Пише: Миљан Станишић
У претходним наставцима овог фељтона наведено је да је након пропасти 13-јулског устанка КПЈ за неуспјех оптужила бивше Југословенске краљевске официре, бивше политичаре, службенике и др. да су то жељели и томе се радовали, да би их означили за непријатеље народа и започели прву фазу социјалистичке револуције, која је значила њихове појединачне ликвидације, са већ припремљеног списка “народних непријатеља”, “реакције” и сл. етикетацијама, којима су означавали ту категорију “неподобних” и лица за „одстрел“.
Након првих пораза њемачке нацистичке армије на московском фронту и контраофанзиве Црвене армије у јесен 1941. године, код многих комуниста је створила илузију о брзом завршетку рата и поразу наци-фашизма, што је подгријано и изјавом Стаљина 27. октобра 1941. године, поводом 24 године од Октобарске револуције, да “можда кроз један мјесец, можда два, можда кроз шест мјесеци или годину дана она (Њемачка. примј. М.С.) мора пасти од Црвене армије Под утиском те оптимистичке изјаве Стаљина, Ђилас почетком децембра 1941. године шаље писмо Титу о томе “да је опасност код Москве прошла, да се Њемци повлаче у нереду и да се на Источном фронту ситуација може муњевито развијати”.
Потпуни револуционарни, т.ј. комунистички акпект тзв. НОБ-а формализован је оснивањем Прве пролетерске народно-ослободилачке ударне бригаде у мјесту Рудо, и то од србијанских и црногорских партизана, и то према закључку са састанка Политбироа ЦК КПЈ од 7. децембра 1941, о стварању пролетерских, т.ј. јединица комунистичке провенијенције, што одређује основе и карактер тзв. НОБ-а, под вођством Тита и КПЈ, о чему он пише у име ЦК КПЈ, да је у тим јединицама потребно: “Унутрашње јачање и проширивање Партије, формирање пролетерских наших јединица, које ће одлучујуће утицати на развитак бојних сукоба. У том погледу ЦК је направио први корак: баш је данас формирана Прва пролетерска народно-ослободилачка ударна бригада, као језгро будућих сличних формација. Додајмо да је застава те бригаде црвена са српом и чекићем. Она, у ствари јесте оружана сила Партије”. Овим потпуним политичким заокретом стварања јединица чисто комунистичке суштине, био је и формализован карактер тзв. НОБ-а, да се кроз социјалистичку револуцију одстране, ликвидирају, сви њихови противници, а да ће им ослобођење од окупатора доминантно извојевати Црвена армија.
У писмима, наредбама, уредбама и сл. документима компартијских инстанци, како среских, окружних и мјесних комитета КПЈ, о бескомпромисној борби и ликвидацијама “унутрашњих непријатеља“, “петоколонаша”, “буржоаске реакције” и сл. структурама, они су управо њих сматрали главним непријатељима, потврђујући да им је главни циљ био да путем братоубилаштва и револуције дођу до власти, користећи тешко стање окупације земље. Тако у једном од таквих бројних наредби, у писму ОК КПЈ од 23. новембра 1941, сугеришу партијским органима на терену да не праве селекцију при убиствима главних “петоколонаша”, зато што их “моментално не можете докучити јер су у граду, него ликвидирајте како којега можете”. Тако и ПК КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак у писму ОК КПЈ Цетиње од 1. децембра 1941, такође као најприоритетнији задатак наводи ликвидације “непослушних”: “Потребно је најхитније приступити ликвидацији свих шпијуна, петоколонаша и разбијача народног јединства у борби против фашистичког окупатора”.
О другој етапи револуције пише и Љубомир Косовић, наводећи да је и сам присуствовао збору на Трубјели, гдје је промовисана друга фаза револуције, о чему је говорио члан ПК КПЈ Радоје Дакић Брко: “Он је изјавио да ће се рат брзо завршити. Сада се прелази на другу фазу револуције. Борбу против ‘пете колоне’, односно народних непријатеља, треба максимално појачати јер је она много значајнија него борба против окупатора. Та борба је неопходан услов за креирање друштва благостања и срећне будућности. Брко је позвао све присутне да буду немилосрдни према свим ‘народним непријатељима’, јер мора се бити максимално будан”. Косовић наводи и састанак МК КПЈ за тај крај, који је одржан исте ноћи, а на којем је говорио Радоје Дакић: “Дакић је одмах почео да говори о другој фази револуције и да се мора убрзати борба за освајање власти након завршетка рата. Револуција мора да буде иста као што је била у СССР-у. Често је цитирао Лењина. Без тотално уништења класног непријатеља не може се замислити изградња новог друштва. Ко није са нама тај је непријатељ”. Ови ставови Дакића су били закључци ЦК КПЈ и по њима је строго поступано, а њих је на овом састанку презентовао Радоје Дакић.
Комунисти су до фанатизма индоктринирали и задојили своје чланове, скојевце и симпатизере у мржњи према противницима комунизма , а што потврђује и Петар Драпшин, извјештавајући Титу: “Борба против пете колоне је веома популарна. Када се ухвати неки петоколонаш или четник, онда поједини партизани долазе у Штаб и моле да они убију непријатеља. Нико више не поставља питање зашто се ми Срби бијемо између себе”. Међутим, било је и оних бораца, Срба, у партизанским редовима који су се бунили зашто њихове јединице не убијају усташе и домобране, па је то Драпшин оправдавао тиме да Тито није прецизирао “што да радимо са усташама”.
За свега неколико мјесеци од јесени 1941. до прољећа 1942. године, по налогу компартијских структура убијено је у Црној Гори неколико хиљада људи, док послератни комунистички историчари износе број од око 1,5 хиљада. . Навешћемо писање др Радоја Пајовића, чије су генералне оцјене о тим “лијевим грешкама” релативно објективније (изнесене 60-их година 20. вијека), о чему он, поред осталог, наводи: “Неке ликвидације нијесу ни било довољно мотивисане. Нијесу увијек ликвидирани само стварни шпијуни и сарадници окупатора, већ и неки људи који су сматрани политичким противницима КПЈ, који јесу били непријатељски расположени према НОП-у, али нијесу били компромитовани сарадњом са окупатором…Ликвидације без икаквог суђења нијесу биле ријетке. У опште узев, народне масе нијесу могле да прихвате начин на које су те ликвидације вршене. Саопштења ГШ објављивала су у наставцима спискове ликвидираних шпијуна и петоколонаша, чиме је ово питање још више драматизовано. Истина саопштења су у марту 1942. године престала са објављивањем оваквих спискова, али не због тога што се са оваквом праксом престало”.
Милован Ђилас је деценијама након ових трагичних догађаја, чији је и сам био актер, изнио размјере комунистичког терора и да је то условило настанак, ширење и јачање четничког покрета, као одговор на таква понашања: “Постојало је јасно да је наше безобзирно и брзо убијање, заједно са глађу и ратним замором, помогло да се четници ојачају. Још је више страшно и непојмљиво било убијање рођака и бацање њихових тела у јаме да би се избегле погребне поворке и кукање ожалошћених…Комунистички синови су доказивали њихову оданост убијајући њихове очеве и било је случајева да су певали и играли око њихових тела”.
(наставиће се)
