ужасавајућим сценама на “пасјем гробљу”, свједочила је и Коса Војиновић (удата Влаховић) која је присуствовала вађењу лешева са овог стратишта: “Не може се описати шта су зликовци људима урадили! Никад више није брат брата у Црној Гори ножем касапио и маљем му главу разбијао. Све су то били унакажени људи који су на мукама душу испуштали. Са њих су све поскидали, опљачкали их и голе у рупе бацали. Неки су нађени сједећи у пијеску поломљених руку и ногу. Остављени су тако да им на мукама душа испада…”

Начин на који су ликвидације учињене показује да је комунистичка идеологија од појединих људи створила монструме, пореметила им ум, и у њима пробудила најниже пориве. Комунистичко-партизанско руководство у Колашину је насилно спровело разврат и блуд: “Водећи партизани у Колашину правили су сваке ноћи ‘вечеринке’. Партизанске главешине бирају кућу гдје ће се забављати. Преко ноћ пију, забављају се и веселе. Комесар пуца у лампу, настаје мрак и хватају се женске”. Даље се истиче да: “Док се ‘главешине’ овако забављају, долазе по мећави и страшном мразу промрзли војници и рањеници. Доносе се мртви другови. Мајке кћери, жене и сестре као црне чавке долазе у поворкама у ‘ослобођени’ Колашин, чује се јаук, кукњава, док на другој страни партизанске главешине пјевају и забављају се”.

Према истраживању Предрага Шћепановића и Момчила Кљајића број страдалих од комуниста у колашинском срезу, од 1941-1948. године, износио је 1112 људи, при чему наводе њихове генералије, као и то да тај број није коначан.

(наставиће се)