Пише: Миљан Станишић
КПЈ као револуционарно-терористичка организација имала је стратегију и осмишљени план од бољшевика и Коминтерне да кроз ослободилачку борбу истовремено води и социјалистичку револуцију, којом би уништила дотадашњи капиталистички поредак и успоставила свој комунистички, тоталитарни систем, по угледу на онај совјетски бољшевички. Разрађени сценарио о примјењивању двије етапе револуције осмислила је Коминтерна и изложила га 23. јуна 1941. године. Ови планови Коминтерне разрађивани су и уобличени раније од наведеног датума, па су “угледали свјетлост дана” само дан послије напада Њемачке на СССР, чиме су и КПЈ препоручили што им ваља чинити, т.ј. како да се убудуће понашају и дјелују. Вођство КПЈ дословно је примјењивало и спроводило обје етапе револуције, према стратегији “мајке свих комуниста” – Коминтерне.
Прва етапа револуције је подразумијевала да се обједине сви потенцијали у борби против окупатора, али да руководећу улогу у свему томе треба да има Комунстичка партија. Тако је КПЈ у првој фази сарађивала, како у припреми тако и у вођењу устанка са официрима Југословенске краљевске војске, војним чиновницима, политичким првацима различите политичке профилације, т.ј. са свима онима који су им могли помоћи у устанку. Ове структуре некомунистичке провенијенције нијесу биле за превремено подизање устанка, већ када се за то стекну неопходни услови, и у договору са Савезницима, али су их околности стварања фашисоидне “неовисне” Црне Горе и њеним одвајањем од Србије, приморали да искажу свој бунт против такве одлуке, а тиме и против окупације земље. И у тешким околностима окупације земље КПЈ је тежила да води главну ријеч, без обзира на своју маргиналну улогу у друштву и анимозитет већине према тој атеистичкој, антидемократској, антисрпској и револуционарно-терористичкој организацији. КПЈ је тежила да води главну ријеч не због општенародних интереса, већ ради задовољења својих ускопартијских, а по већ припремљеној тактици, прва и друга етапа револуције, које је осмислила и доставила им Коминтерна.
Прва етапа револуције, поред ослободилачке компоненте, укључивала је и ликвидацију “унутрашњих непријатеља” и то за почетак само оних који су им били сметња и препрека у постојећој ситуацији, али је у тој првој етапи револуције КПЈ донекле водила рачуна да то у овој фази не би нарушила општенародни карактер оружане борбе. Компартијско руководство је тежило да за свој концепт укључи што више људства, а како нијесу имали упориштве у командном кадру, намјеравали су да ангажују поједине краљевске официре.
Међутим, након почетних успјеха у устанку, КПЈ је настојала да сву славу приграби нза себе, презентујући да је то извојевано под њиховом “диригентском палицом” и “генијалном” стратегијом и вођством. Али, убрзо након пропасти устанка и његовог угушивања, комунистичко вођство је за то оптужило остатке бившег режима и његове експоненте, па је почело да врши бољшевизацију устаничких јединица, које су се припремале за обрачун са политичким противницима – грађанским политичарима, официрима, чиновницима, професорима, учитељима, свештеницима, угледним домаћинима и сл. друштвеним и статусним категоријама, које су имале велики утицај у друштву, припремајући се за обрачун са њима, сматрајући да су им они главна сметња освајању власти, а за ослобођење земље сматрали су да ће им донијети “свемоћна” Црвена армија. Због наведеног бруталног понашања комуниста и прво појединачних, а потом и масовних убистава наведених категорија, оне су биле принуђене да праве отклон од комунистичко-партизанског покрета, а када више није било друге алтернативе, почели су да стварају националне организације како би им се супротставили. Томе је највише допринијела појава масовних ликвидација, у другој етапи револуције, као и бесциљних, али срачунатих напада на италијанске војнике и то у оним срединама које им нијесу биле наклоњене, при чему је у знак одмазде тешко страдало цивилно становништво.
О етапама револуције знали су само високо позиционирани чланови КПЈ, а они су их даље преносили повјерљивим нижим компартијским руководиоцима, уочи почетка њихове реализације. Јагош Ускоковић, који је био замјеник у ПК КПЈ и члан команде Црногорско-санџачког одреда, пише о постојању планова комуниста и револуционарним етапама: “Другу етапу сам доживио, вјероватно, као и други учесници догађаја из 1941-1942. године. За њу сам први пут чуо од Бошка Ђуричковића”. Он истиче да су били одушевљени сазнањем о подизању друге етапе револуције, наводећи шта су те етапе подразумијевале: “Далеко је било битније: шта смо од првог дана радили и како смо де факто, почели другу етапу. Од првог дана устанка постојале су директиве Партије о спаљивању општинских архива и ликвидацији жандармеријских станица…На покрајинском партијском савјетовању одржаном у децембру 1941. године донесена је одлука о непризнавању дотадашњих југословенских власти, почев од министарстава, бановине, среске, финансијске, општинске власти до кметова…Шта све ово треба да значи, него стварање основних елемената ‘друге етапе’, по којој ја подразумијевам борбу за социјалистичку револуцију”. То је, дакле, значило да се борба против окупатора стави по страни до доласка Црвене армије, а да све снаге употријебе за уништење “унутрашњег непријатеља”, т.ј. свих оних који им могу стати на њиховом револуционарно-терористичком путу. Вођство КПЈ је дуго припремало терен за спровођење друге етапе револуције , за коју су сматрали да ће бити и последња, јер са првим успјесима Црвене армије на руском фронту, они су били сигурни да ће рат трајати још само неколико мјесеци, а да ће побједоносне совјетске трупе умарширати и на наше крајева и да ће окупатор бити прогнат из наше земље. Како би дочекали ове крупне догађаје комунистичко руководство је од војних јединица стварало партијску војску, да би се што ефикасније обрачунали са онима за које су сматрали да нијесу за њихову комунистичку идеологију и могли им бити сметња у освајању власти. О томе пише и високи комунистички руководилац Светозар Вукмановић Темпо, како је стратегија КПЈ била да се што прије заврши са “класним непријатељем”: “Да брже боље уништимо све представнике капитализма, да не дочекају крај рата, па ћемо лакше градити социјализам”. Он наводи да је такво понашање комунистичког руководства и појаве масовних ликвидација изазавало огорчење у народу: “Појединим руководствима се одређивао број људи који се морао ликвидирати. Није се толерисао одговор да нема ‘петоколонаша’…Неке ликвидације нијесу ни мотивисане, ни објашњене. Најчешће су обављане без суђења…Када се, међутим, почело са проналажењем класних непријатеља и тамо гдје их није било, са проглашењем за петоколонаше и оних који се ничим нијесу огријешили о НОП, или су чак били и његови приврженици, народ је са огорчењем реаговао…Све је то уносило неспокојство у народ, па и код чланова КПЈ”. У наведеноме се може и тумачити убрзано стварање покрета отпора и формирање националних јединица, како би се супротставили тој страховлади, са несагледивим последицама.
