(Преузето из Побједе)

Отказивање пројекције филма „Qуо вадиш, Аида“ редитељке Јасмиле Жбанић, на Црном језеру на Жабљаку, наишло је на прилично млаке реакције домаће културне и интелектуалне јавности. Одлука дирекције фестивала да филм пресели у онлајн простор, након оштре критике жабљачког СНП-а и напада на друштвеним мрежама и домаћим и регионалним таблоидима, отворила је низ питања о црногорском друштву у којем једно умјетничко дјело, каквом год темом се бавило, може да изазове такву подијељеност и цензуру, пише Побједа.

Више није питање попуштају ли паметнији или јачи, већ је чињеница да се одговара на пулс јавности која умјетничку вриједност ставља по страни зарад идеологија. И то јавности која поменути филм није, сувишно је то рећи, ни одгледала.

Али одгледали су га релевантни филмски критичари, они који о филму знају колико треба или више и дато им је да оцјењују, што се приписује и селекторима филмске смотре на Жабљаку.

Након дводневне полемике на друштвеним мрежама и у медијима, те својеврсног „рата” саопштењима и објашњењима, поставља се питање какво смо друштво кад дозвољавамо да реакције политичких опција утичу на то хоће ли се филм, који је ушао у ужи избор за Оскара, приказивати у званичном програму филмског фестивала.

Такође, једна од дилема је и да ли је и на који начин требало одговорити гласу јавности, тачније оном дијелу јавности који заступа жабљачки СНП, чије реаговање је и потакло селекторе да се одрекну права да пусте филм за који су издејствовали дозволу. На ова питања Побједа је одговоре потражила од црногорских редитеља Благоте Ераковића, Сенада Шахмановића и Николе Вукчевића, као и од књижевника и колумнисте Андреја Николаидиса.

Благота Ераковић није скривао огорчење због отказивања пројекције.

“Треба да се стиде не само жабљачки руководиоци, него и сви Жабљачани. У питању је филм који је имао свјетску славу. То што му се приписује нема везе с тим филмом”, рекао је Ераковић.

На питање да ли су организатори могли да се супротставе дијелу јавности који се бунио против пројекције, изричит је да се све може.

“Мени је само жао што није и „Дара из Јасеновца” приказана, то би био један паритет јако лијеп, да иде и једно и друго гледиште. То ми је жао, што нијесу „Дару из Јасеновца” уврстили у репертоар, поред „Аиде”. Ја мислим да би јавност била мирнија да су оба филма уврштена у репертоар”, рекао је Ераковић.

Идеја да оба филма буду приказана у оквиру истог фестивала је постојала и код селектора, што су навели прекјуче у саопштењу за медије.

“Нијесмо жељели да фаворизујемо било кога или извлачимо из контекста, већ да прикажемо јавности све што је на ову тему актуелно у филмској умјетности. Намјеравали смо да у склопу истог програма прикажемо и српски филм „Дара из Јасеновца” Предрага Антонијевића. Нажалост, и поред најбоље воље, због компликованих процедура, нијесмо успјели да добијемо овај филм и уврстимо га у наш програм, што можемо потврдити преписком са продуцентом филма Максом Ћатовићем“, наводи се у саопштењу дирекције фестивала.

Кад је у питању умјетност, према мишљењу Ераковића, народу треба понудити да види, па тек онда да коментарише.

“Мислим да су селектори фестивала требали да се потруде. Да су били упорнији могли су га добити, да су Предрага Антонијевића лично звали. И то би још било ексклузивно, јер би то било први пут да се наједном мјесту прикажу та два филма”, рекао је Ераковић.

Редитељ Сенад Шахмановић не дијели мишљење Ераковића и дирекције фестивала.

“Филм „Дара из Јасеновца” нисам имао имао прилику да гледам, али сам уочио да је изазвао доста контраверзи и једноставно нема умјетнички квалитет. Стављање једнакости између два филма не смије да буде пракса. Филмови треба да буду селектовани на основу умјетничких квалитета, а не на основу тема. То би било поједностављивање ствари. Али, то је одлука селектора која није нимало једноставна”, рекао је Шахмановић.

Одлука којом је филм стављен на онлајн платформу, мимо пројекција уживо, према мишљењу Шахмановића јесте очекивана, ако гледамо кроз призму црногорске свакодневице.

“У друштвеним околностима у којима се тренутно налазимо, када је велика подијељеност, када је све поларизовано, када не постоји средина, нажалост, нимало не изненађује да људи имају предрасуде према неким стварима. Посебно када се укључи и локална политика, онда се добија резултат који није никоме у интересу”, наводи Шахмановић.

Према његовим ријечима, филм „Qуо вадиш, Аида?” посједује изузетно снажну умјетничку вриједност која је препозната на најзначајнијим смотрама, фестивалима и ушао је у најужи избор за награду Америчке академије, што само по себи говори доста.

“Тај филм прије свега није пропаганда, него је умјетничко структурисана стварност догађаја који се десио у прошлости, кроз трагедију једне породице. И то је та емоција, универзална и на свим језицима јасна. Користи догађај из прошлости и има ту једну тешку тему, тешко бреме, али то је филм који не оптужује никога, не говори ружно, нити на било који начин манипулише са тим стварима. То је као кад бисмо правили поређење са „Шиндлеровом листом”, то је један значајан филм који се бави темом Холокауста из визуре неког другог човјека, па ником није падало на памет да тај филм забрани”, рекао је Шахмановић.

Према његовом мишљењу, компромиса не би требало да буде.

“Најважније је да тај филм нема везе са национализмом, не представља ниједан народ, не упире прстом. Он прати драму, трагедију једне породице. Ми као демократско друштво морамо да имамо своје ставове и да будемо истрајни ако сматрамо да је то важно. Ако желимо да друштво едукујемо, да им прикажемо филм, да имамо ту ширине. Увијек су околности у питању и увијек морамо узети околности у којима се догађа све око нас, тако да нема лакога рјешења. Нису ствари црнобијеле, сви доприносе поларизацији друштва, па као посљедицу имамо ствари које се интензивно дешавају у Црној Гори ових дана”, рекао је Шахмановић.

Говорећи о одлуци дирекције фестивала да откаже пројекцију на Црном језеру, Андреј Николаидис је казао за Побједу да уопште није сигуран ,,ко је њих пољуљао, зато што је њима, како је сам градоначеклник Жабљака рекао, сугерисано да макну тај филм.“

“Колико сам ја схватио, они су га послушали. А посао власти на Жабљаку је био да штити интегритет фестивала и да штити интегритет умјетности уколико је то проевропска и еманципаторска власт. Тако да бих ја рекао да су се ту сви уплашили ових десних популиста који су сад на власти, уплашили жабљачке власти, онда су се очито уплашили ови са фестивала и пристали да буду цензурисани. На крају крајева, то хоћете ли пристати да будете цензурисани је само до вас”, рекао је Николаидис.

Према његовом виђењу ситуације, ми смо „распало друштво” па стога не чуди што до оваквих уцјена долази и једини одговор је здрави отпор.

“То је скупина десних популиста и фашиста и њима се мора рећи одлучно не и за то се мора платити цијена. Остало је ламентирање и оно што у Босни зову „шупља прича”, од тога нема ништа”, рекао је Николаидис.

Никола Вукчевић није изненађен тиме што је „жива” пројекција на Црном језеру замијењена онлајн пројекцијом.

“Ми смо сви дуго, предуго, таоци дневне политике и дневнополитичких контрадикторности, тако да ме не изненађује све што се ових дана дешава, једна огромна бука. Присуство снажнијег јавног ангажмана еснафских удружења помогло би у рјешавању притиска дневне политике и разјашњењу што јесте умјетност а што политиканство. Имали смо све наведено и раније, само је сада промијенило политичку стану, тако да се, нажалост, не дешава ништа ново. Борим се за друштво професионализације у каквом бука не би рјешавала проблеме, већ процеси и дијалог”, рекао је Вукчевић.

Побједа је јуче покушала да чује и став редитељке Јасмине Жбанић, али она није одговарала на неколико позива и порука.

Објашњење организатора ГМИФФ-а да су им намјере биле да прикажу и филм „Дара из Јасеновца”, Николаидис сматра подилажењем цензорима.

“Дакле, све што су људи с фестивала рекли било је подилажење цензорима и на крају су наравно одустали. Мислим, само нека су они здраво. И то саопштење је било жалосно, јер писало је да је био покушај, а није био покушај, него је била цензура. И то што ће филм бити приказан онлајн није компромисно рјешење него је покушај „чувања образа”, али не иде. Ту није постојало друго рјешење него да се филм упркос свему прикаже. И то је био једини одговор достојан умјетности и достојан интелектуалне слободе. Све остало је „шупља прича””, закључио је Николаидис.